13.02.2021.

Светионик - ракија



Кад на прекоокеански брод стигне боца домаће ракије, склања се са стола сваки виски. Ову сам реченицу по први пут чуо од рођака помораца толико давно да с разлогом вјерујем како још нисам био језик и непца раздјевичио опојним пићем, али памтим да сам се поприлично зачудио гдје то може бити ракија боља од вискија?! Јер, у доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, све што је долазило са Запада било је боље самим тим што долази са Запада. Они су знали што ми нисмо, они су умјели а ми нисмо, они су постојали – а ми тек настојали. Али се увијек у разговору помораца из фамилије и њихових плаво-бијелих колега догађало чудо када би се у причи за столом поменуо тренутак пројављивања какве glittering & sparkling флаше домаће ракије – на прекоокеанском броду. 

Док се горда младост иживљавала у мени мислио сам да ракију пију сељаци, па сам се тражио – у одабиру музике, књиге или филма – такође и када је укус пића у питању. Док су са 17 година као старији средњошколци моји другови из разреда почели да пију шток, тада популарну течну дрогу, ја сам узео да пијем рум. Наслућивао сам да ме одлука једног дана неће одвести на брод, али је дух мора и такозваних морских пића требало његовати, тако да сам гуштао у руму више од десет година. 

Човјек је у младости глуп, чак и ако су му преци мудри, јер је без искуства. 

Рум који сам пио имао је карипски укус неспутане страсти све док нисам за потребе романа „Једро наде“ открио како прави рум није боје карамела, и како се, квалитетан, не добија нигдје ван Кубе. То је било довољно да се оканем вјештачког Мараскиног рума, ма колико он заиста имао препознатљиву арому и што су године пролазиле, све више шећера и хемије у себи. 

 

Драган Боснић: Златна долина

 

Које је најбоље пиће за онога ко на пићу воли да ствара? 

Одговор сам добио много година касније, из пера Илије Маловића, социолога из Београда, далеког ми рођака, кога тада нисам познавао, коаутора луксузне, енциклопедијски обимне фотомонографије „Ракија“, гдје стоји како су на свијету три најбоља пића ова: француски коњак, шкотски виски и српска ракија – не нужно овим редом, јер су сва ова три пића истовремено на трону.

У једном сам тренутку током породичног окупљања ја понад риба печених на граделама а за обалним столом пријавио јерес, казавши да се на мом језику ракија лоза налази поприлично испод српске шљиве. Нико на то, у географији у којој се пече само лоза, није реаговао бурно. Биће зато што нас је било разних (јер је свака фамилија мјештовита): неки нису пили никад, неки толико ријетко да ни знаком питања изнад главе не би разликовали дуњу од кајсије, неки су пили само за Црвено слово, а неки чак и рјеђе, по једну – тек за Божић, Васкрс и Славу. 

 

Гибралтар 

Вратио се поморац с брода и пожелио да се уз ракију проведе с друштвом јер се нису видјели шест мјесеци. Поприлично иза поноћи, улази поморац у кућу, и види не баш расположену супругу. Јеси ли пио? Нисам. Кажи Гибралтар! Пио сам. 

 

Како било, српска је шљива у мом уму постала синоним за течно злато. Француз би исто рекао за коњак, а Шкотланђанин за виски, да су течна злата, па у чему је онда разлика, питао би неко? У препознавању родоначелног тла које је никло културу од које је пак стала да тече ракија. Пазимо... 

Сва та злата друкчије раде, друкчије живе у организму. Чулом мириса не може увијек на прву да се сазна станује ли у ракији ђаво преваре. С ракијом се мора опрезно, јер је увијек опасна. Ракија је као змија обмотана око печурке, која јесте замјена за месо, а посна јe, као и ракија. 

Кад је квалитетом од врсте За лијек, ракија васкрсава и ум и тијело, али чак и таква, убиће сигурно ако се конзумира алкохоличарски, сваког дана за напрстак више у односу на дан претходни. 

Првокласна проговара о идејама, а јефтина ради једно те исто вјековима. Ко о чему, лоша ракија само о људима. 

У зависности од карактера умјетника, дивинско ће пиће засвирати на тачно одабране дирке урођеног талента. Па ће композитор тако лакше моћи да стигне и до Бога и до публике, писац ће формом или темом закýпити читаочеву пажњу, а сликар ће изненадити онеобиченом сликом онога што човјек жели да види. 

Кад се течно злато разлије по језику и по боки, што су уста у преводу, тада се зенице рашире у трену. Човјек у себи каже ох, или Боже, или мајко мила. Из разних разлога. Онај ко пије ријетко, или има искуство поста – прославиће у том тренутку Бога јер ће осјетити дестилеријски рафинман који му струји кроз ум и менинге. Онај ко пије увијек и пречесто, спознаће да се ни тога дана није скинуо ђаволу с удице. Врхунска ракија не добија се лако, нити је могу пити свака уста. С разлогом је скупа. Одлична ракија радује. Јефтина мршти, бора и постарује лице. Зависници стално звецкају боцама на путу од продавнице до куће. Врхунски познаваоци, попут Илије Маловића, имају кућу пуну ракије. Само зато што је пију мало и огледно. 

 

Никола Маловић, извор: магазин Печат

Нема коментара:

Постави коментар