О хедонизму

За старогрчке филозофе задовољство/уживање/наслада (hedone) и срећа (eudaimonia) нису исто. Док се прво односи на телесност или чулност друго подразумева делатан живот вођен у складу са разумом.

 Антички филозоф код кога проналазимо јасну приврженост задовољству као главном циљу моралног живота је Аристип (око 435 – 355 пне). Иако се овај мислилац, као припадник киренске школе, сматра бар номинално Сократовим следбеником, између њихових одређења задовољства може се поставити јасна разлика. Сократов став по овом питању уочљив је у Платоновом дијалогу „Филеб“. Испитујући однос уживања/насладе и разборитости, Сократ тражи од свог саговорника Протарха да их оштро раздвоји. Овакав приступ је неопходан уколико се тврди да је уживање или разборитост добро коме треба тежити. Такво добро не треба допуну или довршење изван себе. Тај тест чисто уживање не може проћи, јер без разума, памћења, знања, уживалац није ни свестан свог уживања или неуживања, па он наликује „мекушцу или оним морским животињама са телом у шкољци“[1]. Аристип види уживање као добро коме треба тежити. Оно се осећа сада, управо у овом тренутку – јер нам реално само он припада. Прошлост и будућност немамо, тако да нам не припадају ни постигнуто, а још мање планирано задовољство. Вешт човек препознаје и граби задовољство у тренутку. Из овога следи да може бити говора само о чулном или телесном задовољству (отуд: сензуалистички хедонизам) као правом добру: „Од душевних задовољстава много су пријатнија телесна, као што су телесни болови тежи него душевни; због овога последњега кривци се кажњавају телесним казнама, јер је теже бол подносити, док је уживање нашој природи својственије. Зато су они (киренски етичари) овом последњем и већу бригу посвећивали“ (Диоген Лаертије II 90). „Аристип, као да немамо духа, узима у обзир само тело“[2]. Међутим, уз јасно постављено темељно начело да треба тежити  јаком чулном уживању овде и сада, Аристип уводи сократовску разборитост као неку врсту, ако не противтеже, оно свакако нишана за одстрел подесног задовољства. Уз помоћ разборитости човек је изнад задовољства, јер уколико постане његов роб и сам бива са њим у наредном тренутку превладан, изгубљен за једино живу садашњост. 

 Мислилац, чије се дело у толикој мери поистовећује са суштином хедонизма, да је временом постало синоним за то становиште, свакако је Аристотелов савременик - Епикур (341-270 пре н.е.). Тежиште његовог учења није постављено на уживању као таквом (онако како га је Аристип схватао), већ на безболном миру. То стање је главни циљ моралног живота и назива се атараксија (непомућеност душе). Дакле, задовољству или уживању тежимо зато што оно односи бол. Док се Кирењани предвођени Аристипом залажу за „хватање тренутка“, те саветују да се наискап испије чаша доступног уживања, јер постоји само сада, без јуче и сутра, Епикур страхује од ситуације у којој човек ипак дочекује сутра са болним последицама брзоплетог посезања за уживањем. Чулна задовољства су таква да веома лако могу оставити пустош за собом, бацајући човека у дубок вир бола из кога се не може ишчупати.

 „Кад, дакле, кажемо да је задовољство сврха живота, не мислимо тиме на задовољства облапорника и на она која се састоје у самом уживању, као што многи мисле који то не знају и који се с нама не слажу или који нас наопако схватају, него мислимо на стање у којем је тело без болова а душа без узнемирења. Ни теревенке и буран живот, ни уживање с лепим дечацима и женама, ни уживање риба и свега оног што пружа богато снабдевена софра, - све то не чини живот пријатним, него трезвено размишљање које испитује разлоге за свако одабирање и избегавање и растура мишљења из којих највише настаје узнемирење у души“[3]. 
Према томе, уместо брзопотезног испијања, Епикур саветује одмерени гутљај. Сам однос између задовољства и бола је занимљив: иако је бол зло, а уживање добро, то не значи да треба избегавати сваки бол и тежити сваком задовољству. Док је ово последње јасно из претходних редова, за ово прво довољно је да се каже да је понекад бол нужан предуслов будућег добра (у том случају може се посматрати као инструментално добро). 

Задовољства се могу разврстати премa томе што се нека од њих одликују покретом (чулна) а друга мировањем (духовна). Слобода од бриге или телесног бола представљали би задовољства другог типа, док би радост или разузданост одговарали првом. Епикур сматра да мудрац треба да духовна задовољства претпостави чулним због тога што су она потпуно везана за њега. Материјално добро никада у потпуности не зависи од онога ко наивно верује да га поседује. Оно зависи од здравља, иметка, од дарова који нас лако могу и заобићи. С друге стране, мудрост, уметност, лепота, заједница драгих пријатеља који се одликују врлинама, најзад духовни мир који све то доноси не зависе од онога што нам је случај донео. Када се спомињу врлине, треба рећи да је Епикур највише ценио увиђавност/разборитост, самосавлађивање, храброст и правичност. Пут до блаженства нема пречице: „Не треба младић да се слави као блажен, него старац који је лепо живео; јер случај младића често баца овамо и онамо, те он мисли час на ово час на оно; али старац је ушао у старост као у пристаниште, и у себи држи затворене вредности којима се раније једва могао надати, а сада са захвалношћу која се не може потрести“[4]. Ово место открива и искуство као важног сапутника мудраца. Не само садашњост, већ и прошлост испуњена пријатним епизодама изузетно доприноси постизању атараксије. Описујући своје тешко здравствено стање једном пријатељу, Епикур закључује: „али свему томе одолева осећање радости мога срца кад се сетим разговора који смо водили“[5]. Највеће задовољство је самодовољност. Стога је и пожељан „скривени“ живот.

                                                                                                     Петар Христовски, филозоф

                                                                 
                                                              (крај првог дела)

---

[1] Платон, Теетет/Филеб, Напријед, Загреб 1979, стр126.

[2] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 308.

[3] Епикур, Посланица Менекеју, Београд 1959, страна 28.

[4] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 450.

[5] Исто

Zlatna dolina 12

Rodno mesto rakije o kojoj pišemo ovaj put je selo Karan, nedaleko od Užica, u Zlatiborskom okrugu. Ovaj deo Srbije je pored valjevskog i šumadijskog regiona najpoznatiji po kvalitetnim šljivovicama i predstavlja jedan od malog broja preostalih „rezervata“ za autohtone sorte šljive. U istom regionu Srbije  je i selo Šljivovica poznato po održavanju manifestacije pod nazivom Šljivovački sajam domaće rakije.

Inače, porodica Ivanović/Kovačević poznata je po proizvodnji kvalitetne rakije već generacijama, tako da rakijska tradicija seže do u XIX vek. Zlatna dolina je jedna od destilerija koje su osnovale udruženje Srpska rakija, učestvovali su na Rakija festu, kao i  na dosta drugih festivala i sajmova. 

Na ove pionire u polju porodičnih destilerija prvi put sam naleteo još pre desetak i više godina. Sećam se jednog od sajmova hrane u Beogradu, tamo negde početkom dvehiljaditih na kome je bio štand sa rakijom Zlatna dolina. Sećam se da sam bio prijatno iznenađen kvalitetnim dizajnom boce i etikete. Prišao sam štandu i upustio se u razgovor o srpskoj šljivovici, naravno, uz obaveznu degustaciju. Odmah sam počeo sa teškom artiljerijom srpske rakijske scene, prva, sa koncentracijom popijena rakija i odmah dvanaest godina stara rakija iz hrastovog bureta, napravljena od autohtonih sorti šljive. Izuzetno i moćno,  a u isto vreme pitko i ukusno.

Ono što sam još zapamtio od tog prvog susreta je i legendama natopljena prezentacija istorije porodice koja proizvodi ovu rakiju, kao i užičkog kraja iz koga dolazi voće za nju. U mestu Bela dolina, udaljenom 16km od Užica, nalaze se voćnjaci sa šljivama koje se pretvaraju u Zlatnu dolinu. Po rečima proizvođača, geografske specifičnosti ovog mesta, njegova ušuškanost i zaklonjenost od vetrova, omogućili su da u njoj šljive ostanu zdrave i zaštićene vekovima. Kao svojevrsna oaza u pustinji zaraženom šarkom, ova dolina čuva od zaborava trag istorije, tradicije i trajanja jednog naroda koje je kulturološki snažno vezan za svoja stabla šljive. I stvarno, kako je priča odmicala, već jako dobra rakija, postajala je sve bolja i bolja. 

Kada govorimo o konkretnoj boci koja je pred nama, ona je još jedna potvrda naše priče u jednoj od prethodnih recenzija o variranju ukusa kod srpskih rakija; ni ova rakija nije izuzetak. Kada je u pitanju kupaža koja se nalazi u ovoj boci, ostaje nam da se oslonimo na ono što smo osetili, naime, nekoliko puta smo pokušali da kontaktiramo vlasnike da bismo saznali koji je sastav kada su sorte šljiva u pitanju, ali odnos sa javnošću srpskih destilerija je posebna priča, definitivno zaslužuje poseban tekst.

U ovoj boci je, po nama, rakija od tri srpske autohtone sorte: Trnovače, Ranke i Požegače (s tim što Trnovača dominira), kao i najmanje jedne hibridne čačanske sorte, verovatno Čačanske lepotice.

Boja: tamno-ćilibarna sa zelenkasto-žutom nijansom.

Miris: Na početku začinski, posle kiselkast i zeljast. Izbalansiran miris mušmula i divljih krušaka, u tragovima dim i miris vanile.

Ukus: Dominantan ukus suvih šljiva, pre svega suve Požegače sa košticom, posle beli bermet, čokolada, kupina. Finiš izrazito suv, možda najsuvlji od do sada recenziranih rakija. Na njemu dominira kiselo-slatki ukus likera od višnje.

Zaključak: Zlatna dolina je odlična rakija koja se pije kada padne noć i kada ste spremni da joj se u potpunosti posvetite. Tada daje najviše. Odlična je kada poželite nešto što nije savršeno, već je produkt stare škole kada je proizvodnja rakije u pitanju, škole koja je držala master class oko kazana i koja je učila kroz vekove, najviše na svojim greškama. Pored ove rakije, Zlatna dolina pakuje i rakiju od 2 godine koja će se sigurno naći na stranicama bloga Rakija, uglavnom. Ono što nismo probali od destilerije iz Karana je njihova ekskluzivna rakija iz 1986. godine, verujemo da joj je kvalitet u skladu sa cenom.

                                                Ocena - zlato - 90 od 100 bodova




Bob Dylan - Love Sick

(fotografija zaseoka Karan preuzeta sa: http://www.panoramio.com/user/1486940)

Rakija - između mita i brenda

Brendiranje tradicije na primeru jakih alkoholnih pića (Amerika, Škotska, Srbija)

Priča koja prati jedno alkoholno piće, mit koji ide uz ukus, boju i miris, jedan je od ključnih faktora za nastanak i opstanak scene obožavalaca i konzumenata. Srbija skoro ništa nije uradila kada je u pitanju stvaranje prepoznatljivog imidža za svoje nacionalno piće. Ne da ništa nije urađeno, nego je i ime Šljivovica uzurpirano  od strane drugih naroda i kultura, ne možemo da izvozimo u mnoge zemlje sveta, a i ono malo što se radi na skretanju pažnje na srpsku rakiju, koncentrovano je patetikom, prizemnim folklorom i auto-stereotipima. Često se desi da manifestacije koje treba da promovišu rakijsku kulturu prave više štete nego koristi, pa su takva događanja potpuno kontraproduktivna,  podgrevaju stereotipe da je rakija piće za ‚‚razvaljivanje“ i da služi kao opravdanje za promociju primitivizma i gluposti. Kako drugačije da objasnimo rakijade koje imaju takmičenja u brzom ispijanju rakije, takmičenje u prevrtanju traktora, ili bacanju kamena sa ramena u pijanom stanju? Ako u Youtube pretraživač ukucate reč rakija, prvo će se pojaviti spotovi za istoimene pesme grupe S.A.R.S. i Mileta Kitića.

Čak i tamo gde se ostvari neki napredak on se brzo banalizuje kopiranjima, jednostavno nedostaje mašte i slobode u prezentaciji srpske rakije. Takođe, na etiketama i deklaracijama pojavljuju se tvrdnje da je određena rakija lekovita, da treba da se utrljava, pije sa kašikom meda, a u bocu se stavljaju krstovi, zlato, mrtve zmije. 

Jako dobar primer za ono što se zove Brendiranje kulture i tradicije predstavlja industrija škotskog single malt viskija i na takav pristup, naša je preporuka, treba da se ugledaju srpski rakijaši. Pored toga što ima odličan ukus i aromu, single malt viski ima promotere koji su na pametan način upotrebili keltsku tradiciju i mitologiju. Naime, postoji nekoliko principa koje su Škoti primenili, a svi oni se vezuju za činjenicu da moderni konzument jakog pića ne želi više brzo alkoholno zadovoljstvo, za koje je, budimo iskreni, votka neprevaziđeno piće. On želi svojevrsnu vremensku mašinu koja će ga pijenjem određenog pića izmestiti iz trenutnog društvenog okruženja i pružiti mu osećaj povratka u Stara dobra vremena i Zlatno doba koje predstvlja suprotnost svemu onom što ga u realnom životu čeka. On želi da se upusti u istraživanje, da nešto nauči i otkrije. Što ga neka priča odvede dalje, konzument više uživa i spremniji je da se veže za određeni brend, geografski prostor i određenu kulturu. Sve ovo je samo jedna od grana opšteg trenda izmišljanja tradicije, ali  u isto vreme je i legitiman mehanizam formiranja mreže ljubitelja i potrošača. 

Generalno, možemo primetiti dva pristupa vezivanja tradicije za jako alkoholno piće, uslovno ih možemo nazvati američki i škotski model. Naime, američka industrija burbona, usled nepostojanja dubljeg istorijskog trajanja američke države, biva prinuđena da oko svoje industrije formira mrežu legendi i priča koje se vezuju za političku istoriju Amerike. Pa tako imamo burbone koji nose ime Thomas Jefferson, George Washington, uzimaju se elementi iz Američkog građanskog rata (Rebel yell, Knob Creek)  ili vremena prohibicije. Pored ovoga, moćna američka medijska mašinerija obilato pomaže stvaranju burbon mitologije, preko filmova, serija, rok potkulture, magazina i slično. Voleo bih kada bi se šljivovica iz nekog malog podruma pojavila i pomenula u nekom našem filmu, a već dugo čekamo pesmu o šljivovici koja neće biti narodnjačka.

Škotski model, sa druge strane, mnogo je pogodniji za srpsku industriju alkohola. Naime, Škoti su shvatili da je moderna istorija škakljiva tema, pa ne romantizuju previše ni borbu protiv Engleza, ni učešće u raznim ratovima po Evropi, već su celu priču pomerili u mitsku prošlost.  Takođe, dosta se koriste legende vezane za geografske spečifičnosti i atraktivne prirodne lokalitete. Ogroman broj viskija ima u svom imenu reč Glen, što znači dolina, ili Loch što znači jezero. Pomenuću samo neke primere za ovo, viski Ben Nevis je nazvan po najvišem vrhu u Britaniji za koju se vezuju desetine legendi o vilenjacima i vilama, najsevernija škotska destilerija Highland park ima viski Loki, nazvan po vikinškom bogu vatre, Ardbeg Konavrehen je viski sa imenom poznatog morskog vira za koji se vezuju price o keltskim kraljevima. Kako izgleda reklama za ovaj viski možete pogledati ovde:

Naše nacionalno piće definitivno zaslužuje kvalitetniju prezentaciju i reklamu. Neke destilerije su to lepo počele, ali sve koje žele da prave kvalitetnu šljivovicu treba da osmisle kampanju koja će konzumentu imponovati kada pije najpopularnije srpsko piće. Bez svake sumnje, imamo mnogo i priča i legendi u kulturi našeg naroda, za one koji nemaju ideju Rakija, uglavnom preporučuje knjigu našeg profesora Sretena Petrovića, Srpska mitologija. Mora se prestati sa rakijadama koje promovišu primitivizam, nasilje i pijanstvo, mora se prestati sa pucanjem, lelekanjem, zdravičenjem. Vreme je da imponujemo onima koji žele nešto da nauče o nama.

Lelićka

Danjašnjim postom pokrećemo temu o manastirskim rakijama. Da pravoslavni manastiri proizvode vino i rakiju zanimljiva je pojava od Grčke do Srbije. U Srbiji rakiju proizvode manastiri Kalenić, Hopovo i Kovilj, a verovatno i mnogi drugi za koje ne znamo. Nedaleko od Valjeva nalazi se manastir Lelić i, sticajem okolnosti, rakija iz ovog manastira biće naš prvi izbor.

Lelićka šljivovica osvojila je ocenu 17.85 na Sajmu šljiva u Osečini ove godine.  Neverovatnih 55% alkohola ulivaju strah pre samog degustiranja. Kad se sipa u čašu i malo zavrti, suze se slivaju od vrha čaše minutima, što je i očekivano za ovako jaku rakiju - jednostavno se mora piti razblažena.

Miris: Na prvi utisak podseća na grožđe, odnosno lozovu rakiju. Prilično je začinska i ljuta: biber, čili, ali i senik pun pokošene trave. Sa malo dodatka vode zapljuskuje nas talas slatkoće. Nije sasvim jasno koje sorte šljive su korišćene za proizvodnju ove rakije, ali skoro sigurno se radi o kupaži nešto malo preostale Požegače sa Čačanskim sortama, i/li Stenlijem. Kao i svuda u Srbiji, Požegača je krenula nizbrdo putem ka svom, sve izvesnijem, istrebljenju, pa ta pojava nije zaobišla ni manastir Lelić.

Ukus: Kada se odvažimo da je, ovako jaku probamo, očekuje nas nešto slađi doživljaj, biber je omekšan livadskim medom i suvim šljivama. Vodenast, začinski ukus koji podseća na duvan i nešto vanile.

Manastir Lelić jedan je od najmlađih manastira u Srbiji, pa kao da je proizvedena u skladu sa tim, ni ova rakija nije naročito stara. Ipak, ona spada u kvalitetnije rakije koje smo probali i zaslužuje da izađe iz anonimnosti. Sve pohvale za trud idu monasima ovog manastira, koji se, pored rakije, bave i proizvodnjom meda. 

          

 

Ocena - srebro - 85 od 100 bodova 

David Bowie - Ashes to Ashes