Šljivovica iz tri bureta – Mali podrum Gajić

Blizak prijatelj, inače odličan poznavalac vina, ispričao mi je zanimljivu priču sa njegovog putovanja po Francuskoj. Naime, grupa srpskih vinara, somelijera i ljubitelja vina obilazila je podrume i mala gazdinstva koja proizvode vina i armanjake. Došli su u prvo gazdinstvo gde ih je čekao stari vinar, njihov domaćin za taj dan, koji im je, bez puno uvoda, dao da obuku gumene čizme i pozvao ih da krenu sa njim u vinograd na obilazak. Moj prijatelj i njegove kolege su poslušali domaćina, očekivajući kratku šetnju po okolnim brdima i isto tako kraću priču o lokalnim sortama grožđa. Posle toga, gosti iz Srbije su očekivali obilazak same vinarije, objekata koji je čine, prostorija gde se vino pravi i naravno degustaciju uz hranu. 

Međutim, obilazak se odužio na nekoliko sati, pređeno je nekoliko desetina kilometara, a da za to vreme vinar nije prekidao da priča o zemljištu, geografskim karakteristikama podneblja, položaju, sortama, klimatskim promenama.  Edukaciji kao da nije bilo kraja. U jednom trenutku grupa se pobunila, zahtevala da se vrati u vinariju, požalila se da ih je napustila koncentracija, da žele da borave u klimatizovanoj prostoriji. Francuski vinar je bio zabezeknut i duboko uvređen ovim izlivom vinskog provincijalizma. Ljutim tonom prekorio je naše zemljake objašnjavajući da nisu došli ni u mašinsku radionicu, ni u pintersku radnju, da se, to što žele da gledaju i obilaze, najbolje vidi na sajmu vinogradarske opreme ili u fabrici. Ukoliko žele nešto da nauče, moraju da razumeju vinograd, da se druže sa vinogradarima, jer su kvalitet voća, podneblje i sorte suština kvaliteta. Nema ništa u čaši što pre toga nije bilo u voćnjaku. Tada, na tom mestu, u sred beskrajnog vinograda, moj prijatelj je naučio najvažniju lekciju o plemenitim pićima.

E, sad, ja ne znam zašto sam ovo sve ispričao/napisao, ali kako kaže poznati srpski glumac, ne može da škodi. A, svi znamo, da ono što ne škodi, koristi.

Retko nam se svide rakije koje proizvode vinari, posebno ne one koje proizvodi ova nova vinska elita, nastala skoro preko noći. Tu je rakija često nusproizvod vinskog procesa, napravljena od otpadaka i od viškova, nedostaje joj rakijskog entuzijazma. Međutim, kada naiđemo na dobru rakiju koja dolazi iz vinske kuće, onda su to vinari s tradicijom, onaj sloj proizvođača koji su i vinari i rakijaši u isto vreme, sloj kojima su oba proizvoda podjednako važna. Takve rakije su pića s porodičnom istorijom.

 
Upravo su takvi Gajići iz Gornje Zleginje pored Aleksandrovca, a i rakija im je takva, pravljena sa pažnjom. Pre svega, šljivovica i loza. Porodica se, inače, bavi prozvodnjom rakije i vina generacijama, imaju vinograd od preko sto godina, i šljivike od preko pedeset. Ima i novijih, naravno. U sortnom sastavu šljiva dominiraju čačanske hibridne sorte, pre svega čačanska rodna, ali iz ovih najstarijih voćnjaka dolazi župska požegača. Ona, kupažirana sa rodnom, drži stub kvaliteta ove rakije. 

Boja: svetlo žuta - boja kamilice

Miris: Dosta svež i na početku herbalan, blagi miris cveta zove, onda miris bagrema, duda. Kako se razvija pomaljaju se citrusi i med. Na repu mirisa blage note zelenog bibera.

Ukus: Utisak je da je ovo veoma skladna rakija, a sklad je osobina koju veoma cenimo kod rakija. Ukus se nadovezuje na miris, on je slojevitija i kompleksnija verzija mirisa. Na ukusu dominira belo i žuto voće, belo grožđe, bele trešnje, vanila. Na kraju suve šljive i hrast.

Zaključak: Lepa rakija, pitka i uzbudljiva. Inače, ova rakija ima jako zanimljivo starenje, naime, prvo leži šest meseci u starom bagremovom buretu,  do šest meseci u dudovom i šest meseci u novijem hrastovom buretu od 500 litara. Veoma retka kombinacija na našem tržištu, veoma uspela kombinacija, takođe.  Ono što je naš utisak je da ova šljivovica zahteva da njen konzument ima iskustva sa različitim rakijama i da je svestan spektra aroma koju šljivovica može da dâ. Ovo nije rakija sa puno godina koja će vas impresionirati starošću, ne, ova rakija impresionira originalnošću. Arome sva tri bureta harmonično su ukopljene i jednu jedinstvenu celinu. Ta celina daje utisak da sedite na tremu, pijete šljivovicu i kaficu sa ratlukom u dvorištu pod lozom ispred kuće, u čijem podrumu, zemljanih zidova, spava rakija.

Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova

Porodični podrum Plazinić

O profesoru Milanu Plaziniću već smo pisali u tekstu o njegovoj šljivovoj prepečenici staroj osam godina. U međuvremenu, a naročito tokom ove godine, rakije Plazinić osvojile su visoka mesta na rakijskim manifestacijama u Čačku, Gornjoj Trepči i trijumfovale na užičkom Žestivalu. Pre putopisne priče, nekoliko rečenica o rakiji koju smo u međuvremenu degustirali, a reč je o najmlađoj šljivovici koja se u ovom podrumu flašira, staroj tri godine. Neko bi sumnjičavo rekao: „samo tri godine?“, a da je nije ni probao. Međutim, ovo je jedna od najboljih rakija (najmanje) tog godišta, jer u ovoj kupaži sigurno da ima i starijih destilata. Miris je jako lep, karakterističan ponajviše za sortu čačansku rodnu, a ukus floralan, zatim prijatno gorak, uz dovoljno hrasta i pomalo vanile. Još jedna rakija koja s vremenom i kontaktom s vazduhom, pošto otvorite bocu, biva sve bolja. 

Kratak obilazak započeli smo prostorijom za destilaciju u kojoj dominira aparat za destilaciju starog kova, takozvani kazan prevrtač. Leto je bilo tek bilo počelo, pa je i sezona pečenja rakije tek na vidiku, stoga je kazan bio rastavljen i očišćen, baš kako treba. Obišli smo i prostoriju koju sam odmah nazvao stakleni podrum, a u kojoj miruju uglavnom bezbojni destilati. Ima i starijih, ali su svi u staklenoj ambalaži, po mom mišljenju, najpogodnijoj za odležavanje rakije. (Odležavanje je pojam koji ne treba pobrkati sa starenjem, odnosno sazrevanjem koje se odvija u drvenim sudovima)

Na kraju, kako i dolikuje, čeka nas „drveni podrum“. Sve sama hrastova burad zapremine od 200 do 500 litara. Starija, mlađa rakija, kupaže različitih sorti i monodestilati. Praznik za oči, uživanje u mirisu i atmosferi, a nema boljeg iskustva od degustacije bilo koje rakije na njenom izvoru. Na rakijskom meniju redom su se našle: travarica (u osnovi kvalitetna šljivovica s dodatkom nane i kantariona), zatim klekovača, jedna od najboljih i najšljivastijih koju sam ikad probao, jer se dobija od stare šljivove prepečenice. Sledi stara jabukovača, srpska rakija najbliža francuskom kalvadosu, pravi melem za čula i dobro odmorište posle kojeg treba nastaviti plovidbu kroz starije rakije. Sledi kajsijevača, ali stara, hrastom obojena i kao takva prava retkost na sceni, a voleli bismo da ih vidimo još više, jer bezbojne kajsijevače su bezlične - sve liče jedna na drugu.  Na koncu, degustacija starih šljivovica od autohtonih rakijskih sorti. Sve dobre, još bolje i najbolje. Nijedna s manom, a svaka visokokvalitetna. Bele ajkule, rekao bi profesor Ninoslav Nikićević. Takva jedna rakija (možete je videti na slici gore) flaširana je pod nazivom "ekstra šljivovica" i stara je 15 godina.

Posle dobre degustacije, prija nešto slatko. Ne, ne mislim na slatkiše ili kolače, mislim pre na pića tipa vinjak, eventualno neka specijalna rakija, orahovača ili nedajbože liker. Sad govorim u svoje ime, jer ja sam s likerima „na ti“. Ovoga puta višnja na vrhu torte bila je - gle čuda? - baš višnjevača. Destilat višnje obogaćen bojom i aromom od pravih višanja, jačine 35%. Na mirisu prepoznatljivi i poželjni bademasti ton, a na ukusu prijatna, okrepljujuća voćna slast. Kraj, gotovo, nema dalje... Mada, ne mogu baš da garantujem da neće biti još.

Kako se preziva rakija?

Kako danas biti potpuno van trenda i pijuckati blago rashlađenu rakiju negde u gradu, pored računara prikačenog na super-brzi internet, i sve to 2017. godine? Kako ne kupiti barem jedno od 85 vrsta piva koliko ih sada nude u samo jednom od trgovinskih lanaca, kako u letnjoj bašti kafića ne popiti koktel sastavljen od sve samih svetski priznatih žestokih i jakih alkohola? Kako, na kraju, kad vas neko pita:  „Šta ćeš da popiješ?“ odgovoriti: „Hoću rakiju“?

Odavno je jasno da svaki potrošač kad kupuje proizvod, ne kupuje samo proizvod, već i delić iskustva koje taj proizvod nudi ili sugeriše. Na primer, kada planiramo letovanje, mi ne kupujemo samo puki aranžman koji obuhvata prevoz od mesta A do mesta B i neke kalorije koje treba posle plivanja sagoreti na plaži. Mi kupujemo i delić avanture, mogućnost da će nam se desiti nešto još lepše i uzbudljivije od običnog boravka na moru. Isto je i s garderobom, večernjim izlascima, hranom i pićem u restoranima. Samo će još ultra-konzervativni rođak da ustvrdi da, umesto izlaska u grad, to isto piće možeš da popiješ i kod kuće, a umesto putovanja na grčko ostrvo, odeš na gradski bazen. S tim što je i odlazak na bazen kupovina nekakvog društvenog očekivanja. 

Prezivamo se isto kao rakija

Šta danas možemo da očekujemo kad kupujemo rakiju? Da li pijemo rakiju da bismo osetili dodir tradicije ili je namerno ne kupujemo da bismo raskinuli s tom tradicijom? Sve izgleda onako kako ga sebi predstavimo. Nekada, ne tako davno, domaći sir i kajmak, sušeno meso i organska jaja bili su svakodnevni sadržaj frižidera; ajvar, slatko i domaći pekmez - redovni stanovnici špajza, a rakija tek nešto što redovno stiže od dede sa sela, u litarskoj boci od vina ili u pletenom staklenom balonu. Danas ove namirnice sve ređe stižu sa sela, a sve češće iz prodavnica.  Kakva god bila i ma gde god je kupili, rakija je neka vrsta kulturne istorije Srbije u tečnom obliku. A, mi se rakije stidimo kao rođaka sa sela. Stidimo se jer je, u stvari, ne poznajemo, baš kao što ne poznajemo ni tog, sve udaljenijeg rođaka.

I posle se još pitate zašto rakiju degustiramo iz nekih čudnih čaša, a ne iz čašica? Zašto joj tražimo degustacione note, zašto je upoređujemo s viskijem i konjakom? Pa, zato što ste je se vi odrekli i zaboravili one male, musave čašice u podrumu, što stavljate šećer u kominu, što nećete da platite akcizu i kupite rakiju u prodavnici kao što kupujete sve ostalo. A, viski i konjak hoćete, pogotovu ako je lepa flaša, kutija i etiketa. Ne vraća nam se na selo, a ne kupuje nam se u hiper-marketu. U savremenom svetu jakih alkoholnih pića kvalitetan marketing i dobra distribucija su sve. U tom svetu srpska rakija je azilant. Prognanoj i bez pasoša, mi joj samo tražimo nov identitet. Hoće li biti strana ili domaća? 





Ništa ali Logopedi - Serbs