Социологија нас учи да је болест алкохолизма и претераног пијења алкохола друштвено патолошка појава која у већини савремених друштава представља један од најозбиљнијих социјалних проблема. Често је злоупотреба алкохола скопчана с насиљем, криминалом, самодеструкцијом различитог типа, генерално, с друштвеним девијатностима које доводе до озбиљних последица. Такође, као социолози знамо да је алкохолизам компликован проблем, да у њему постоји и друштвена и лична димензија, да се преплићу друштвене и психолошке детерминанте, да озбиљну улогу у појави и развоју ове болести игра и биологија, односно наследне биолошке карактеристике.
Још од античких времена друштва су била свесна овог проблема, људске заједнице су покушавале да се боре на различите начине против злоупотребе алкохола, често користећи репресивне мере, уводећи сурове казне и изопштавајући чланове који су етикетирани као пијанци. Спартанци су, на пример, кажњавали пијанце одсецањем ногу, Римско царство имало је законе по којима се строго забрањивало људима млађим од тридесет година да пију алкохол, у средњевековној Србији, у њеном најпознатијем правном документу, Душановом законику, прописане су сурове и понижавајуће казне за пијанице.
Проучавајући историју ове борбе примећујемо да репресивне мере и друштвене забране нису дале жељене резултате кад је у питању превенција и сузбијање алкохолизма. Условно, све мере које једно друштво прописује можемо сврстати у три главне категорије: мере репресије, мере контроле и мере едукације. Поред горе поменутих репресивних мера у виду индивидуалних казни за пијанце, најпознатији колективни напор да се криминализује целокупан процес настанка и коришћења алкохола, од производње до комзумације, је америчка Прохибиција с почетка XX века. Никада пре ни једна држава није уложила толико напора, новца, људи и средстава у забрану производње, дистрибуције и конзумације алкохола. Прохибиција је била остварење сна о тоталном рату против алкохола коју су сањала сва трезвењачка друштва и заједнице, од грађанских удружења и клубова до протестантских деноминација које су инсистирале на алкохолу као продукту ђавола, а пијењу као најгорем греху. У ову сврху ангажован је цео државни апарат, полиција, војска, судство, медији, школство, индустрија. Америка је одлучно кренула на пут да постане земља где би „суви закон“ био уведен у сваки град, свако село, сваку улицу и сваки дом.
Како је овај радикални „суви режим“ прошао, и које је последице донео сви знамо. Злоупотреба алкохола уместо да се смањи, повећала се, мафија је добила још један извор финансирања, преузела је комплетну идустрију, почела да јача и богати се све до тренутка где је кренула да угрожава саме темеље државе. Лош шверцовани алкохол је преплавио улице, тровања и смрти су се повећали, производњу је преузело црно тржиште, појавиле су се индивидуалне пецаре, дивље ракијарнице и такозвани муншајн (moonshine). Држава је изгубила сваку контролу над токовима алкохола, породичне дестилерије су пропадале, незапосленост је расла, породични ресторани и барови са традицијом су се затварали, а на њиховом месту су дошли мафијашки локали који точе скупу брљу без порекла. Број алкохоличара се повећао.
Дуго је Америци, али и осталим земљама које имају дугу традицију производње алкохола, требало да дају шансу едукацији, брендирању и строгој контроли токова алкохола. Тек после Другог светског рата, тачније од 60-тих година двадесетог века креће се са припремом терена и стварањем услова који ће значајније сузбити алкохолизам и дати опипљиве резултате у борби против ове болести. Наравно, ни у једном друштвоу алкохолизам није потпуно побеђен, чак ни у исламским земљама где је пијење религијским законима строго забрањено, а грађанским прописима проглашен за тешко кривично дело. Међутим, ако погледамо последња истаживања у Америци, Шкотској, Ирској и Француској, видећемо да се нешто мења на боље и да постоје конкретни кораци које држава мора да предузме да би смањила број људи који пате од алкохолизма. Кораци који су донели значајне резултате су: брендирање, уважавање, недоступност, едукација.
На почетку, занимљив је податак, лако доступан на интернету, да су истраживања показала да први избор алкохоличара који су се јавили на лечење и који су попуњавали упитник о својим алкохолним навикама у свим наведеним државама није домаћи производ по коме је земља позната. У Шкотској људи који имају проблема с алкохолом већински не пију виски, не пију га већински ни алкохоличари у Ирској, у Француској коњак није ни у врху листе, а први избор у Америци није бурбон. До овога је довело, између осталог, строго брендирање, с јасном регулацијом и контролом које стоје пред произвођачем. Џими Расел, главни дестилер бренда Wild Turkey објаснио је да је кључеве њихових складишта бурбона деценијама држала Федерална влада, односно њихови службеници у Лоренсбургу у Кентакију. Нико није могао да изнесе ни литар бурбона, а да ту не буде присутан представник Владе. Како је време пролазило индустрија је све више била окренута едукованом потрошачу, уводила је законе који су захтевали детаљан опис производа на етикети, начин производње, стандарде квалитета. То је повећавало квалитет производа, чинило га ексклузивнијим и ценовно вишим. Ово такође подразумева и борбу против нелегалне производње алкохола, сузбијање шверца и контролу производње и продаје опреме за дестилацију.
Поред
описаног све државе уложиле су много у промоцију свог националног пића као
културног феномена, туристичког елемента и елемента традиције.
Чињеница да је српска шљивовица уписана на Унескову листу нематеријалног наслеђа човечанства допринеће да и наша ракија не буде схваћена као вулгарно средство уз помоћ кога се долази до алкохолних ефеката, већ течни доказ националног идентитета које се користи одговорно и умерено. Када на ракију почнемо да гледамо другим очима, више ћемо сазнати о њој и пићемо је са више пажње.
Трећи битан елемент је неопходност да алкохол постане тешко доступан. Директна је веза између повећане злоупотребе алкохолних пића и њихове лаке доступности. Ракија, углавном одавно се залаже за модел по коме би се ракија продавала само у специјализованим продавницама и великим маркетима. Алкохол мора да се склони са пијаца, улица, трафика, пиљарница. Зелене пијаце су место где се сваког дана продају хектолитри нелегалног алкохола. То се иначе и не крије, па пластичне флаше са жутом течношћу стоје на тезгама са кромпиром, месом, сиром. Често се деси да се такав алкохол продаје малолетницима, посебно за време прослава краја основне школе. Нелегални алкохол купују и људи с озбиљно развијеном зависношћу, најчешће због приступачне цене која се креће око 500 динара за литар. Овај проблем највише погађа оне који су најрањивији према болести алкохолизма, сиромашни, незапослени, они који већ имају проблем, и на крају млади људи. Нелегални алкохол продаје се и по селима око великих градова у Србији где на капијама стоје натписи да се у тој кући може купити ракија. Неко би рекао да је све ово лак посао за инспекцију, али се по овом питању ништа не дешава. Инспекција личи на мачку по којој шетају мишеви.
На крају, неопходно је уложити велики напор у едукацију, и то на неколико нивоа. Како се пиће пије, из каквих чаша, ког облика, начин служења, температура, упаривање с храном. Све оно што блог Ракија, углавном ради од самог почетка. Није потребно да се попије много да би се уживало, чак напротив, већи ниво задовољства и позитивних импресија добијамо ако пијемо мало, али квалитетно. Што више знамо о једном пићу мање су шансе да ћемо га користити у сврхе драстичне измене свести. С тим у вези препоручујемо читање књига, праћење путописа, похађање курсева и дегустација, путовања и разговоре. Аутори блога Ракија, углавном су у ту сврху написали и књигу у којој има најмање технологије производње, већ се њом шири свест о месту ракије у животу Срба, о њеном квалитету и потенцијалима за угоститељство и туризам. На крају треба да схватимо да проценат алкохоличара пре свега зависи од друштвеног окружења и социјалне климе која влада у њему. Уколико једно друштво обесхрабрује опијање и уколико је то јасно на основу закона који се доносе и спроводе, алкохолизам се држи под контролом. Брендирање није само питање квалитета, пореза, зараде, то је и питање здравља и одговорности.
