Ренесанса и хедонизам

Смирај хеленистичко-римског раздобља античке филозофије обележен је религијом, било да је реч о обновљеном интересу за њене паганске варијанте или за  ново и све јаче хришћанство. Иако хришћанство не пориче телесност као једну од суштинских компоненти човека – што је карактеристичан став за новоплатонизам али и платонизам уопште, оно свакако поставља свој највиши интерес с ону страну чулности. Једини сигуран пут ка спасењу води кроз «уска врата», кроз која само аскета може проћи.

 Неколико векова касније, ова парадигма ће се променити - ренесансу најављује општа опијеност животом и природом. За аскетизам ту више неће бити места[1]. Лоренцо Медичи (1449-1492) овако пише: „Како је лепа младост, која ипак пролази! Ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности...Жене и млади љубавници, живео Бах и живела љубав! Нека свако свира, игра и пева, нека срце пламти од страсти!Не требају муке, не треба бол! Што има да буде нека буде, ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности. Како је лепа младост која ипак пролази![2]“ У средишту је човек – индивидуа, активан појединац. Наспрам средњовековне studia divina сада је у првом плану ѕtudia humana. Уз хришћанство, ново раздобље у своје темеље полаже још један камен – паганизам. 

Лоренцо Вала (1407-1457) у свом делу „О уживању“ спаја хришћанство са епикурејском филозофијом. Да би успео у томе, он прво оспорава везу хришћанства и стоицизма, која је тада била општеприхваћена. Вала овако размишља[3]: четири кардиналне врлине (мудрост, правичност, храброст и умереност) треба свести на храброст а онда изједначити храброст са милосрђем и љубављу. За Валу храброст је суштинска врлина, јер је она та која се супротставља непожељној емоцији и усмерава делатника да добро делује. Деловање у складу са  врлином мучан је задатак, зачињен трудовима и тешкоћама. Због тога тешко можемо да се сложимо са стоицима да је врлина добро по себи. Оно што људе усмерава јесте задовољство или уживање и то у овом животу (земаљско) и у оном који ће уследити (небеско). Задовољство или уживање Вала повезује са љубављу. То је највише добро, добро по себи, коме не тежимо због постизања неког другог циља, већ је управо то наш главни циљ или сврха. Нема ничега што се воли због себе самог или нечег другог као циља до љубави; сама љубав је добро по себи. Ова теза је веома смела: до тада се сматрало да се искључиво Бог воли због њега самог. Вала мења смер: највиши циљ је задовољство-љубав а Бога волимо зато што је средство за постизање тог циља.

Валин млађи савременик Марсилио Фичино (1433 - 1499) преводилац Платона и Плотина и заступник новоплатонизма, пише „Књигу о уживању“. Лепота и љубав су његове омиљене теме. Сврха љубави је уживање у лепоти. Сама лепота је „мамац“ или „удица“ – она разликује праву од лажне љубави. Права љубав почиње „болом очију“; од ловца постајемо плен у рукама љубљене. Свако бива привучен сопственим задовољством[4]. Међутим, права природа лепоте није у телесности већ у духовности. Љубав не тражи чулни већ духовни додир са вечном лепотом.  

Међу бројним стегоношама епохе издвојићемо још Еразма Ротердамског (1466 - 1536) и његову „Похвалу лудости“. Лудост је кћи Плутона и нимфе Неоте: она није плод „досадне брачне дужности“, већ је зачета након забаве где је отац попио коју чашицу више. Њени пратиоци су Самољубивост, Ласкање, Заборавност, Наслада, Лакомисленост, Разузданост и два мушка божанства Гозба и Тврд сан. Живот не почиње другачије него под окриљем лудости – и мудрац је мора призвати да би постао отац. Лудост није само извор живота већ и више од тога. Нема животне пријатности без ње: „...који то дан живота не би био жалостан, брижан, досадан, будаласт, тежак ако га људи не би засладили уживањем, тј. зачином Лудости?“[5]. Лудост подразумева подавање самовољи страсти, она стоји насупрот разуму и јача је од њега. Њеном противнику остаје само да „до промуклости“ дели моралне пацке. Удаљавање од лудости једнако је удаљавању од живота. Без ње нема ни пријатељства али ни брака.

Завршићемо онако како и Еразмо завршава своју похвалу: „Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!“[6]
 

Петар Христовски, филозоф

---

[1] «Не веруј, о мој Пелегрине, да бежати од света, уклањати поглед од привлачних ствари, затворити се у манастир или се издвојити у испосницу представља пут савршенства» - Колучо Салутати (1331-1406), цитирано према „Хуманизам и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево 1960., стр.32. Критички став спрам аскетизма налазимо и код Лоренца Вале.

[2] „Хуманизам и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево 1960., стр.36

[3] Приказ Валине и Фичинове филозофије према Stanford Encyclopedia of Philosophy

[4] Еуђенио Гарен, Италијански хуманизам, превео Перо Мужијевић, Књижевна заједница Новог Сада 1988, стр 121.  

[5] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 45.

[6] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 137.

Dar Visova

Na obroncima planine Rudnik u malom mestu Ramaća nalazi se porodična destilerija čiji je vlasnik Nikola Tanasijević odlučio da izađe na tržište rakije. Tržište je takvo kakvo je, neuređeno, i potrebna je ogromna hrabrost da se registrujete i kao novo ime krenete da se dokazujete. Nastavivši potragu za rakijama od starih sorti koje su opstale, naišli smo i na ovu Ranku. Dar visova novo je ime na rakijskoj sceni, a jedan od prvih uspeha ove šljivove prepečenice bio je proglašenje za najkvalitetniju rakiju na Danima rakije u Šapcu, 2014. godine. Lepo je i to da se neko potrudio i dao zanimljivo ime rakiji, bez, sada već prečeste, upotrebe reči kao što su "zlatna" i "stara". 

Konkretno, rakija koju probamo ulazi u petnaestu godinu i trebalo bi da nosi u sebi, i sa sobom, mnogo atributa koji bi opravdali očekivanja. Prvi utisak je da je ovo Ranka odlične tipičnosti.

Konzervativci će se zbuniti, jer u ovom bukeu, pored drveta, tamnog šećera, ja osećam kolu. Da, kolu, ili tonik, neko gazirano piće na biljnoj bazi, ali svakako sa prirodnim aromama. Ne moram da objašnjavam da je to lični utisak i da ne mislim da je sama rakija aromatizovana, naprotiv. Lepota degustiranja rakije nalazi se baš u tome što su utisci za svakoga različiti, ali su takođe i neizbežni. Ono što osetite jeste vaša povezanost sa pićem i od toga ne treba bežati. Tako da, pored kvaliteta, jako cenimo posebnosti svake nove rakije koju degustiramo. Da pogledamo detalje.

Boja: ćilibarno-žuta, svojstvena rakiji ove starosti.
Miris: prijatna, baršunasta trpkost ukusa, gorčina lekovitih trava, topli začini i osušena trava. Pomalo četinarski profil, visoke i duboke note suvog voća i  orašastih plodova. 
Ukus: dugotrajan, suvog karaktera, koji dugo ostaje u ustima i suptilno anestezira nepce. U njemu nema ničeg slatkastog, niti cvetnog. 
Iznad svega, ova rakija nije dosadna, traži još. Jedna od najlepših rakija protekle godine, naročito među rakijama od Ranke. Dovoljno odskočivši od pristojne seljačke rakije, zanatski dobro urađene, Dar visova ide ka odležalim alkoholnim pićima namenjenim za lagano digestivno uživanje.
Napominjemo da je ovo uzorak rakije koja će se tek naći u prodaji, mada ne sumnjamo da su ostale rakije iz asortimana odličnog kvaliteta. (prva fotografija je postavljena kasnije, 2018.)

                                         Ocena - zlato - 90 od 100 bodova




The Strypes - Angel Eyes

Homoljska zdravica

U Istočnoj Srbiji, ako pitate prava pitanja, čućete neverovatne priče od tamošnjih stogodišnjaka. A takvih ima, mislim na ljude od sto godina, verujte mi, popriličan broj. Stogodišnji starci i starice, a izgledaju vitalno i krepko, kao da će živeti još najmanje pedeset godina. Neverovatno. Upravo, od tih sedih kosa i brada, naslušao sam se da su se nekada po Homolju mogle videti plamene lopte kako lete iznad šljivika, ili kako kažu u tom delu Srbije šljivara, negde tamo oko Vidova dana, kada se završava proleće i kreće leto. Te plamene lopte, opet pominjem da priča nije moja nego vremešnih homoljskih seljaka, su bili mladunci zmajeva koji su oduvek živeli u ovoj planini i da su ti mali zmajevi čuvali zasade šljiva od štetočina, gràda i lopova. Inače, neverovatne priče i legende u ovim krajevima stari su koliko i sam svet, kombinacija su svih mitova i kulturnih ostataka još od kada su Kelti živeli i gradili svoje gradove oko reke Mlave. Mitska stvorenja se nisu smela dirati niti plašiti, mladunci zmajeva su omogućavali da šljiva stalno rađa, pa i onda kada ne rodi da se sve izgubljeno nadoknadi sledeće godine. I to ne bilo kakva šljiva, na Homolju se oduvek sadila, negovala i brala Crvena ranka, šampionka za rakiju. 

Međutim, da budemo iskreni, u poslednje vreme niko nije video ni zmajeve ni plamene jezike koji se vijore iznad Homoljskih i ostalih planina Istočne Srbije. Takođe, više nema ni Crvene ranke, niko je više ne čuva, ne sadi, niti se bori za njenu zaštitu. U stvari, nije baš niko, postoje dva mesta u ovom delu naše zemlje gde još ima zasada i odakle dolaze najbolji rakijaši, oni još brane rakijsku čast Istoka. Podsećam čitaoce Bloga da pogledaju odakle su nagrađivani i hvaljeni rakijaši kada su u pitanju opštine Istočne Srbije, svi su iz Petrovca i Žagubice, iz jedine dve opštine gde postoje zasadi starih rakijskih sorti. Ova recenzija je o rakiji Homoljska zdravica, najnagrađivanoj i najboljoj rakiji sa geografskim poreklom iz Homolja. Ova rakija dolazi iz pravog Homolja, kažem pravog zato što ljudi ponekad sve opštine koje se oslanjaju na ovaj planinski venac nazivaju ovim imenom, tako da se ponekad sela u opštinama Petrovac, Despotovac, Kučevo, nazivaju Homolje, međutim, taj naziv jedino nosi teritorija opštine Žagubica. U selu Suvi Do proizvodi se čuvena rakija od planinskih trava i Crvene ranke, Homoljska zdravica, nešto između lekovitog sirupa, alkoholnog pića i magijskog napitka. A, rakijaš koji je pravi, avaj, to je tek posebna priča, kombinacija srpskog vidara i keltskog druida, odličan poznavalac rakije, učitelj Miodrag Mija Lazić. 

 

Ovo je specijalna rakija, možda najspecijalnija od svih na našem tržištu; naime, u odličnu rakiju ubačeno je petnaest vrsta trava i to: žalfija, bosiljak, vranilova trava, ehinacea, kantarion, kopriva, majčina dušica, matičnjak, nana, neven, pelin, crna ribizla, ruzmarin, čubar i hajdučka trava.
Inače, ovaj kraj Srbije spada u najizolovanije, kako saobraćajno tako i tehnološki, pa nije ni čudo što se tradicija tako dugo zadržala, a promene tako dugo ignorisale. Narod u homoljskim selima nije išao lekarima, bili su daleko, nije verovao novotarijama, bile su neproverene. Vekovima su se lečili travama i rakijom, kao i kombinacijom ovo dvoje. Stavljali bi planinske trave u rakiju, rakiju ostavljali na suncu dok se ne stvori eliksir koji pomaže kod mnogih problema, od krvnog pritiska do potencije. I tako do danas. Učitelj Mija skupio je ove recepte, dodao nešto svoje, povećao kvalitet rakije i dobio savršenstvo, Homoljsku zdravicu. Ako ste se pitali u šta je upao Obeliks pa je postao najsnažniji čovek u celoj Galiji, po nama, to je upravo ova rakija, ne prihvatamo ni jedno drugo objašnjenje.

 

Boja: tamni ćilibar sa maslinasto-zelenom nijansom
Miris: Miris svež i biljni, naravno, ovo je travarica, u njoj su suve biljke, ali ima i mirisa biljaka koje nisu u njoj, kleke recimo.
Ukus: Blag, melemast, pun eteričnih ulja, ali i karamelastog ukusa dobijenog odležavanjem. Takođe, propolis i medno saće. Finiš prijatno gorak, pelinast. U njemu se probijaju ukusi karakteristični za sortu šljive od koje je rakija napravljena. Finiš smiren, skroman, ali neprolazan.
Zaključak: Kod Zdravice se osećaju kvalitetni sudovi, dobro bure i čistoća. Odatle ta mekoća i jedan jako specifičan ukus drveta. Ovo je u osnovi jako dobra šljivovica, što nije tako često kada su specijalne rakije u pitanju, jednostavno, biljke nisu  dodavane da pokriju nedostatke rakije. Pored Zdravice iz iste destilerije izlazi i rakija Kapljica, mlada šljivovica bez trava, kao i rakije Gornjačka i Pastirska, stoga, za nekoliko meseci, eto nas ponovo u Istočnoj Srbiji.

 

 

                                                  Ocena - zlato - 91 od 100 bodova 

 

Black Rebel Motorcycle Club - Beat the Devil's Tattoo