15.01.2021.

Задовољство затишја


 

Година иза нас. Некако смо испловили из те негостољубиве луке у којој је једина крчма била затворена. Па стога – наздравимо! Ипак, искусан морепловац ће остати при том једном пићу попијеном наискап – море још увек није мирно за сигурну пловидбу (и дужу пијанку). Узгред, нико не гарантује да ће следећа лука понудити удобније скровиште, јер још увек за навигацију користимо оријентире попут „социјална дистанца“, „карантин“ и „изолација“. Може ли се ту о било каквом задовољству говорити? Можемо ли се трајно забавити сами на малом па још и ограђеном простору? Наравно да не. Ако већ морамо да задржимо невеселу супстанцу актуелног тренутка - променимо јој приступ: хајде да говоримо о затишју. Причекаћемо. Као девојку на састанку или следећу туру у кафани. Причекаћемо. Унапред ћемо разумети гужву и друге разлоге. Наравно, неопходно је да се филозофски припремимо за затишје. Многи мислиоци су понудили своје вежбе за ову прилику али ми ћемо, поштујући здравствене мере, остати код куће и из библиотеке извући примерак двотомног дела „Филозофски фрагменти“ једне изузетне даме, најпознатије српске филозофкиње - Ксеније Атанасијевић (1894-1981).

 

Edward Hopper "Automat" (1927)


Већ и сама повест о животу прве жене доктора наука са наших простора, може да нас прене из лошег расположења због свега што смо проживели и што још увек проживљавамо. На њено доба обрушила су се два светска сукоба а интимно, ређале су се бројне трагичне епизоде: мајка јој умире на порођају, отац када је имала дванаест година, један брат јој страда у Великом рату. Њена универзитетска каријера која је уследила после успешно одбрањеног доктората, која би на неком другом месту и у другим околностима готово сигурно била велика прича о успеху, почела је речима „добродошлице“ једног од колега: „Честитам Вам госпођице, ушли сте у пакао“. Хапсили су је и Гестапо и Озна. У првој Југославији „добровољно“ се повукла из наставе, у другој Југославији нити је враћена на факултет нити су њене књиге објављиване (изузетак су била три превода капиталних филозофских дела и мањи чланци). Упркос свим ударима, према сведочењу савременика, Атанасијевићева је задржала бодар дух и достојанствен став. „Све су наше прилике, успеси и потези у рукама судбине, случаја и људи. А жалосно је гледати увек друге силе и друге личности као господаре себе. Само су драгоцености што у нашој унутрашњости леже потпуно наша својина; њих једине ништа није у стању из нас да помери“ . 

 

Надежда Петровић "Ксенија Атанасијевић"  (1912)Врзино коло – то би био најбољи опис спољашњих околности у којима се одвијају наши животи које равнодушно вуче струја постојања. Готово сви догађаји чији смо актери замршени су готово до несхватљивости: немилосрдни ток судбине тутњи из једног мрачног тунела у други, не показујући било какво стрпљење за наше покушаје да га припитомимо својим циљевима и жељама. У таквом свету слобода воље је привид, све се одвија углавном супротно нашим предвиђањима. Само подударање са судбином омогућава остварење нечије воље. Па и то се не може поуздано знати: могуће је да нам је само случај био пријатељ али не и судбина. Тако изгледа предео у којем сусрећемо друге људе на које нас судбина упућује. Наши сапутници , као уосталом и ми, осуђени су на незадовољство због непознавање праве природе стварности у коју се непрестано жудно залећу („тежња за дивљим залетима“ – живи у свакоме од нас). Ипак, човек има на располагању способности, које ако већ не могу потпуно да осветле све путеве којима намерава да иде, довољно бацају светло пред њим да може себе да заштити. Једна од њих јесте разум који даје сазнање – „господство човеково“ . Иако није свемоћно, оно нам с једне стране даје солидан преглед скучености окружења које никада до краја не можемо да напустимо а са друге стране у пространост наших унутрашњих увида где једино можемо да уживамо у миру и слободи – највећим добрима овоземаљског постојања. Оно нас подучава да замандалимо врата нашег интимног простора и обезбедимо добар поглед са високе осматрачнице. „Доследно изведена индивидуалност највећа је моћ на човеку; она је потпуно етички одобрена, и зато је не треба мешати са саможивошћу што све околно искоришћује себе ради: ако је јасно развијена свест о себи себичност, онда би безлични људи били најузвишенији“ . Саможивост се ослања на пожуду и враћа човека у светски млин нужности док је индивидуалност утемељена на сазнању. Ово уздизање особености у негостољубивој средини посебно је интересантно. Атанасијевићева гледа да избегне пасиван став: чему делање у свету у коме наше акције имају у најбољем случају мршаве изгледе на успех? Зар се неће све одиграти онако како мора? Иако фатализам јесте разлог услед којег је животна утакмица „намештена“, изгледа да то још увек не мора у потпуности одузети сваки мотив такмичару. Ту се појављује друга људска способност, коју филозофкиња назива „најблаготворнијом“ – машта . Сазнање чини видљивим окове у којима смо, машта је кључ да се из њих избавимо. Иако изван себе под ударима судбине, у себи је човек безбедан. За ту безбедност борба се исплати. Главни задатак је да себе што је могуће више ишчупамо из уплетености у светска збивања или непотребне међуљудске односе. „Људима може да се бави само онај ко није упознао свету или саможиву насладу гњурања у себе. А кад за њу зна, он је свестан тога да ништа ново ни на једноме месту не може више пронаћи“ . Наравно, ова наслада је резервисана само за оне који имају нешто закључано у себи. 

У једном свом каснијем мањем спису (у којем је, стиче се утисак, донекле ублажила кључне ставове свог главног дела), Атанасијевићева посебно наводи шта све егзистенцију чини достојном живљења: уживање у пријатељству, уживање у природи, уживање у уметности, уживање у путовањима (никако у групи! – саветује филозофкиња) и рекреативно осамљивање . Да би се ови састојци ваљано спојили кроз стваралачки рад на самоусавршавању, неопходан је амбијент у коме су све друге обавезе потиснуте или скрајнуте. Неопходно је затишје. Оно је понекад наметнуто, понекад одабрано али је увек добродошло: „Да ли ће, после свих издржаних напрезања, наступити одлакнуће и одмор, или ће се опет, као проклетство, помолити злопаћења и бесмислености? То никада не може непогрешно да се прорачуна. У сваком случају, сматрамо као знатан добитак и тренутно продужење затишја које нам даје прилике да дођемо себи, па макар знали да се, после једнога добротворнога прекида, треба вратити опет у гушење и окршаје, - јер ваља имати улогу у људској заједници и јер је неизводљиво дуже времена ићи својом стазом, ни од кога не узнемираван“ . 

 

Петар Христовски, филозоф



Нема коментара:

Постави коментар