Svetica

Rakija Svetica ima zanimljivo geografsko poreklo. Proizvodi je Miodrag Jelenković vlasnik podruma „Ješa“ iz Zaječara. Bilo je potrebno dvadesetpet godina iskustva proizvodnje za sopstvene potrebe pre nego što će registrovati podrum 2005. godine. Ovaj podrum rakije svečano je otvoren 2009. godine, a ja sam Sveticu uspeo da probam prvi put tek prošle godine. Isprva me je podsetila na jednu ili dve rakija od požegače s ovih stranica, ali s jednom razlikom o kojoj ću nešto kasnije.  

Čačanska rodna i požegača iz brdskih predela istočne Srbije, to su šljive koje se koriste kao sirovina za dobijanje ove rakije. Nijedna boca do koje danas možete doći ne čuva rakiju mlađu od deset godina. Kad to čujem, prirodno očekujem da osetim pravi buke i simfoniju aroma.  

Burad u kojima Svetica sazreva napravljena su od kvalitetnog domaćeg hrasta, tu nema sumnje. Ona tanka granica, kad kvalitetna rakija može da povuče na daskovaču, znalački nije pređena. Burad su maksimalne zapremine 200 litara, tako da prijatnih tanina ima sasvim dovoljno. Svetica, iznad svega, nije sterilna, beskaraterna rakija, kakve su mnoge savremene rakije danas. Zašto je to tako? Izdvojiću bar dva razloga: prvi je korišćenje tehnološki zrelih plodova čačanske rodne i požegače, koja je već dokazana rakijska sorta. Drugi razlog, koji ne pravi grub raskid s tradicijom, je prisustvo udela koštice u meri sasvim dovoljnoj da kroz sve nivoe ove rakije osetimo ono autentično rakijsko, ono na šta smo navikli.  

Rakija u ovoj boci ulazi u dvanaestu godinu, a to njene organoleptičke karakterstike i potvrđuju:

Boja je ćilibarna sa ciglastom nijansom. Ovakva kombinacija se retko nalazi kod drugih rakija.

Miris ove rakije kao da je stvoren za ljubitelje hrastovih nota. Vanila, citrusi i domaći hrast, a od sorti - čačanska rodna i požegača. Moguće je da ima i drugih sorti šljiva, svakako jako lepo uklopljenih.

Ukus је razvijen i, u skladu sa bukeom, najjači je adut rakije Svetice. Izraženo pitka, somotasta, začinskog karaktera, umereno konjačkog profila, dugo ostaje na nepcu. Topli začini (cimet, zeleni biber), ali i slani citrusi (limeta) savršeno ukomponovani u jedinstvenu impresiju. Još nekoliko godina starenja i, posle, na primer, baklave s pistaćima, teško bismo našli lepši dižestiv na rakijskoj sceni Srbije.  

Podrum Ješa koji je osnovan 2005, a svečano otvoren 2009. godine, umalo nije bio ugašen. I zaista, teško je opstati na nedovršenoj rakijskoj sceni Srbije, ali ako proizvodite kvalitet i to stvarno u ograničenim količinama (u ovom slučaju do 1000 boca godišnje), ne bi trebalo da se brinete. Gde god da se pojavila, rakija Svetica je osvajala medalje: 2007. i 2009. na Međunarodnom sajmu u Novom Sadu, a 2008. na beogradskom Rakija Festu. Na Novosadskom sajmu 2012. Godine, Svetica, tada stara sedam godina, osvojila je veliku zlatnu medalju sa 18.61 bodova. Od onda, pa do sada, postala je samo bolja. 

                                      Ocena - Velika zlatna - 94 od 100 bodova

Thievery Corporation - Love Has No Heart (feat. Shana Halligan)

Gruzijski konjak - Davit Saradžišvili (Sarajishvili)

Da nije potrebno da se bude bogat, moćan i tehnološki visoko razvijen da bi se sačuvale stare sorte voća, a samim tim i vrhunski kvalitet nacionalnog pića, primer su Jermenija i Gruzija. Ove relativno siromašne zemlje uspele su da, zahvaljujući svesti o neophodnosti očuvanja kvaliteta, sačuvaju svoje stare sorte grožđa od nestajanja. Naša zemlja bi trebalo da se ugleda na ove dve bivše sovjetske republike.

Naime, ukus, miris i aroma poznatih konjaka iz kavkaske regije dolaze od specifične klime koju svaka od ovih zemalja ima ali i od njihovih sorti grožđa koje su Gruzija i Jermenija sačuvale čak i od velike pošasti vinove loze – filoksere. Jermenija je poznata po sortama kaket (kakhet), hagtanak (Haghtanak), kangun (kangun), voskehat (voskehat), garan dmak (garan dmak). Od poslednje četiri pravi se najčuveniji brend jermenskog konjaka - Ararat. 

Legenda o jermenskom i gruzijskom konjaku počela je da se širi posle Krimske mirovne konferencije na Jalti 1945. godine, kada je Josif Staljin rešio da počasti učesnike konferencije pićem nalik na francuski konjak. Ovo piće naročito se svidelo britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, inače velikom ljubitelju jakih pića. Kad je probao sovjetske verzije konjaka Čerčil se oduševio kvalitetom i aromom, i od tog trenutka rođena je velika ljubav između poznatog državnika i kavkaskog brendija. Još danas traju rasprave između Jermena i Gruzina čije je piće tačno pio Vinston Čerčil na Jalti. Jedni tvrde da je to jermenski konjak Dvin, dok druga strana tvrdi da je u pitanju bio 17 godina star gruzijski konjak Eniseli. U svakom slučaju, britanski premijer je i posle rata dobijao kartone gruzijskog i jermenskog konjaka, a čitava Evropa je saznala kakav se kvalitet proizvodi u ovim republikama SSSR-a.

Kada je u pitanju gruzijski konjak, on se proizvodi, kao i jermenski, od autohtonih sorti belog grožđa. U većinu gruzijskih konjaka idu nadaleko čuvene sorte rkaciteli (rkaciteli), zicka (tsitska) i solikori (tsolikouri), poznate po svojoj visokoj kiselosit, niskom nivou šećera i preovlađujućim neutralnim i floralnim notama ukusa i mirisa, što ih čini idealnim za proizvodnju konjaka.

Istorija gruzijskog konjaka vezuje se za sredinu XIX veka i za ime Davita Sarajishvilija koji prvi pokreće destileriju jakih alkohola u selu Digomi pored Tbilisija. Ovaj filantrop i vizionar počinje da brendira i unapređuje piće koje se pre njega proizvodilo u malim vinarijama, isključivo za kućne potrebe, a svi u Gruziji su ga zvali domaći konjak. Shvativši kakav kvalitet može da se stvori od domaćeg brendija, Sarajishvili uvozi tehnologiju, burad i stručnjake iz Francuske i pokreće proizvodnju koja se ni po čemu nije razlikovala od one u regionu Šarant, poznatom po gradu Konjak.

Kvalitet se godinama povećavao, količine su rasle, počeo je da se stvara svojevrsni mit o konjaku iz Gruzije. Prvo komercijalno pakovanje koje se prodavalo izvan Tbilisija i okoline bio je Sarajishvili konjak koji se pojavio sa ćiriličnom oznakom OC (od ruskog: oчень старый) što je značilo - izuzetno stari konjak. Kvalitet je odmah prepoznat pa je ovaj konjak postao 1903. godine zvanično jako piće na dvoru ruske carske porodice Romanov, a destilerija Sarajishvili zvanični carski snabdevač konjakom.

Od početka XX veka kompanija nije više koristila hrast iz Francuske za svoju burad već isključivo iz Gruzije što je ovaj proizvod učinilo potpuno domaćim i originalnim. Posle Oktobarske revolucije kompanija biva nacionalizovana a njeno upravljanje preuzima glavni tehnolog Vaktan Cicišvili koji je i tvorac brenda Eniseli, sa početka ove priče, konjaka koji se pio na konferenciji na Jalti. Posle procesa restitucije 90-tih godina XX veka kompanija je opet privatna, a konjak izlazi pod brendom Sarajishvili. Mi smo na poklon dobili konjak star 4 godine koji predstavlja jednu od osnovnih verzija ovog pića. Poslednjih nekoliko godina kompanija je usaglasila svoje oznake sa francuskim, pa sada pored konjaka 5 imaju i VS, VSO, VSOP i brendi Extra. Kao i sve zemlje koje proizvode piće ovog tipa za izvoz se ne sme koristiti reč konjak zbog zaštite imena od strane Francuske već se koristi termin brendi.

Boja: zlatno žuta

Miris: jako svež ali moćan. Dominiraju biljni tonovi i tonovi svežeg voća. Tipičan miris za mlađe brendije koji se još nisu potpuno uobličili u jednu kompaktnu celinu.

Ukus: Ukus takođe biljni i voćni. Dominantan i postojan. Osećaju se suptilne note koje podsećaju na citruse, kajsije, sveže smokve. Impresija je donekle slična grčkim muskatnim vinima koja obogaćuju grčki tip brendija. Jako prijatan brendi, izuzetan kvalitet za ovako malo godina u hrastu.

Svaka preporuka za ovaj mladi konjak, posebno za one koji žele da degustiraju delić ove egzotične konjak tradicije, a da pri tom ne potroše mnogo novca. Rakija, uglavnom će sigurno nastojati da u budućnosti degustira i približi čitaocima bloga i starije verzije konjaka Davit Sarajishvili.