Umor od serijske proizvodnje koju je doneo kapitalizam
porodio je glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Srpska rakija
zadovoljava svaki od ovih kriterijuma. Ona ima karakteristike ručnog rada, a
zbog specifičnih uslova u kojima opstaje, ne podleže standardizaciji i potpuna
je suprotnost masovnoj proizvodnji monotonih i predvidljivih ukusa. Kada je
kvalitet i prisustvo aroma i organoleptičkih impresija u pitanju, naša rakija
može se uporediti sa francuskim konjakom. Međutim, postavlja se pitanje kako
pored ovih činjenica nismo uspeli da ostvarimo značajniji prodor na svetsko
tržište i zašto taj kvalitet nije prepoznat čak ni u našoj zemlji. Za ovo
postoje tri glavna razloga.
Poznato je da nijedno jako alkoholno piće nije izgradilo
mit o sebi u inostranstvu, pre nego što ga je potvrdilo u sopstvenoj zemlji. Da bi
se izgradila svest i poštovanje prema jednom proizvodu koji nije samo proizvod
za konzumiranje već predstavlja nacionalni simbol trajanja, neophodna je planska
i kontinuirana pomoć države. Na
žalost, naša država ne uspeva da stvori strukturu – pravnu, ekonomsku i
medijsku – koja bi doprinela prepoznavanju kvaliteta i potencijala koji rakija
ima, stvorila tržišne uslove za razvoj i napredovanje malih porodičnih
destilerija, stvorila potrebu za rakijskim turizmom, sajmovima i festivalima.
Kada pogledamo sadržaj poslednjih nekoliko zakona o jakim alkoholnim pićima,
primetno je da su se mali proizvođači gurali u sivu zonu preskupim nametima i
nepotrebnom birokratijom, a da se išlo ka monopolizaciji tržišta. Poslednji
zakon je doneo neke pomake na bolje, međutim, primetan je utucaj uvozničkog
lobija koji želi da uguši domaću proizvodnju. Postoji čak računica po kojoj se
više isplati da otvorite destileriju srpske rakije van Srbije i da je uvozite,
nego da pokrećete proizvodnju na domaćem terenu. Država,
takođe, ne radi ništa da suzbije prodaju lažnog alkohola i
kontroliše uvoz industrijskog etanola iz susednih država. Reklamiranje je
zabranjeno, akcize za domaća pića se povećavaju, interesi neformalnih grupa
uvoznika stavljaju se ispred nacionalnih.
Jedan od gorućih problema je i kafanska praksa širom naše zemlje koja ne haje za interese gostiju
služeći im jeftine i često veštačke rakije umesto nacionalnog pića po kome
želimo da budemo poznati. Tranzicioni period u našoj ekonomiji doveo je do
situacije u kojoj kapital za otvaranje ili kupovinu lokala imaju društvene grupe za koje se ne
vezuju visoki etički i estetski standardi, te je skoro nemoguće objasniti im da
se trovanjem gostiju ne urušava samo ugled lokala, već i cele zemlje i njenih
gastronomskih simbola. Masovno se služi alkoholni otpad, ne postoji kultura
pijenja, a osoblje i gazde potcenjuju rakijsko znanje
svojih gostiju. Dok se ne reši ovaj problem i, samim tim, ne otvori tržišni prostor
za registrovane, kvalitetne i poštene proizvođače, zauvek ostajemo gastronomska
i poljoprivredna provincija.
Najkvalitetnije rakije, one koje imalu najuzbudljiviji
aromatski kompleks, a čuvaju se kao porodični nakit, proizvode se od autohtonih sorti voća. Autohtone
šljive, na primer, uspevaju na ovim prostorima stolećima, razvile su specifičan
odnos sa zemljištem i klimom, ono što Francuzi zovu terroir. Te sorte se, međutim, ne uklapaju u ono što moderna
ekonomija, gladna za većim, težim, bujnijim, zove isplativost. Masovno se
odbacuju ovi voćni dragulji zaradi novih sorti koje nemaju ni približan
aromatski potencijal koji postoji kod rakijskih sorti. Međutim, ne postoji
organizovan, institucionalni napor da se rakijske sorte sačuvaju, a samim tim
sačuva i Srbija na svetskoj mapi vrhunskih alkohola. Pa još kad dodamo da se
ove sorte nazivaju starim, što će reći neproduktivnim i zaostalim, lako je
predvideti kakva ih sudbina čeka. Bilo bi dobro da postoji inicijativa za drušvenu
akciju, koja bi se zvala "Zaštitimo požegaču" ili crvenu ranku ili trnovaču, za koncerte,
izložbe, predavanja koja bi skrenula pažnju da sa nestajanjem biljnih vrsta
nestaje ceo jedan svet.
Članak objavljen na portalu Agromedija.
