Када се уморимо од пробања различитих нових ракија, већином просечних или макар недовршених, увек се враћамо класицима и провереним вредностима. И велики Миланче Радосављевић поручује у једном од својих хитова „Ако ниси срећу нашла, не дај срцу да ти пати, судбине смо исте драга, љубави се старој врати“. Ето, то је и наш рецепт за ракијско ресетовање, повратак старим љубавима, ракијама због које је и настао блог Ракија, углавном, инспиративним и мистичним.
Пред нама је једна управо таква ракија, мистична и тајновита, можемо рећи чак езотерична. Права ракија горских вила, клековача подрума професора Милана Плазинића. Одавно је на нашем списку омиљених, одавно желимо нешто да напишемо о њој, са хладнијим временом све је чешће у нашој чаши, па ето прилике за детаљисање о овој клековачи.
Као што је познато наша клековача није брињевац, дестилат испечен само од ферметисаних бобица клеке. То пиће није карактеристично за нашу земљу, имали смо прилику да га пијемо и не бисмо то искуство понављали (пили смо ми, да не бисте морали ви). Српска ракија клековача је ракија шљивовица у којој се убацује “оплемењивач укуса“ направљен од клеке и ракија различите степенаже.
Иначе, клековача је једна од првих траварица код Срба. За њена лековита својства зна се вековима, сам плод клеке је био део народне медицине свуда где је живео наш народ још од средњег века. Бобицама клеке приписују се чудотворна својства по људско здравље подједнако у српској манастирској, градској и дворској медицини. У првој српској фармакопедији Хиландарском медицинском кодексу описан је овај плод. Чим се дестилација одомаћила и зашла у народ, људи су почели да га стављају у алкохол, прво у меку, потом у љуту ракију.
И ова клековача коју данас представљамо прави се на стари и много пута проверен начин. Бобице се стављају у јаку препеченицу од преко 60% алкохола која се прави од неке од доступнијих сорти шљива, најчешће стенлеја или чачанских хибрида да би се добио мацерат. Остави се на сунцу четрдесет дана као што су то радили и наши стари правећи траварице и ораховаче. Потом се мацерат оцеди и сједини са старим, или како професор Плазинић сјајно каже, оствареним ракијама из његовог подрума. Оним које се праве само од аутохтоних сорти шљиве, црвена ранка и драгачица. Ракија потом одлежава неколико месеци, да се шљивовица и мацерат упознају и заволе, па се потом ради хладна стабилизација и филтрација. Ово је неопходно да би се ракија избистрила, да се одвоје остаци бобица и опиљци од храстовог бурета који су се можда задржали у старим ракијама. Тада је пиће спремно за флаширање и конзумацију.
Боја: боја махагони дрвета са тамно зеленим одсјајем када се проврти у чаши.
Мирис: мирис је очаравајући, ненападан, сложен и постојан. Тек отворена тегла пекмеза од шљива, смола, топљена чоколада, мед од борових иглица.
Укус: благ укус клеке, ништа вулгарно и ништа медицинско. Зачини, тимијан, анис и благи додир цимета. Штапићи ваниле, црна чоколада, нар, а у даљини љутина халапењо паприке. Празна чаша мирише на зреле шљиве, а мирис клеке се удаљава. Цела атмосфера је егзотично/планинска.
Закључак: ова ракија је прави раритет међу клековачама, сјајан пример споја занатске вештине, идеалног поднебља и традиције. Ову ракију је најбоље пити саму из дегустационе чаше, а може се упарити са неком висококвалитетном кафом из егзотичних предела. Ми смо правили и својеврсни коктел купажирајући је са неким архивским ракијама двоцифрене старости и добили смо савршенство.
Оцена - злато - 91 од 100 бодова
Нема коментара:
Постави коментар