2. 10. 2022.

Дружење са америчким новинарима – (добре стране ракијске сцене)

 

 


 

Крајем септембра, пред сам почетак јесени, Илија Маловић и Зоран Радоман, уредници и аутори блога Ракија, углавном били су организатори ракијске туре по Београду и Шумадији за пет гостију из Америке, међу којима су били новинари специјализовани за туризам, храну и пиће, маркетинг стручњаци, као и стручњаци за односе с јавношћу. Такође, били су ту и људи укључени у промоцију и продају ракије на северноамеричком тржишту. Зоран и Илија представили су ракију у најбољем могућем светлу, организовали радионице и дегустације где се на енглеском језику описивао концепт ракијске производње, начин конзумације и потенцијал за укључивање ракије у модерно и развијено тржиште алкохола. Медији о којима је овде реч су све сами медијски гиганти: NY Times, Washington Post, Whisky Magazine, Handcrafted PR агенција. 

 



Прво вече били смо гости Огњена бара који држе браћа Томашевић из Пријепоља. У том одличном ракијском кутку пробали смо дивљу крушку, виљамовку, дуњу, шљивовицу и стару барик јабуку. Овде је нагласак био на презентовању једног типичног ракијског подрума у Србији где су се спојили концепти производње и угоститељства. Мало је рећи да је екипа новинара била одушевљена. Добили су потпуно нова искуства и на матерњем језику добили довољно информација и објашњења да могу да наставе са потрагом за оригиналном српском ракијом. Други дан главни ракијски догађај организован је у Урбаној дестилерији у власништву Бранка Нешића. Бранко је одлично осмислио представљање свог изванредног ракијског концепта. На сјајном енглеском водио је прави ракијски мастерклас. Давао је објашњења, одговарао на сва питања. Већ после неколико сати од краја наше посете Урбаној Дестилерији слике и утисци са овог ракијскиг часа почели су да круже интернетом, специјализованим порталима, инстаграмом и другим друштвеним мрежама. После овог организовали смо ручак и упаривање ракије и традиционалне српске хране у познатом београдском ресторану Амбар. А на крају вечери тим Ракија, углавном је са особљем Ридл (Riddle) бара презентовао потенцијал који ракија има у миксологији. Тржиште коктела једно је од најразвијенијих и најбрже растућих тржишта алкохола на свету. Укључивање ракије у њега значио би потпуни успех за наше пиће. 

 

 




Трећи дан смо сви заједно кренули пут главних шумадијских дестилерија дајући доприност да заживи одлично смишљена Шумадијска ракијска тура. Овде су нам од велике помоћи били Емина Видосављевић из Туристичке организације града Крагујевца и Ненад Поповић из Регионалне агенција за економски развој Шумадије и Поморавља. Лепо су организовани и вредно се ради на промоцији Крагујевца и Шумадије. Винско ракијски хаб је на све опставио позитиван утисак. Дефинитивно домаћи задатак за друге регионе Србије. Подруми које смо посетили су Стари Храст из Жировнице, подрум Певац из Цветојевца и дестилерија Завет у селу Чумић. Сви домаћини потрудили су се да у најлепшем светлу представе Србију, Шумадију и своје подруме. Свуда је било организовано упаривање ракије и хране, на сваком месту се на солидном енглеском причало о ракији. Тамо где је било неопходно Зоран и Илија су преводили и у детаљима објашњавали специфичности сваке од дестилерија, географских предела и воћних врста. Шумадија се показала као дорасла задатку, ракијски путеви кроз њу више нису богазе већ прометне цесте где се на извору може осетити шта наша земља може да понуди и колико се све што се тиче српске ракије убрзано мења и напредује. Овде су, што је било и за очекивати, највише биле запажене ракије шљивовице и крушковаче. 

 


 

Као резултат ове посете коју је финансирао и иницирао Бил Гулд, власник бренда Yebiga можемо очекивати низ чланака, интервјуа и колумни које ће бити директна промоција наше земље и нашег националног пића. Новинари су остали задивљени квалитетом наших ракија које су на истом нивоу са вискијима са којима су се до тада сретали. Чак смо од појединих чули да је од сада ракија њихово „drink of choice“ (омиљено пиће) и кад би живели у Србији били би сарадници блога Ракија, углавном. Њихови утисци ће бити највећа препорука читаоцима широм света да обрате пажњу на Србију и њену ракију. Можемо у будућности очекивати већу заинтересованост странаца за наше најпопуларније пиће, повећање инвестиција, извоза и обима прихода од ракијског туризма. Међутим, за ово ће бити потребно урадити неколико битних корака. Да будемо отворени, поред сјајних утисака, гости су имали и пар препорука и замерки. О њима у следећем тексту.

 

26. 9. 2022.

Зашто не печем, нити производим ракију?

 

Зашто не печем, нити производим ракију? Уместо одговора, испричаћу вам једну причу засновану на истинитом догађају. Заправо, све што ћу вам испричати заиста се и десило, једино ће имена актера бити промењена. Циљ приче није стављање у први план ракијаша, брендова, па ни саме ракије, већ је циљ да опишем само једно искуство, искуство анонимног грађанина којег ћемо ставити на место приповедача, јер лепше звучи. А и мени је тако лакше да пишем. 

 


 

Дакле, једног лепог сунчаног викенда у главном граду земље С., одржавао се догађај под називом „Сајам традиционалне хране и пића“. С обзиром на то да сам већ посећивао исти догађај ранијих година, а време је било лепо, одлучих да свратим и на овај. Знам сигурно: пробаћу неки сир и вино, срешћу неке познате људе, купићу нешто од хране и пића. Наградићу нечију производњу. Шетајући тако између штандова, пажњу ми привуче један ракијски штанд, а будући да волим добру ракију, додатно ме привуку два натписа. Један који сведочи да је домаћин Озрен Ковачевић за своју ракију од шљиве добио завидну оцену на једном оцењивању у П., а други да је истоимени мајстор још бољу оцену добио на престижном „Оцењивању свих оцењивања“ освојивши друго место! Будући да ову ракију до сада нисам пробао, одлучих да је пробам. Победничку капљицу дегустирао сам из пластичне чашице, и могу рећи – свидела ми се. Домаћин каже: десет година је стара, купажа две ракијске сорте маџарке и ранке, а ни цена, вели, није лоша: 2000 динара за литар. Захвалим се Озрену и наставим шетњу.

Убрзо се нађох покрај штанда познатог ми произвођача ракије где се, после краћег разговора, окрепих уз једну ракију клековачу и упитах Ђорђа, произвођача, како иде на овој импровизованој пијаци у граду, и продаје ли се шта? „Не, - вели, не продајем ја данас ништа. Немам фискалну касу, а не бих да се шалим с инспекцијом, јер ако се тако нешто деси, прети ми казна од најмање 300.000 динара, чини ми се. Лако је овим нерегистрованим, за њих је казна 5.000 динара, као да ниси везао појас у колима.“ Замишљен над овим речима, и направивиши још два-три круга, одлучим се да купим литар оне победничке ракије од Озрена. Одем тамо, лепо дам новац, домаћин ми даде боцу, има и етикету, а на етикети медаља и број телефона. Направим пар корака, видим боца ми нешто мала, личи на класичну боцу од 700 милилитара. Вратим се, љубазно замолим за литар, човек се извини, каже: „Побратиме, извини, погрешио сам“ и да ми другу, литарску, пуну ове племените тамнобраон течности, и ја одох својим путем. Ево, сад је пијем, добра је. Није најбоља коју сам пробао, али има висок квалитет. Нарочито за ту цену. Паде ми на памет шала: Произвођачи свих ракија, одрегиструјте се!

 

Зашто, онда не печем, нити производим ракију? Зато што немам новаца за опрему, просторије и свакојаке дажбине и намете, а опет, не могу лако ни да испечем овако добру, победничку, десет година стару шљивову препеченицу. Али зато могу да је купим и наградим поштеног домаћина, такозваног хобисту. Уздравље нам било!

 

 

 

 

 

 

20. 7. 2022.

Који је смисао ракијских оцењивања?

 

 

 


 

„Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама.“ (Коринћанима 13.1-13)

Ракијска сцена у Србији никако да престане са детињаријама и коначно стаса. Ракија мора да иде ка својој стандардизацији, брендирању, регулацији и формирању групе конзумената и љубитеља, а сваки пројекат, напор и идеја, морају да буду усмерени ка том циљу. У нашој земљи, као печурке после кише, ничу ракијски фестивали, сабори и скупови. На њима се оцењује квалитет ракије, деле медаље, уручују дипломе, дају титуле. Земљу су преплавили ракијски шампиони, мајстори, кнезови и војводе. Ситуацију на ракијској сцени описао бих кроз три термина: инфантилност, странпутица, монопол.

Инфантилност. Већ годинама наш блог Ракија, углавном даје допринос да се ракијска прича развије, одрасте, пређе на неки виши ниво. На жалост, ракијска оцењивања, у форми у којој их сада препознајемо, показују нам да смо још увек у пеленама. Још увек се производња ракије доживљава као хоби, налик пецању или лову. Ово ни на који начин не доприноси побољшању продаје, извоза, брендирања. Описана ракијска догађања личе на концепт предвојничке обуке и територијалне одбране у тоталитарном друштву по којем је сваки становник државе морао да научи да пуца и баца бомбу. Стиче се утисак да постоји кампања да се сваки становник Србије научи да производи нелегални алкохол и излива га у хектолитрима на тржиште. Уместо да ствара, негује и едукује потрошача, промотера и ентузијасту, систем стално регрутује нове кријумчаре. Уместо да се сузбије пошаст шверца, створиле су се академије за производњу непотребних ракија. Још се за то добија и благослов струке. По истраживањима у Србији тренутно има око педесет хиљада казана, што нам говори да је печење ракије више игра за велике дечаке него озбиљна стратегија и бизнис. Као што професионална војска најбоље ратује, одржава дисциплину и постиже резулатате, тако и брендиране и легалне дестилерије треба да производе ракију, финансирају пројекте, комуницирају са тржиштем.

Странпутица. Не постоји конкретна користи за развој сцене легалних произвођача ракије од сталног оцењивања истих људи и истих ракија на различитим фестивалима. Ракијска сцена мора да крене даље, даље од пензионерске рекреације, средњокласног хобија и разоноде. Колико год ми ценили ракијске шампионе, волели њихове ракије и пратили њихов рад, после осам година постојања нашег блога, можемо да кажемо: то је то. Мајстори су ударили темеље, поставили стандарде, струка је то оценила и похвалила, наш блог то описао до детаља и то је максимум који може да се добије. Блог Ракија, углавном, одавно предлаже пројекат који би се звао Ракијска кућа славних. Овде би се овековечили сви ракијски мајстори, прави шампиони и легенде. Може да се изда и зборник, ракијски календар, брошура, могу и награде да се додељују, рецимо на најстаријем фестивалу шљивовице у Србији у Горњој Трепчи. Шумадијска краљица је институција и треба да служи управо овој сврси.

Монопол. Струка је много учинила на подизању квалитета ракије, ускладила је традицију са науком и створила сјајну основу за даље. То је и био њен задатак, технолозима, инжињерима, хемичарима је место у дестилационим салама, поред казана, поред ферментатора. Никако им није место на сеоским вашарима, путујући од села до села, од вароши до вароши, оцењујући и коментаришући дестилате настале под стрехом и у гаражама. То даје утисак неозбиљности и показује комплекс родитеља који никако не дозвољава да му се дете осамостали и одрасте. Уместо што производе ракију, људи треба да је купују, пробају, праве колекције, носе као поклон, а главни оцењивач треба да буде заинтересована и информисана публика. Јасно је да ово мора да се деси брзо јер ракију чекају тешке битке против увозних лобија страних пића, агресивних кампања, наметнутих трендова. 

Српска ракија мора озбиљније да уђе у угоститељство, медије, животне стилове, поткултуру, политику. Ширење базе конзумената, познавалаца и поштовалаца је главни циљ, а хиперпродукција награда и звања са разних ракијских смотри само збуњује и обесхрабрује ове категорије. На крају главно је питање: шта ми хоћемо са нашом ракијом? Имамо ли план, стратегију развоја? Због чега и за кога се ракија производи? Хоћемо ли само мало да се играмо са њом и напустимо је кад нам досади? Многи ће чекати да им држава да одговор на ово питање, да план изађе из мрачних ходника неке Привредне коморе, рецимо. Довољно смо искусни да знамо да са те стране нема брзе помоћи. Произвођачи, поштоваоци, стручњаци и конзументи морају да знају шта даље. Уколико је план да сваки Србин и становник Србије до неког одређеног датума постане ракијски шампион, онда смо на одличном путу. Имаћемо војску где су сви генерали, без иједног војника, официра, кувара, возача.

4. 6. 2022.

Академска златна дуња

 

 

Прва ракија под брендом Академска ракија која је дошла на нашу дегустацију била је њихова одлична шљивовица, о њој смо објавили рецензију коју можете погледати овде. Заједно са шљивовицом добили смо и узорак занимљивог ракијског експеримента који нам је проширио границе ракијског искуства, наиме, „академци“ производе и ракију од ананаса. Од тренутка упознавања са овим брендом схватили смо да је пред нама сјајан преставник новог таласа на српском ракијском небу. Квалитет у комбинацији са младошћу, снагом, али и дрскошћу. Схватили смо да ће момци оставити трага. 

 

Данас је пред нама њихово ексклузивно издање, ракија од, како кажу, 100% дуње. У њој су и листићи злата. Иако додавање злата у храну може да изгледа као модеран обичај или привремени тренд, оно има дугу историју која сеже до кинеских владарских династија и египатских фараона. Злато је увек било симбол престижа, луксуза, моћи и супериорности онога ко конзумира такво пиће и ко може себи да га приушти. Поред вискија са златом, популарни су и бургери, стекови и кафа с овим племенитим металом. Да би злато било јестиво мора да буде савршене чистоће, од 95,8 до 100% чистоће. У том случају злато је инертно, не раствара се у људском телу и не остаје у њему. Овде нас прича доводи до питања: може ли српска ракија бити луксуз? Има ли она елементе неопходне да би је конзументи сматрали статусним симболом? Академска ракија овим производом отвара управо тај простор, простор у коме се квалитетна дуњевача, која је сама по себи реткост, пакује у интересантну боцу и где јој се додаје најпознатији племенити метал. Овај проивод разбија стереотипе о ракији као сиротињском пићу који се још по негде може наћи. Ово се у исто време постиже на попуно природан начин, без вештачких и индустријски насталих додатака. Дуња, дрво храста, злато, одлично се комбинују дајући квалитет више. Слојевита и питка ракија од дуње само је добила свој златни рам. Наравно, све ово важи уколико је ракија одлична, само ако су ароме супериорне у односу на већину ракија на тржишту. Па, ево шта смо ми нашли у овом пићу. 

 

Боја: светло жута, сама ракија је бистра, у њу је додат један грам злата од 23 карата. 
Мирис: освежавајући мирис дуње, ваниле и мускатног ораха. Када се смири јављају се мириси цвећа и младе траве. Укус: сок од дуње, бурбон ванила, благ додир цимета и лешника. Заокружен и пун укус. Празна чаша мирише на зрео плод дуње. Закључак: нама се овај производ допада, цела његова презентација је сведена и суптилна, момци из Академске ракије избегли су да прича са златом добије призвук кича. Како каже наш народ: од истог дрвета се прави и икона и секира. Тако се од истог злата може направити производ који импонује и онај који неумерено штрчи. Замишљам ову ракију у квалитетној чаши на неком пријему у дипломатском представништву наше земље или на премијери неког српског културног остварења. Оставила би утисак.

 

 

Оцена: злато - 91 од 100 бодова