Осликана бурад

 

 

 

 

 

 

Идеја за ову јединствену збирку јавила се још почетком 2020. године, у само предвечерје короне и можемо рећи да су нам, на срећу, ти туробни дани остали обележени једним оваквим креативним процесом. Након неколико месеци проведених на Авали, повремено заливаних ракијом Бојковчанком, као непресушном инспирацијом, и накнадним дотеривањем, коначно смо добили производ. Производ је каталог у ком смо преточили уметничку инспирацију у текст, кондензујући мотиве и необична дела дванаесторице уметника у обичне речи. Рад на овом каталогу може се назвати тројним: први ниво била су сама бурад као аутентична уметничка дела; други ниво били су разговори Зорана Радомана и Илије Маловића са ауторима који су били јако инспиративни, поготову када је требало разумети како је код сваког уметника текао процес „решавања уметничког проблема“ или задатка; а трећи ниво био је сам амбијент дестилерије Кубурић и јединственог музеја шљивовице на Авали. Наравно, да би тренуци у таквом амбијенту остали забележени и да би чинили овај каталог који је пред вама садржајнијим, побринуо се талентовани фотограф Стефан Ђаковић. Он је овековечио не само осликану бурад коју можете да видите, већ и портрете уметника у једном заиста софтицираном ракијском амбијенту - подруму с бурадима у којима сазрева ракија, а ту су драгоцени и стари предмети из музеја шљивовице. 

 

 

 

 

Добијање спрске ракије одувек је била уметност, а сама бурад за старење ракије - уметничка дела. Пинтерски занат, врло специфичан, подразумевао је дуготрајан ручни рад, уз коришћење посебног алата, где је умеће било пресудно. Пожељно је да храст намењен за ракијско буре буде стар и до 100 година, па још кад ракија проведе неко време у њему, буре престаје да буде само обичан комад дрвета. Стари храст је посечен, затим буре почиње да живи свој живот и оплемењује ракију, а на концу, то исто, ислужено буре, уместо да иде у пензију, наставља да живи и можда ће нас све надживети. Бурад, сада већ старија од једног века, добијају нов, можемо рећи, узвишенији живот. Пинтерски производи нису били само бурад за ракију. Пинтери, бачвари или качари производили су и дрвене каце за туршију и со, качице за сир и кајмак. Користили су различите врсте дрвета, багрем, дуд и храст. Али током векова, испоставило се да су само храстова бурад посебна по томе што ракију оплемењују и преображавају је у старо, племенито пиће. Након деценија служења ракији, оваква бурад долазе са села у варош. 

 

 

Осликана бурад пред нама пример су сусрета занатства и сликарства. Умешности и уметности. На први поглед то су само храстове дуге и метални обруч око њих. У њима је некада сазревала ракија, а сада се споља налази уметничка слика, створена да траје вековима. Технички посматрано, пред нама су декорисане дрвене површине, али то нису само преуређена бурад, или тек нашарани комади старих дрвених предмета. И ма колико мотиви на бурадима били различити, сви се сусрећу у једном значењу, а то је вечност. Осликану бурад не можете сагледати одједном, из једног јединог угла. Можете их окретати, заправо морате их окретати да бисте све видели. Буре није равно платно, већ је форма која се може посматрати са свих страна, па и одозго. Оно је по својој природи тродимензионално и то га чини уједно и сликом и скулптуром. Буре је, на први поглед, само суд. Судови мере, судови ограничавају, имају по 200 литара, 500 литара запремине... Оплемењена на овај начин, бурад дванаесторице уметника запремају много више и надилазе сва могућа почетна значења. Из разговора са дванаесторицом уметника, чије ћете дестиловане речи имати прилике да прочитате у каталогу Ракијаарт, видећете да су сви, иако различитих животних и уметничких стилова, тренутно и готово органски одреаговали на уметнички задатак. Угледаћете речнике симбола и ризнице старих мудрости, живописне рељефе, светлуцаве површине али и бескрајне дубине... 

 

 

Код Драгана Мартиновића то су успомене из детињства уткане у мотиве које видимо на његовом бурету. Куд год да би погледао, његова сећања мирисала би на неки ракијски догађај; 

 

 

 

 

 

Слободаново буре оковано златним обручима као прави ковчег с благом, претворено је у скулптуру, пре него у уметничку слику. Унутар ракијског бурета увек је нека добро чувана тајна;

 

Васа Доловачки је ислужено буре осликао тамним нијансама јесени, додајући ароме старе шљивове препеченице. Тако и производња ракије представља уметност, баш попут осликавања бурета, ракијаш мора да следи оно што му природа донекле намеће; 

 

 

Девојка коју је насликао Борис Драгојевић, плута на површини мора, млада и лепа, пуна себе, пуна живота, живи своју младалачку слободу. Не мора ни свака ракија да буде стара. Безбојна лозовача, бистра и јака, типична за Јадран, поднебље одакле долази Борис, таква је ракија; 

 

 

 

 

 

Жељко Ђуровић отишао је корак даље и, поред мотива на свом бурету, осликао је стихове песникиње Јелене М. Ћирић - бајковиту причу пуну светла, сунца и воде. И заиста, кад пробамо Бојковчанку, увек можемо да осетимо тај печат, тај препознатљив ароматски рукопис; 

 

 

 

 

 

„Све традиционално има онолико рђе, колико заслужује сјаја“, саопштава нам Милутин Обрадовић који је на дрвене дуге бурета нанео боје рђе као доказ трајања, као симбол дуговечности. Доводи нас до чувене изреке која вели да је ракија вага на којој се мере људи - они који схватају њену племенитост, а и они други; 

 

 

 

Славков портрет капетана чека да га протумачи само онај ко га није насликао. Тако и ракију треба да похвали онај ко је проба, а не онај ко ју је произвео; 

 

 

 

 

Јовица Панић сугерише нам да постајемо оно што јесмо тек пошто нас океан живота безброј пута изврти и уобличи као особу. Свуда видимо покрет, у сваком тренутку примећујемо нешто ново и ништа не мирује. Зато је и тешко уочити тај тренутак кад ракија постаје онај крајњи производ спреман да нас дочека у боци; 

 

 

 

 

Горанова вртешка врти својим темпом и не зависи од воље нас, који смо на њој. Његово буре је непоновљиво, баш као и сама ракија – фантастични производ технологије и духа; 

 

 

 

 

 

Момчило Мацановић дочарава нам тренутак који постоји само да би се квалитетно искористио за уживање. Као гутљај ракије у ком је заробљена традиција, време и напор у једном; 

 

 

 

 

Буре Зорана Ивановића својеврсна је временска машина за посету прецима и потомцима. Из њега ћемо научити да ни један посао не може да се заврши без веште руке учитеља; 

 

 

 

Напослетку, Зоран Круљ подсећа да нас свако трагање доводи опет до места почетка. Укуси, мириси и боје су путовање чије трајање зависи од тога хоћемо ли га доживети као циљ по себи. Његово буре нас подсећа да ни добре ракије нема без оваквог, наталоженог искуства.

Дванаест буради, као дванаест плодова дрвета живота који су по први пут пред вама, зову Вас на поновно виђење. Живели! 

(све фотографије: Стефан Ђаковић)