Bili smo umorni. Četiri meseca posla bez prave pauze, a bliži se kraj godine. Ilija je od jutra ćutao, a ja sam pio kratki espreso, nadajući se da će zimski dan barem malo da se razvedri. Nedostajala nam je injekcija nečeg dobrog, neka nada da ćemo imati o čemu da pišemo ili bar pričamo, ne samo danas, već i narednih dana. Dosta smo rakija probali, ali kod ovog domaćina nismo bili zajedno, već sam ja svraćao nekoliko puta, u prolazu. Pozvao sam D.G. telefonom da vidim da li je rad gostima, a on je odgovorio kratko: „Radimo prepek, ako si na putu, svrati da probaš rakiju iz 1978!“ Biće ovo lep dan, pomislili smo i krenuli put Gruže. I tamo gore, u Guberevcu, tmurno decembarsko prepodne pretvorilo se u sunčan zimski dan, dan koji vredi provesti u Šumadiji.
Još niste čuli za rakije
Dragića Gajovića? Sasvim je očekivano da niste, jer ovaj rakijaš još uvek nema registrovan podrum za proizvodnju rakije, ali nagrade
osvojene za kvalitet rakije ima.
Odrastao pored kazana, ovaj domaćin osvojio je laskavo treće
mesto, pehar i veliku zlatnu medalju na Sajmu šljiva u Osečini, 2016. godine.
Njegova prepečenica iz 2006, osvojila je 18.81 bod. Na XI Međunarodnom
ocenjivanju vina i rakija 2015. godine u Topoli, šljivova
prepečenica Dragića Gajovića iz 1995. osvojila je 18,90 bodova. Dragić je i apsolutni pobednik četvrte
Gledićke rakijade, održane 2014. godine. Velika zlatna medalja biće mu uručena
i 14. februara u Aranđelovcu na ocenjivanju u organizaciji udruženja ljubitelja
vinograda i voćnjaka „Srce Šumadije“.
Otkad zna za sebe, Dragić peče rakiju od autohtonih rakijskih sorti šljiva. Pored starih zasada, ovog proleća, u jednom od
Dragićevih voćnjaka, procvetaće oko 120 stabala madžarke,
crvene ranke, ranice i crnošljive i to u
osmoj godini starosti. Može li se danas nešto više tražiti? Obišli smo na kratko voćnjake, među njima i
par hektara mladog zasada čačanske lepotice, koja će na 320 metara nadmorske
visine, u ruži vetrova koji fijuču između Kotlenika i Gledićkih planina,
sigurno dati dobar rakijski rod.
Posle nekoliko sati
degustiranja i razgovora pored kazana, kupažirali smo tri šljivove prepečenice od
2010. do 1978. godišta. Namerno idemo od mlađe ka starijoj, a ne obrnuto, jer
ko je pre četrdeset godina znao šta će biti s tom rakijom i koliko će ona potrajati?
Rakiju treba negovati, a u podrumima
Dragića Gajovića postoje takve rakije čiji će mali udeo s lakoćom moći
da oplemeni buduće pobedničke kupaže.
Na mirisu preovlađuje crvena
ranka – šumadinka i baš nje u ovoj kupaži ima najviše, jer je beli hrast
kitnjak dao neophodnu prirodnu vanilu. Madžarka je tu sa oko 20% samo da
zaokruži mirisnu komponentu. Miris ove rakije zaista je neuporediv.
Najkraći opis ukusa kupaže koju
smo napravili, i nakon mesec dana degustirali, bio bi ukus koji zaokružuje sve ukuse. U ovako starim pićima možemo da
osetimo i taj peti osnovni ukus, famozni umami
koji kod rakija pre označava kvalitet nego
ukus. U ovoj kupaži, umami označava kompleksnu aromu najstarije rakije nastalu
višedecenijskom oksidacijom rakije u hrastovom buretu, onu omekšalu gorčinu
tanina spojenu sa orašastim plodovima, topljenim maslacom i sušenom voću. Moka,
slani karamel, tiramisu, a posle svega na nepcu ostaje ukus, kao kad pojedete tvrdu,
autohtonu suvu šljivu, pa posle ne biste još dugo da bacite košticu. Nakon popijenog gutljaja impresija
se kreće od naslaganih ogrevnih drva, pored kojih je bačva sa mekom rakijom, zatim
sledi čitava lepeza šljive: od cveta do prepečenice, a sve starinsko - i kljuk
i kompot. Svih 360° točka ukusa šljivovice, a ništa ne štrči, već vlada vrhunski
balans i harmonija. Pravo je pitanje je kuda dalje može da
ide srpska šljivovica?
Ocena - velika zlatna - 97 od 100 bodova
