Угодно и корисно

Док се европски континент са просветитељским покретом припремао за велику револуцију која ће све променити, британски филозофи су (по обичају) имали нешто другачије идеје. Уместо револуције они су били пре за реформу постојећих институција. Промене су требале да захвате читаво друштво а не само један привилеговани (аристократски) слој. Иако овакав универзалистички приступ подсећа на жељу пуританаца да се сви покоравају њиховим замислима, нови филозофски покрет је религију задржао на пристојној удаљености. Друштвене институције треба да буду по мери човека. Стога, промене су имале смисла само уколико споје угодно и корисно. Управо корисност је кључна реч те нове етичке доктрине – утилитаризма, чије се основне тезе могу једноставно изложити: 1) о исправности или неисправности наших поступака мора се судити искључиво на основу њихових последица; 2) при процењивању последица једино је важна количина среће или несреће коју изазивају; 3) при одређењу количине среће ничија срећа није важнија од среће осталих којих се последице поступка тичу[1][1].

Класични утилитаризам може се најбоље упознати у делима зачетника правца Џеремија Бентама (1748-1832) и његовог ученика Џона Стјуарта Мила (1806-1873). Бентам своје дело „Начела морала и законодавства“[2][2] почиње добро познатом тезом о врховним господарима људске природе: задовољству и болу. Критеријум исправног и неисправног везан је за њихов престо (I/1). Пажљиви читалац ће се овде присетити претходног чланка, у коме је тема била учење француских просветитеља. Приметан је утицај Хелвецијуса; уосталом, Бентам признаје да је појам корисности преузео од њега. Тај појам ће поставити као главно начело свог учења: његова примена подразумева оцену последица једног поступка по увећавање или умањење среће оних (појединца или заједнице) ка којима је усмерен. Искључиво од тога зависи одобравање/неодобравање тог поступка (I/3)[3][3]. Уколико се ради о заједници, треба имати у виду да је ту реч о једном замишљеном телу кога чине појединци као његови чланови (I/5). Интерес заједнице јесте сума интереса њених чланова а када је реч о вредновању тих интереса треба се руководити  славним Бентамовим диктумом: „Свакога треба рачунати као једног и никога више од једног“[4][4].  Наспрам начела корисности стоје још само два могућа етичка фундамента: а) аскетски и б) симпатија/антипатија (II/2). Бентам је убеђен да ниједно друштво не може опстати на овим принципима. Док први, као антипод утилитаризму, сматра бол позитивним а задовољство негативним полом па је стога ирационалан, други је безнадежно релативистичан и не може бити поуздан критеријум. Према томе, морални делатник или законодавац-реформатор треба да циља задовољство а избегава бол. Како се одлучити за неко задовољство? Да ли постоје неки фактори који ће олакшати одабир? Бентам је не само сигуран у потврдан одговор већ говори о својеврсном етичком (или прецизније- хедонистичком) рачуну. Ово су параметри: а) јачина, б) трајање, в) извесност , г) блискост, д) плодност, ђ) чистоћа и е) обим (IV/7). За Бентама је количина кључна категорија за одређење задовољства, зато што се она, будући једнака по пореклу, не могу разликовати према врсти.У том смислу, играње кликера једнако је добро као и читање поезије. Ако тако стоје ствари, онда је први параметар и најважнији: у обавези смо да увек одаберемо јаче задовољство.  Остали параметри додатно обезбеђују добар избор. Међутим, када поставимо питање коме је та количина намењена, упркос укључивању социјалне димензије (седми параметар), одговор не може заобићи егоистички хедонизам. Да би осигурао његово превладавање, Бентам уводи четири типа санкција: физичке, политичке, моралне и религијске (III/2). Главна дилема која остаје иза квантитативног хедонизма може се овако изложити:„ Да ли преференције оних који су способни само за простија (али безопасна) задовољства треба да имају исти значај као преференције њихових префињених савременика? Можемо ли да оправдамо додељивање новчаних средстава за опере и телевизијске програме намењене образованој мањини, која би се могла умањити како би се увећао буџет за масовну забаву?“[5][5]

Џон Стјуарт Мил иступа са другачијом интерпретацијом утилитаризма која се оснива на квалитативном хедонизму. Количина није врховно мерило задовољства; постоје вредна и мање вредна задовољства. Квалитет (вредност) није мање битан критеријум од количине. Штавише, квалитет одређује пожељнија задовољства[6][6]. Чини се да главни правац бентамизма није могуће одржати без недопустивог поједностављивања па и унижавања људске природе. Заиста, уколико се вредносна компонента остави по страни,  задовољна животиња или задовољни преварант су у бољем положају од незадовољног Сократа. За Мила такав закључак није прихватљив: „Боље је бити незадовољно људско биће него задовољна свиња; боље је бити незадовољни Сократ него задовољна будала. И ако будала или свиња имају другачије мишљење, то је због тога што они то питање познају искључиво са своје стране. Други члан поређења зна обе стране“.[7][7] Приликом бирања између два задовољства морамо да се ослонимо на искуство које ће нас обавестити шта је боље. А квалитетније задовољство увек упошљава више споспобности. Ако неслагања Бентама и Мила око критеријума оставимо по страни, основну поруку класичног утилитаризма сажето можемо да изразимо у бондовском маниру: уживај и пусти друге да уживају.

Петар Христовски,

филозоф

---

---

[1][1] James Rachels – „The Elements of Moral Philosophy“ p.102

[2][2] Јeremy Bentham - „An Introduction to the Principles of Morals and Legislation“ – текст је доступан на интернет страници www.econlib.org. Наводи су означени римским (поглавље) и арапским (пасус) цифрама. Занимљивост: књига је први пут објављена управо револуционарне 1789 године.

[3][3] Упореди са Миловим формулацијама у „Утилитаризам“, превео:Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 9. и стр. 14.

[4][4] Џон Стјуарт Мил – „Утилитаризам“, превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 68.

[5][5] Ричард Мервин Хер – „Морално мишљење“, превео: Александар Добријевић, ЗУНС Београд 2005, стр. 161.

[6][6] Џон Стјуарт Мил  - „Утилитаризам“ , превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 11.

[7][7] Џон Стјуарт Мил – „Утилитаризам“, превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 12.

Jezdić Rakija - šljiva

Nenad Jezdić, poznati glumac, odlučio se da proizvodi rakiju proširivši porodično imanje u selu Zabrdica pokraj Valjeva. Ubrzo, našle su se na tržištu i rakije od višnje, kruške, a naravno i od šljive. Rakija se proizvodi na tradicionalan način što podrazumeva aparat za jednokratnu destilaciju, korišćenje isključivo prirodnih sirovina, zatim i odležavanje destilata u hrastovim buradima. Na 79. Novosadskom sajmu, rakije od šljive, višnje i specijalna rakija sa dodatkom meda osvojile su zlatne medalje, a na "blind test" ocenjivanju Koji domaćin peče najbolju rakiju? u istom gradu 2015. godine, šljivovica je dobila veliku zlatnu medalju.

Ovu šljivovicu otvorio sam aprila meseca prošle godine, a tekst o njoj pišem tek sada. Razlog za to stoji pri kraju prikaza. Pre analize ukusa, boje i mirisa, još nekoliko reči o dizajnu. Čak i ako ne brinete mnogo o njemu, dizajn je veoma važan. Koliko god govorili da je najbitnije „ono što je u flaši“, smatram da se utisak o piću gradi čim ugledate tu istu flašu i kutiju. Kutija je od običnog kartona, dakle reciklaža, što je za svaku pohvalu. S druge strane, boca je moderno dizajnirana i bez puno detalja, a korišćeno je ćirilično pismo.  Jačina je 43% alkohola.

Boja potamnelog zlata.

Miris je u početku pomalo nadimljen, kiselkast, prosto čeka da bude oslobođen. Ne znam tačno koliko je stara (rekao bih 5-7 godina), ali ova šljivovica može da se razvija sa stajanjem u čaši, u dodiru sa vazduhom. Naime, onda bude sve bolja. Dobija na slasti, a gubi i najsitnije nedopadljivosti na mirisu. Profil dobija nešto četinarskog i začinskog karaktera i podseća na ono što mogu da donesu samo autohtone sorte šljiva.

Ukus Jezdić rakije u sebi nosi nešto starinski otmeno. Zaokružena kiselost, dovoljno voćne slatkoće, odlična tipičnost šljive uz optimum hrastovine. Rakija ima lepu gustinu, dok pun ukus ukazuje na znalački komponovanu kupažu nekoliko destilata, gde prevladava požegača. Ukus traje desetak sekundi, zatim lagano jenjava i ostavlja impresiju zrelog ploda šljive, baš kao i prazna čaša iz koje ste upravo popili Jezdić rakiju.

Treba reći da je po samom otvaranju boce i sada, nakon pola godine, ova rakija samo dobila na kvalitetu. Toliki je raspon: od utiska da je destilisana u modernim aparatima za kontinualnu destilaciju, do ovog finog proizvoda, prepečenice tradicionalnog tipa. Još uvek maloletni, gazdinstvo i podrum Jezdić, na dobrom su putu ka uspehu. 

                                          Ocena - zlato - 90 od 100 bodova





Drenge - The Woods

Dedina rakija - porodične rezerve

Kada je u pitanju rangiranje najkvalitetnijih rakija u Srbiji, tim bloga Rakija, uglavnom smatra da nema relevatnije liste od one koju je napravila grupa profesora sa Poljoprivrednog fakulteta, na čelu sa profesorom Nikićevićem 2009. godine. Takmičenje je nosilo naziv „Izbor za najbolju srpsku šljivovicu svih vremena“, a uzimao se period od 1900. do 2008. godine. Sa te liste smo recenzirali i degustirali solidan broj rakija i sve su bile same šampionke. 

Danas je pred nama jedna od deset najbolje plasiranih rakija, naime, Dedina rakija iz 1988. godine, koja je osvojila deveto mesto na pomenutom takmičenju i sebe uvrstila u srpsku rakijsku istoriju. Pravljena je od šljive Ranke, a najviše vremena je provela u dudovom buretu, ukrtila je, zaokružila svoj buke i sama, prirodno, postala rakijski ekvivalent za kvalitet. Kada kažem sama, pre svega mislim na činjenicu da je ovo, kako bi Amerikanci rekli, Barrel Strength rakija. To znači da nije alkoholna stepenaža spuštana dodavanjem destilovane vode, već je procesom starenja alkohol isparavao i spuštao se do sadašnjih 55 stepeni.

Koliko god ova rakija imala patinu starih srpskih rakija, ona je istovremeno veoma moderna, uzbudljiva i „apdejtovana“. Naime, trenutno je u svetu prava revolucija pića koja dolaze u svom najoriginalnijem obliku, direktno iz bureta, bez dodavanja bilo čega. Tu novinu je, inače, uvela industrija burbona u Americi, a sada su to preuzele škotske i irske destilerije viskija. Poenta je da se konzumentu prikaže što prirodniji proizvod, ali da mu se i ostavi sloboda da se igra tehnologa i vodom smanjuje procenat alkohola neposredno pre konzumiranja. Ovako se dobija jedna specifična veza između proizvođača i konzumenta, veza koja bi trebalo da dovede do identifikacije potrošača sa određenim brendom, destilerijom, regionom.

Vratimo se na Dedinu rakiju iz destilerije Radoja Marića, koji pokušava da neosporni kvalitet svog rakijskog porodičnog nasleđa spoji sa modernim tehnološkim dostignućima i ekonomskom racionalnošću koju diktira tržište. Rakijsku priču ove porodice počeo je Radojev deda Dragoljub, njemu je rakija i posvećena, a na etiketi je njegova slika. Rakija se proizvodi i odležava u selu Vlaška, opština Mladenovac.

Boja: tamni ćilibar sa blagim crvenkastim tonovima

Miris: šumske jagode, pečeni lešnik, tamjan, vrlo prijatan i izbalansiran miris. Već sam miris nam govori da je pred nama moćna rakija, oseća se da je stepen alkohola visok, ali bez bojazni da će nam nauditi.

Ukus: konjak, menta, duvan, karamela. Izuzetno ukusna rakija, nije slatka, ukus je suv i pun. Vinari bi rekli da ova rakija ima odlično izgrađeno telo. Bitno je napomenuti da je tipičnost šljivovice očuvana, dovoljno je šljivasta. Takođe, postoji jedna prijatna kiselina na kraju samog ukusa, nešto što podseća na koru zelene jabuke.

Zaključak: Ovo je definitivno rakijski raritet iz zaliha porodice Marić. Jednostavno, ova rakija je simbol stare škole, one koja nije znala za kompromise i tržišna balansiranja. Narod bi rekao, pečena je za kuću, ne za prodaju.

 

 Ocena - Velika zlatna - 94 od 100 bodova

Mutemath - Break the Same