30. 1. 2023.

Ракија, углавном о алкохолизму

 

 

Социологија нас учи да је болест алкохолизма и претераног пијења алкохола друштвено патолошка појава која у већини савремених друштава представља један од најозбиљнијих социјалних проблема. Често је злоупотреба алкохола скопчана с насиљем, криминалом, самодеструкцијом различитог типа, генерално, с друштвеним девијатностима које доводе до озбиљних последица. Такође, као социолози знамо да је алкохолизам компликован проблем, да у њему постоји и друштвена и лична димензија, да се преплићу друштвене и психолошке детерминанте, да озбиљну улогу у појави и развоју ове болести игра и биологија, односно наследне биолошке карактеристике.

Још од античких времена друштва су била свесна овог проблема, људске заједнице су покушавале да се боре на различите начине против злоупотребе алкохола, често користећи репресивне мере, уводећи сурове казне и изопштавајући чланове који су етикетирани као пијанци. Спартанци су, на пример, кажњавали пијанце одсецањем ногу, Римско царство имало је законе по којима се строго забрањивало људима млађим од тридесет година да пију алкохол, у средњевековној Србији, у њеном најпознатијем правном документу, Душановом законику, прописане су сурове и понижавајуће казне за пијанице.

Проучавајући историју ове борбе примећујемо да репресивне мере и друштвене забране нису дале жељене резултате кад је у питању превенција и сузбијање алкохолизма. Условно, све мере које једно друштво прописује можемо сврстати у три главне категорије: мере репресије, мере контроле и мере едукације. Поред горе поменутих репресивних мера у виду индивидуалних казни за пијанце, најпознатији колективни напор да се криминализује целокупан процес настанка и коришћења алкохола, од производње до комзумације, је америчка Прохибиција с почетка XX века. Никада пре ни једна држава није уложила толико напора, новца, људи и средстава у забрану производње, дистрибуције и конзумације алкохола. Прохибиција је била остварење сна о тоталном рату против алкохола коју су сањала сва трезвењачка друштва и заједнице, од грађанских удружења и клубова до протестантских деноминација које су инсистирале на алкохолу као продукту ђавола, а пијењу као најгорем греху. У ову сврху ангажован је цео државни апарат, полиција, војска, судство, медији, школство, индустрија. Америка је одлучно кренула на пут да постане земља где би „суви закон“ био уведен у сваки град, свако село, сваку улицу и сваки дом. 

 


 

Како је овај радикални „суви режим“ прошао, и које је последице донео сви знамо. Злоупотреба алкохола уместо да се смањи, повећала се, мафија је добила још један извор финансирања, преузела је комплетну идустрију, почела да јача и богати се све до тренутка где је кренула да угрожава саме темеље државе. Лош шверцовани алкохол је преплавио улице, тровања и смрти су се повећали, производњу је преузело црно тржиште, појавиле су се индивидуалне пецаре, дивље ракијарнице и такозвани муншајн (moonshine). Држава је изгубила сваку контролу над токовима алкохола, породичне дестилерије су пропадале, незапосленост је расла, породични ресторани и барови са традицијом су се затварали, а на њиховом месту су дошли мафијашки локали који точе скупу брљу без порекла. Број алкохоличара се повећао.

Дуго је Америци, али и осталим земљама које имају дугу традицију производње алкохола, требало да дају шансу едукацији, брендирању и строгој контроли токова алкохола. Тек после Другог светског рата, тачније од 60-тих година двадесетог века креће се са припремом терена и стварањем услова који ће значајније сузбити алкохолизам и дати опипљиве резултате у борби против ове болести. Наравно, ни у једном друштвоу алкохолизам није потпуно побеђен, чак ни у исламским земљама где је пијење религијским законима строго забрањено, а грађанским прописима проглашен за тешко кривично дело. Међутим, ако погледамо последња истаживања у Америци, Шкотској, Ирској и Француској, видећемо да се нешто мења на боље и да постоје конкретни кораци које држава мора да предузме да би смањила број људи који пате од алкохолизма. Кораци који су донели значајне резултате су: брендирање, уважавање, недоступност, едукација.

 



На почетку, занимљив је податак, лако доступан на интернету, да су истраживања показала да први избор алкохоличара који су се јавили на лечење и који су попуњавали упитник о својим алкохолним навикама у свим наведеним државама није домаћи производ по коме је земља позната. У Шкотској људи који имају проблема с алкохолом већински не пију виски, не пију га већински ни алкохоличари у Ирској, у Француској коњак није ни у врху листе, а први избор у Америци није бурбон. До овога је довело, између осталог, строго брендирање, с јасном регулацијом и контролом које стоје пред произвођачем. Џими Расел, главни дестилер бренда Wild Turkey објаснио је да је кључеве њихових складишта бурбона деценијама држала Федерална влада, односно њихови службеници у Лоренсбургу у Кентакију. Нико није могао да изнесе ни литар бурбона, а да ту не буде присутан представник Владе. Како је време пролазило индустрија је све више била окренута едукованом потрошачу, уводила је законе који су захтевали детаљан опис производа на етикети, начин производње, стандарде квалитета. То је повећавало квалитет производа, чинило га ексклузивнијим и ценовно вишим. Ово такође подразумева и борбу против нелегалне производње алкохола, сузбијање шверца и контролу производње и продаје опреме за дестилацију.

 


Поред описаног све државе уложиле су много у промоцију свог националног пића као културног феномена, туристичког елемента и елемента традиције.

Дестилерије су уложиле у маркетинг, промоцију, едукацију и повећале симболички капитал свог пића. Овако представљен производ постало је неукусно пити у огромним количинама и користити га као средство неконтролисаног опијања. После овог процеса потрошачи се охрабрују да праве колекције, организују аукције, постају спремни да дају више новца за бољи квалитет. Почињу да се јављају туре обилазака дестилерија, повећава се продаја пропратних елемената које промовишу производ као што су: чаше, мајице, књиге, брошуре, сетови. Мења се класни положај конзумената, пиће улази у различите социјалне групе. Ове мере повећавају поверење према производу код конзумената, а у области производње истичу радну етику, континуитет, те професионално и лично поштење. У индустрију се укључују различите професије које својим експертским знањем доприносе угледу конкретног пића; допринос дају уметници, музичари, социолози, психолози, историчари, глумци, водитељи.

Чињеница да је српска шљивовица уписана на Унескову листу нематеријалног наслеђа човечанства допринеће да и наша ракија не буде схваћена као вулгарно средство уз помоћ кога се долази до алкохолних ефеката, већ течни доказ националног идентитета које се користи одговорно и умерено. Када на ракију почнемо да гледамо другим очима, више ћемо сазнати о њој и пићемо је са више пажње.

 

Трећи битан елемент је неопходност да алкохол постане тешко доступан. Директна је веза између повећане злоупотребе алкохолних пића и њихове лаке доступности. Ракија, углавном одавно се залаже за модел по коме би се ракија продавала само у специјализованим продавницама и великим маркетима. Алкохол мора да се склони са пијаца, улица, трафика, пиљарница. Зелене пијаце су место где се сваког дана продају хектолитри нелегалног алкохола. То се иначе и не крије, па пластичне флаше са жутом течношћу стоје на тезгама са кромпиром, месом, сиром. Често се деси да се такав алкохол продаје малолетницима, посебно за време прослава краја основне школе. Нелегални алкохол купују и људи с озбиљно развијеном зависношћу, најчешће због приступачне цене која се креће око 500 динара за литар. Овај проблем највише погађа оне који су најрањивији према болести алкохолизма, сиромашни, незапослени, они који већ имају проблем, и на крају млади људи. Нелегални алкохол продаје се и по селима око великих градова у Србији где на капијама стоје натписи да се у тој кући може купити ракија. Неко би рекао да је све ово лак посао за инспекцију, али се по овом питању ништа не дешава. Инспекција личи на мачку по којој шетају мишеви.

 



На крају, неопходно је уложити велики напор у едукацију, и то на неколико нивоа. Како се пиће пије, из каквих чаша, ког облика, начин служења, температура, упаривање с храном. Све оно што блог Ракија, углавном ради од самог почетка. Није потребно да се попије много да би се уживало, чак напротив, већи ниво задовољства и позитивних импресија добијамо ако пијемо мало, али квалитетно. Што више знамо о једном пићу мање су шансе да ћемо га користити у сврхе драстичне измене свести. С тим у вези препоручујемо читање књига, праћење путописа, похађање курсева и дегустација, путовања и разговоре. Аутори блога Ракија, углавном су у ту сврху написали и књигу у којој има најмање технологије производње, већ се њом шири свест о месту ракије у животу Срба, о њеном квалитету и потенцијалима за угоститељство и туризам. На крају треба да схватимо да проценат алкохоличара пре свега зависи од друштвеног окружења и социјалне климе која влада у њему. Уколико једно друштво обесхрабрује опијање и уколико је то јасно на основу закона који се доносе и спроводе, алкохолизам се држи под контролом. Брендирање није само питање квалитета, пореза, зараде, то је и питање здравља и одговорности.

 

31. 12. 2022.

Каква је била ракијска 2022. година?



 

Најчитанији текст на блогу Ракија, углавном било је текст под називом „Који је смисао ракијских оцењивања?“ Овај полемички текст покренуо је широку и јавну дискусију на бројне теме. Ако текст нисте прочитали, прочитајте га, а ако јесте, прочитајте га још једном. Суштина овог текста је порука да свој глас о квалитету ракије треба да даје и заинтересована и информисана публика, а то сте ви - потрошачи. Али као и за све друго, таква ракија мора да буде бренд, а да би то била треба да се легално производи и пласира. Баш као и сва она светски позната алкохолна пића на која се често позивамо и с којима често поредимо нашу ракију.

Најчитанија ракија протекле године била је Академска златна дуња. Испоставило се да су многи препознали у овој ракији идеалан поклон за свечане тренутке. Свака боца, поред ракије од дуња, садржи и један грам јестивих златних листића, високе чистоће. Дуња, дрво храста, злато, одлично се комбинују дајући квалитет више. Слојевита и питка ракија од дуње само је добила свој златни рам.    

 


Најгледанији видео године: Гостовање аутора и уредника блога, Зорана Радомана на телевизији с националном фреквенцијомХепи“. Повод за гостовање био је упис српске шљивовице на Унескову Листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Ракија, углавном у овој вести види корак даље брендирању, али и препознавању ракије као нове категорије у свету јаких алкохолних пића.

 


 

Најбоља нова етикета: Дестилерија Благојевић из Сврљига и њихове три шљивове препеченице, црвена, плава и црна. Ракија Наслеђе са своја три издања, посебно место заузима односом цене и квалитета. Ова породична дестилерија ракију добија искључиво од сопственог воћа које гаје на преко 35 хектара и једна су од дестилерија с највећим засадом шљива у земљи. Ови подаци обећавају одрживост бренда и потенцијално, ракију која попуњава ценовни ранг ракије до 1.500 динара. Мисли се на црвену "тројку" и плаву "петицу". Наравно, Наслеђе 8 са црном етикетом, може и треба да иде даље ка премијум сегменту.


Најбоља ракија: Завет 10 не треба пуно представљати. Ограничена серија, ефектан дизајн, купажа три сорте шљиве: црвене ранке, пожегаче и чачанске лепотице, и то све са сопствених плантажа. 43% aлкохола, 750 милилитара раскошног мириса и укуса  скоро па савршене шљивове препеченице. Незабораван буке, отмен и традиционалан истовремено. Раме уз раме с овом ракијом, налази се и Завет 190, 15 година стара купажа црвене ранке, пожегаче и чачанске родне. Ову ракију упарили смо с једном добром цигаром, а  тај сусрет овековечили смо видео записом.




Најбоља специјална ракија: ликер од суве шљиве под етикетом Жубор са Каблара. Овај изванредан напитак јачине 32% алкохола добија се од сувих шљива пожегача, ракије од црвене ранке и одабраних трава са Каблара. Није додаван шећер, тако да ликер није превише сладак, али јесте помало горак, као створен за уживање током празничних дана. Можете га попити пре јела, као аперитив, али зашто да не и после јела, уместо десерта. Лети се може пити расхлађен уз додатак леда, лимете или тоника.

 

 

 


 

Ракијски догађај године: четврти SpiritEXPO који су организовале наше колеге и пријатељи Спирит Панониан из Новог Сада. У тамошњој Свилари, у Европској престоници културе, одржали смо предавање под називом "Ракијска реанимација". Било је инспиративно раздрмати део Србије где се најмање пије ракија. Наког тога, у децембру, одржан је још један фестивал Distillery Masters у организацији Београдског салона вина. На једном месту нашли су се доказани играчи на сцени и њихова нова издања, али и нека потпуно нова имена која тек треба да се докажу. 

 


 

Најбоља ракијска журка: Претпремијера шљивове препеченице Стара Песма 18 година стара, наравно у кући ракије Стара Песма у Бајиној Башти. Овој забави претходила је дегустација са оцењивањем професора Нинослава Никићевића који је говорио о шљивовицама старим пет, седам, дванаест и осамнаест година. О овој изванредној ракији, тек ће се писати и говорити. 

 


Догађај без конкуренције била је посета колега из Америке предвођених Билом Гулдом. Наиме, крајем септембра, пред сам почетак јесени, Илија Маловић и Зоран Радоман, уредници и аутори блога Ракија, углавном били су организатори ракијске туре по Београду и Шумадији за пет гостију из Америке, међу којима су били новинари специјализовани за туризам, храну и пиће, маркетинг стручњаци, као и стручњаци за односе с јавношћу. Такође, били су ту и људи укључени у промоцију и продају ракије на северноамеричком тржишту. Представили смо ракију у најбољем могућем светлу, организовали радионице и дегустације где се на енглеском језику описивао концепт ракијске производње, начин конзумације и потенцијал за укључивање ракије у модерно и развијено тржиште алкохола.

 

 

18. 10. 2022.

Проковача

 


 

Проковача ракија од шљиве, нова је на тржишту регистрованих произвођача. И већ на самом почетку, све похвале за такву одлуку за коју знамо да није лака. Јован Младеновић, млади економиста није се дуго двоумио да након деде Михаила и оца Драгана Младеновића - Проке настави производњу ракије у Барајеву, правом шумадијском насељу Београда. И заиста, ради се о правој породичној производњи: нема запослених радника сем уже породице, свака шљива прошла је кроз њихове руке, од џакова преко казана, па све до бурета и боце. И кад смо код боце, све похвале за облик и етикету која је упечатљива и препознатљива. Коришћена су оба писма, а на логотипу је стриповски стилизовани портрет харизматичног газда Проке.

 

Ракија нема изражених мана, дестилација је обављена перфектно, коштице се одвајају, а коначан производ сведен је на ефектну јачину од 43% алкохола. Сорте коришћење за овај лот биле су 30% маџарка и 70% чачанска родна. Ова ракија конкретно добијена је на класичном бакарном казану од  120 литара уз коришћење малог дефлегматора с преливним системом. Меке ракије од обе сорте помешане су и остављене неколико недеља да се стабилизују. Ипак, током друге дестилације фракције су строго одвајане, тако да је срце ракије јачине од 65%, након пар месеци стабилизације у иноксу, изливено у храстову бурад од 150 литара. Баш оваква, релативно мала бурад дала су завршни акорд укусу ове ракије – у питању је средње тостиран храст китњак. Данас Младеновићи имају казан од 350 литара, а преради се око 50 тона шљиве годишње.


Леп мирис, благо надимљен, баш како треба (подсетимо се буради од храста китњака, средње нагорелости). Тренд нагоревања буради даје добре резултате у ракијском свету, може се рећи да овакав ароматски профил проналази пут до све шире публике, а Проковача је једна од таквих ракија. Све похвале! Цветни профил, разигране воћне киселине, ненаметљива слаткоћа карамела и ваниле, као и пријатна горчина храста. Већ дуже време на блогу Ракија, углавном призивамо ракију од шљиве која би покрила непопуњен простор између младих и премијум ракија, а да притом не упадне у замку тзв. непотребних, конфекцијских ракија. Пред нама је добар пример ракије која припада овом сегменту, ракија за "средњу полицу". То никако не значи да она није квалитетна, напротив. Проковача је стара три године, тако да не можемо да очекујемо сложеније нијансе ароме, али треба сачекати старије дестилате из ове дестилерије којима предвиђамо лепе резултате.

 

Оцена - Велика сребрна - 89 од 100 бодова