11. 3. 2020.

Задовољство завођења


Чини се да савремени филозофи више него сви њихови историјски претходници жуде за неформалним местима окупљања. Уместо повлачења у осаму или излажења на трг, уместо катедре или предикаонице и томе сличног, они жуде за простором где осим њих и њихове идеје развезују кравате и са високо подигнутом руком, док осматрају саговорника, дозивају келнера. Такав проблемски приступ савременим филозофемама дао би занимљиве увиде: рецимо, егзистенцијалисте би лако пронашли у ноћним клубовима[1], марксисте у бучним кафанама, феноменологе у беспрекорно чистим породичним ресторанима, позитивисте у објектима брзе хране. Постмодернистима, као непријатељима великих наратива, била би на располагању клупа испред драгстора или трафике. 




Серен Кјеркегор (1813-1855), дански Сократ и први међу егзистенцијалистима, може да делује као погрешно скретање у овој нашој тури. Није ли то писац чија дела носе нехедонистичке наслове попут „Страх и дрхтање“, „Појам стрепње“ или „Болест на смрт“? Није ли то мислилац за кога је написано да је најнесрећнији и најуглађенији од свих самомучитеља?[2] На оба питања истинит је потврдан одговор. У реду, дали смо тачне одговоре, тиме је прича завршена... и почиње досада. Досада је у утврђеном, непомичном. Људи се деле према томе да ли им је досадно[3]. Они којима није, стално су у послу (занимају се – рекао би наш народ), док онима којима јесте, „занимања“ представљају само радну униформу досаде. „Они којима није досадно јесу, уопште узев, они који у овом или оном смислу имају много посла на овом свету, али су баш зато ти најдосаднији, најнеподношљивији“[4]. Ако човек одгурне „занимања“ од себе, он открива доколицу, нарочиту врсту ничије земље у којој може да се избори са досадом. Досада је поноћ стварности, доколица напротив освит могућности. Доколица је врт олимпијских богова и племенитих душа, досада је фабричка хала по којој тумарају они који су стално у неком послу или просто на терету другима. У доколици може да се дотакне оно што се у досади губи – непосредност тренутка. У тој непосредности (која се открива чулности) све се раскомоћује и тиме постаје забавно. А у забавном се ужива. Пошто се забавно никада не појављује само од себе, може се рећи да уживамо у ономе што сами уносимо. Тако, први задатак је да досаду преобразимо у забавно. Преображај првог у друго може се описати као завођење, а актер – заводник – као естета[5].   



https://www.stairsainty.com/artwork/don-juan-and-haidee-10/



Угледни пример заводника/естете јесте Дон Жуан. Овај јунак који је био захвална тема за бројне уметнике, према мишљењу данског филозофа, своју највишу еманацију досегао је у Моцартовој опери „Дон Ђовани“. Завођење је игра а игра никада није само један тренутак (мада је тај један тренутак може отпочети или прекинути) већ низ тренутака које само музика може изразити на савршен начин – а то би значило „да се музика не појављује као пратња, већ да открива саму идеју“[6]. Ово уплитање музике у идеју  може се показати на примеру арије Мадамина (Madamina, il catalogo è questo – Госпо, ово је списак), у којој Дон Жуанов слуга Лепорело открива заведеној па остављеној госпи Елвири какав живот води његов господар (упечатљив је рефрен „али у Шпанији хиљаду и три“). Дон Жуану је сталност оно последње на памети, док заводи једну већ се припрема за друге две. Он је ерупција могућности која је онолико јака колико измиче властитој смрти у остварењу. Само почетак има мирис свежине, а ту се човек не може дуго задржати а да не осети како миомирис прелази у задах досаде. „Ипак је најлепше време први период заљубљености, када се после сваког сусрета, сваког погледа, доноси кући нешто ново да би се томе радовало“[7]. Да све буде забавније, завођење је двосмерна игра: зато естета не заводи само другог већ заводи и самог себе. Како ћемо себе завести? Побећи ћемо од онога што јесмо. Постаћемо себи загонетни[8]. Кјеркегор то убедљиво показује тако што се поиграва са псеудонимима којима потписује своја дела. У једној од таквих игара он постаје Јоханес Заводник а стварна и несуђена љубав његовог живота Регина Олсен – Корделија[9]. Јоханес делује као суптилнији заводник од Дон Жуана, али то је само зато што у случају првог имамо дневнички документовано завођење, па уместо да као у опери без даха пратимо Дон Жуанове авантуре, овде можемо пажљивије да размотримо заводника на делу. „Постајем јој загонетка, али не загонетка коју жели да открије, која је драшка, која јој само смета“[10]. Јоханес поставља ситуацију као да адаптира стан: станари хтели-не хтели морају да учествују у игри чија су правила врхунац загонетке. Морају, зато што се заводник игра на њиховом животном простору. Од разговора о пијачним темама са Корделијином тетком до пријатељства са несрећним Едгаром, који је употребљен као мамац, како би Корделија осетила отужан укус лажне страсти, Јоханес пажљиво гради пут до Корделијиног срца. Тај пут је двосмеран, и Јоханес није само хладни тактичар већ је и сам својим поступцима заведен. Сав занос као да стаје у две реченице, у питање: „Моја Корделија! Да ли је загрљај борба?“[11] Кјеркегор би рекао: свакако! За једнога да у њему остане а за другога да се из њега ослободи. И Дон Жуан и Јоханес су свесни да постоје само у тој жестини - смрт заводника (било дословна (Дон Жуан), било као остварење брачне везе (Јоханес)) је и смрт забаве. Тако и Моцарт у својој опери, након што Дон Жуана прогута паклени огањ, враћа све (споредне) јунаке  њиховим „занимањима“...и досади.


                                                                                             Петар Христовски, филозоф


[1] Види предговор професора Мирка Зуровца Кјеркегоровом делу “Болест на смрт“, Идеје, Београд 1974.
[2] Николај Хартман – „Прилог заснивању онтологије“, превео: М. Ципра, стр. 211, ЦКД, Загреб 1976.
[3] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 243, Графос, Београд 1989.
[4] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 246, Графос, Београд 1989.
[5] Кјеркегор разликује три животна стадијума: естетски, етички и религиозни.
[6] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 53, Графос, Београд 1989
[7] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 26, Графос, Београд 1989.
[8] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 28, Графос, Београд 1989.
[9] Види „Дневник заводника“ у Кјеркегоровом делу „Или-или“, Београд 1989.
[10] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 300, Графос, Београд 1989.
[11] Серен Кјеркегор – „Или-или“, превео: М. Табаковић, стр. 363, Графос, Београд 1989


Нема коментара:

Постави коментар