Dragačevka zlatna

Rakija Dragačevka zlatna proizvod je porodice Ćurčić iz sela Milatovići kod Guče. Za ovo selo kaže se da predstavlja srce Dragačeva. Nažalost, u ovom delu Srbije još nismo bili, pa nam ostaje da verujemo proizvođaču na reč, s tim da smo svesni da svaki kraj u našoj zemlji ima više srcâ. Šumadija je verovatno na samom vrhu, sa nekoliko srca, док Srem takođe ima barem tri srca. Verujemo da je takav slučaj i sa Dragačevom.

Kod rakije se vidi dodir modernosti, čak i pre nego što smo upoznali ljude koji stoje iza nje, pretpostavljali smo da su mlađi, da imaju izgrađene profesije i pored poljoprivrede i voćarstva, da su napravili proizvod koji treba da osvoji publiku i izvan lokalnih granica. Ova rakija spada u novi talas srpske rakijske scene koji se pojavljuje sa promenama u zakonodavstvu i liberalizacijom procesa registrovanja destilerija.

Dragačevka zlatna pojavila se hrabro, sa odličnom Instagram i Fejsbuk prezentacijom, sa desetinama profesionalnih fotografija. Pozdravljamo profesionalan nastup u marketingu, pogotovo ako je i kvalitet isto tako vrhunski. Inače, dobra internet prezentacija ume da bude dvosekli mač, ukoliko je rakija reklamirana, a nije kvalitetna, publika ima više motiva za strogu, a ponekad i surovu kritiku. U tom slučaju nema skromnosti iza koje bi se destiler prikrio, nema naivnosti koja bi izazvala empatiju. Izašli ste, izazvali ste publiku, suočite se sa mišljenjem.
Dragačevka zlatna je rakijska kupaža od, pre svega, novih sorti šljiva. Dominantan je stenlej i čačanska lepotica. Ima i jedan deo starih rakija od autohtonih sorti koje čvrsto drže temelj ovoj šljivovici. Starina se računa po najmlađoj rakiji u kupaži, a to je destilat star pet godina. Ostale komponente su starije, a ima i rakija starih nekoliko decenija. Rakija se peče na tradicionalnim kazanima prevrtačima, na poštenu stepenažu od 62% alkohola i kao takva ide u burad od hrasta kitnjaka.

Boja: lepa boja čistog zlata, vrhunske bistrine.

Miris: floralan i prozračan. Sapunski cvetan, puderast, osvežavajući. Govori nam da ima dragačice i da je ona ta rana šljiva u kupaži.

Ukus: na početku tipičan za sorte od kojih je rakija proizvedena. Čokoladni i orašasti tonovi u sredini. Jako lep balans između mirisa i ukusa, ukus je slojevitija i raskošnija verzija mirisa. Slatkoća požegače na kraju, uz malo dima. Lep i ukusan finiš srednje dužine. Ukus podseća na mlade singl malt viskije, srednje je razvijen, ali je kompaktan i stabilan. Jačina je 45%, pa ima i dovoljno snage da iznese aromu. Rakija vapi za još kojom godinom u hrastu.

Zaključak: utisak je da je ova rakija majstorski urađena, sve pohvale tehnologu, ili kako bi rekli Amerikanci, master blenderu. Voće za nju bilo je vrhunskog kvaliteta. Vremenom, uz pomoć vrhunske hrastovine, ova rakija može do ozbiljnih visina i kvaliteta za pamćenje. U ovoj fazi je jedna od boljih mlađih rakija na tržištu, veoma je pitka i prijatna. Jasna je posvećenost u svakoj fazi nastajanja ove šljivovice iz Dragačeva.

Ocena – Velika srebrna - 89 od 100  bodova

Nepotrebne rakije

Ako je neko degustator rakije, ako pije radi uživanja i vrhunskih aroma koje dobre rakije imaju, ako želi da shvati jasnu vezu između tradicije pravljenja rakije, terena gde je ispečena i kvaliteta voća od kog je nastala, on ima tri, najviše četiri gutljaja koja može u tu svrhu da upotrebi. Najviše četiri pokušaja da pronađe kvalitet. Ovde mislim na situaciju gde rakiju gutate i ne izbacujete je iz usta poput profesionalnih ocenjivača. Vremenom, iskusan degustator rakije postaje jako oprezan na šta će da potroši svoja četiri gutljaja. Ponekad se dešava da i prvo probanje upropasti degustaciju za taj dan, da opečete čula prejakom rakijom, da vas zaboli glava od rakije prepune patočnih ulja, da ne možete da se oslobodite hemijskog ukusa.

Međutim, nije najveći problem kada je rakija loša. Od loših rakija se nešto može naučiti, često je zanimljivo i uzbudljivo pronalaziti greške u proizvodnji rakije i njih povezivati sa manama u ukusu i mirisu. Loše rakije imaju svoju edukativnu svrhu, one postavljaju kriterijum za nekvalitet, one su početna tačka od koje se kreće u rakijskoj karijeri. Kad neko ispeče lošu rakiju i svestan je da je ona loša, znamo da je na pravom putu, da svaka sledeća postaje bolja i da ima potencijal koji će se iskazati u budućnosti. Prvi korak ka savršenstvu je prepoznavanje grešaka.

Ono što je mnogo gore od loše rakije je nepotrebna rakija. Ove rakije često nemaju neke posebne mane sem što su neukusne i prazne. Nemaju ni vrline, ali nisu loše po zdravlje. Nepotrebne rakije su rakije pečene i plasirane na silu, bez jasne vizije o svom mestu među drugim proizvodima. To su rakije koje nisu vredne pijenja. Takvi destilati nisu proizvod apsolutnog neznanja, one mogu da budu čak i solidne, međutim, to su neme rakije, nisu u stanju da se izraze, nisu u stanju ništa da kažu o sebi. Takvi proizvodi su dosadni i pretvaraju se u gubljenje vremena.

Postoji nekoliko bitnih razloga za pojavu nepotrebnih rakija, neke od tih razloga smo navodili kada smo pisali o brendiranju rakije, o autohtonosti, o kulturi pijenja, pa ih neću sada ponavljati. Svi znamo da novo, hibridno voće daje neutralnu rakiju, pa je potrebno biti jako oprezan i uložiti napor da se napravi proizvod sa identitetom. Dodavanje šećera u kominu pravi od rakije bezukusnu vodicu koja ima alkoholne efekte, ali je aromatski ništavna. Takođe, kada voćarima počne da truli voće usled nemogućnosti da ga prodaju, sete se destilacije. Ovo naročito važi za voćare „iz kafića“, one koji misle da mogu da vode biznis telefonom, bez prethodne računice, pripreme, rada. Ovakvim „menadžerima” rakija postaje krajnja mera spasa od bankrota. Oni peku rakije bez duše, one koje zauvek ostaju „destilati“.

Nepotrebne rakije najviše prave „rakijaši iz mode“. Da se primetiti da je postalo moderno praviti rakiju u Srbiji, pa se tog posla prihvataju i oni koji rakiju ne vole, ne piju i ne razumeju. Posebna komplikacija nastaje kada modni rakijaši nauče nešto o hemiji, savladaju osnove destilacije, pa samim tim i izbegnu glavne greške prilikom pečenja. Ono što se rađa iz tog modnog napora se može opisati kao votka od voća. Modisti saznaju glavno, ali kod rakija (kao i kod mnogih drugih stvari) uspeh se krije u detaljima. Detalji i strast prave razliku i čine jedno piće vrlo dobrim.

Uz modu i osnovna znanja iz oblasti tehnologije dolazi i ambicija. Javlja se i želja za društvenom potvrdom. Rađa se potreba za priznavanjem majstorskog znanja i zvanja u okviru rakijske zajednice. Počinju da se šalju rakije na takmičenja, da se prave prezentacije. Modisti često imaju novca da ulože u svoju proizvodnju pa prave rakije tehnološki ispravne i čiste. Međutim, ovakve rakije su najnepotrebnije od svih. To su rakije za ignorisanje. Prekupažirane, ni stare ni bezbojne, najčešće ostavljene na jačinu od 40% alkohola. Prepoznaćete takve rakijaše i po tome što žele da destilišu sve što ima šećera u sebi. Traže recepte za rakije od kupusa, lubenice, nara.

Na kraju da podsetimo da ne mora baš sve da se oceni i na sve da se obrati pažnja. Posebno je važno da ne mora sve da se popije. Kao i u sportu, neki igrači su jednostavno netalentovani, neki treniraju da bi se sklonili sa ulice, neki da bi bili zdraviji. Neko ostane večiti talenat i nikada ne zablista. Sa rakijama je ista priča.