Selo Prislonica je u samom vrhu neformalne liste koju pravi blog Rakija, uglavnom, a koja nosi radni naziv „Deset sela u kojima bi trebalo da živite, ako želite da proizvedete idealnu srpsku šljivovicu“. Naslov je predugačak, jasno nam je, ali poenta je da postoje šampionska sela kad je u pitanju podneblje (fr. terroir) za dobijanje vrhunske šljivove prepečenice.
Prislonica se nalazi u samom podnožju planine
Vujan, blago do srednje talasastog krajolika, idealnog položaja, zemljišta,
broja sunčanih i kišnih dana. Živeti u Prislonici, a ne saditi šljivu i ne
posedovati makar hektar pod njom, biće krivično delo kada jednom Rakija, uglavnom preuzme vlast u ovoj
državi. Ipak, ovo nije priča o selu već o najpoznatijem proizvođaču rakije iz ovog
sela, rakijskom šampionu u teškoj kategoriji, Miletu Tici.
Ako se raspitate i proverite rezultate na takmičenjima za najbolje rakije, ovo ime ćete naći pod nekim jednocifrenim brojem, u samom vrhu, sa najvrednijom medaljom. Od Osečine, preko Trepče, Baljevca i Sočanice, sve sami uspesi. Gospodin Tica je od skoro registrovao svoju pecaru, napravio brend i počeo da se probija na srpskoj rakijskoj sceni. Po njegovim rečima „Šljivovica je za rakiju ono što je Mercedes za automobile“ s čim smo se potpuno složili. Ipak, svestan da se traže i ostale voćne rakije, napravio je solidne količine rakije od dunje, kruške, kajsije i jabuke. U nekoj budućnosti ćemo posetiti pecaru, pa planiramo i njih da probamo.
Tim degustatora bloga Rakija, uglavnom probao je
tri šljivove prepečenice koje proizvodi Mile Tica, sve tri su ozbiljne rakije
sa ozbiljnim godinama provedenim u buretu od slavonskog hrasta. Prvo smo
degustirali 12, potom rakiju 18 godina staru, a potom i premium proizvod iz ove
pecare, rakiju koja je pečena krajem 90tih. Sve su opravdale visoka očekivanja,
s tim da je 18-ica sami vrh po kvalitetu.
Boja: ono što nas je prijatno iznenadilo je
boja rakije koja se družila skoro dve decenije s hrastom. To nije tamna boja,
skoro mrka, koje često srećemo kod odležalih rakija. Ovde je u pitanju veliko,
dobro ovinjeno bure od kvalitetnog drveta, pa je boja svetlija. O starosti rakije neka priča miris i, pre svega ukus, a ne boja.
Miris: na mirisu se oseća da je rakija dobijena pretežno
od autohtonih šljiva. Noseći stub je crvena ranka, ali ima i različitih
zanimljivih impresija od drugih sorti. Tu je i hrast, poljsko cveće, šipak
(divlja ruža).
Ukus: pre svega osetite ukus šljivovice iz
Srbije, nije bilo udvaranja sa pluralizmom ukusa koji se nalaze na tržištu. Tu
su još suve šljive, ukus slatkog od dunja, burbon vanila, melasa. Kako se ukus
razvija sve je više prijatne gorčine suve takiše i suve crne smokve.
Zaključak: Ono što bismo voleli je da probamo ovu
rakiju nerazblaženu. Jedina zamerka je da je rakija skoro, ili naglo svedena na
pitku jačinu, pa su, inače odlične arome, malo poljuljane i na momente
nestabilne. Inače, kada se rakija stabilizuje postaje pravi aromatski portret
rakijske Šumadije. Dobili smo ozbiljnog kandidata za iznenađenje godine, već na
samom početku 2019.
