Kilchoman Sanaig

 

 

 

 

Договорили смо се да вам представимо један сингл-малт шкотски виски. У питању је Килхоман (Kilchoman), релативно млада дестилерија са острва Ајла (Islay), основана 2005. године. Иначе, да имате представу шта ово значи, најстарија дестилерија с овог острва Bowmore основана је 1779. године. Ово острво познато је по вискијима с високим садржајем честица насталих из тресета који служи за сушење исклијалог јечма, односно слада – основне сировине за добијање вискија. Дестилерија Килхоман поседује и сопствену фарму јечма, дакле тамо добијају сопствени слад, одличног укуса, а имају и своју воду. Зар није сваки виски настао од јечменог слада? И откуд онда ово сингл-малт (један слад) и зашто је такав виски увек скупљи и квалитетнији од оног мешаног (blended)? Можда ова тема заслужује посебан текст у будућности, ако вас буде занимало.

С друге стране, баш као и поприличан број ракија на нашем тржишту, овај виски нема назначену старост на етикети. У преводу, овакав виски може бити стар и само 3-4 године, чак и да у њему има удела знатно старијег дестилата. Било како било, ово је вероватно најбољи N.A.S. (no age statement) виски који сам пробао. Килхоман Сенег (Sanaig) који је пред нама, настаје старењем у две врсте бурета: бурадима у којима је старио амерички бурбон виски и у оним у којима је било шери вино. Видећемо касније шта то доноси у органолепичком смислу. По правилу, флаширане ракије регистрованих произвођача прошле су кроз хладну стабилизацију и филтрирање (chill filtration), а неретко ћете код оба пића видети кориговање боје карамелом. Јачина овог вискија је 46% алкохола, нема додатог карамела, нити је вршена хладна стабилизација. Кад  је ракија у питању, ова јачина залази у „црвено“, ретко ћете наћи чак и шљиву на овој јачини. Али, код сингл-малт вискија, све ове карактеристике гарантују много више укуса и далеко садржајније искуство током дегустације. Па да видимо. 

Боја тамног махагаонија, бакарна нијанса, али природна. Препознаје се утицај буради у којима је лежало олоросо шери вино. Очекујемо то и на укусу.

Интензиван мирис, сув, али са доста ваниле. Ко није навикао на овај тип вискија, могао би да ноту гарежи погрешно повеже с нечим непријатним, али када се та нота удвоји с воћним нотама шери бурета, купине и бурбон ваниле, добија се нешто посебно. Умами. Латице руже, поморанџа, цветне ноте, чоколада… речју, најбоље од оба света: бивших бурбон и шери буради. Прва дају ванилу, друга суво воће.

На укусу тресетни дим, обуздане фенолне ноте, јако и моћно, слатко и горко, надасве комплексно. Додавањем мало воде у виски, готово по правилу, добијамо на слаткоћи. С додатком пар милилитара воде, на мирису долази и мед, карамел, а на укусу суво грожђе и талас арома с топлим, релативно дугим завршетком. Бибер и брескве. Јод, биље, пикантно горка арома. Афтертејст (накнадни део укуса) подсећа не листове квалитетног дувана.

Закључак: Богатство овог вискија је уживање у аромама које се постепено отварају, смењују кроз фазе које можемо описати као слатку, надимљену, затим суву. Импресије заиста надолазе из најзабаченијих сећања. Постоји ли мирис касетофона? Ако да, онда га има у овом пићу. Циљ овог текста био је да представи нашој јавности један необичан и непознат виски који је ипак доступан на домаћем тржишту. Између сингл-малта и наших препеченица постоји доста сличности, али и разлика. Пре него устврдимо да је „ракија боља од сваког вискија!'“ треба да пробамо и једно и друго. Која ракија, какав виски? Да ли смо фер и упоређујемо производе с тржишта? Циљ овог текста био је и да сви ми на ракијској сцени прво научимо нешто о маркетингу, презентацији производа, али и комуникацији с потрошачима (погледајте кратак видео), па тек онда о цени.  

 

Оцена - злато - 92 од 100 бодова 

Шљивовица - јединствени укус Србије

 

 

 

 

Магазин Outstanding Serbia by Vino & Fino налази се на сваком седишту авиона Air Serbia, на редовним и чартер летовима, као и у business lounge на аеродрому Никола Тесла. Такође, магазин се бесплатно дистрибуира у ресторанима, баровима и кафеима широм Србије. У новом броју саговорник Ненада Костића на тему ракије био је Илија Маловић, уредник и аутор блога Ракија, углавном.

 

- Какав треба да буде укус добре српске шљивовице – које су, дакле, органолептичке карактеристике наше традиционалне ракије?

Ракија је доминантно пиће у животу српског народа последњих неколико векова. Присутна је у традицији, култури, етнологији, обичајима, религијској пракси, народној медицини. Током свих тих година брусио се укус и мирис карактеристичан за Србију, за њене регионе, за географске и климатске карактеристике. “Српска шљива” био је назив за плод шљиве који је пре сто година на њујоршкој берзи био симбол апсолутног квалитета, све друге шљиве мериле су се према њему. Аутохтоне и старе ракијске сорте – пожегача, црвена ранка, тновача, метлаш, црношљива и друге – имају идеалан однос арома, најбољи однос киселине и шећера, идеалан потенцијал за старење, што су ракије старије то су боље. Технологија производње на малим бакарним казанима од 120 литара показала се као најбоља за производњу. Српски храст има одличне квалитете за старење јаких алкохолних пића. Наша ракија има изузетан ароматски потенцијал и лепезу у којој је могуће препознати стотине арома које нас асоцирају на ствари из природе. Шљивовице, на пример, које су провеле мало времена у храстовом бурету имају лаке воћне ноте, често и ноте лековитог биља и чајева. Из њих избија свежина траве на сунцу и планинског ваздуха. Како се повећава време проведено у храстовом бурету, ракија добија гушћу, кремастију структуру, у укусу се појављује бурбон ванила, карамела, банана, кокос, чоколада. После деценије старења, ракија добија зачинске укусе и мирисе. Ово су ракије Шумадије, Западне Србије, Неготинске крајине, Хомоља, Ибарског Колашина. 

 

 

- Какво је стање на тржишту премијум српских шљивовица – прецизније, који су трендови тренутно актуелни?

Много тога се променило набоље у последњих десетак година на ракијској сцени. Све је више регистрованих дестилерија, производи су све квалитетнији, култура конзумације је на много вишем новоу, ракија са именом и презименом се све чешће налази на картама пића српских ресторана уместо нелегалне ракије којој се не зна порекло. У бизнис је ушло много занимљивих малих подрума који тржишту нуде своје квалитетне ракије у распону од нових дестилата до својих породичних резерви. Кад кажемо мали подрум мислимо на регистроване дестилерије које плаћају порез, које имају школованог технолога, које комуницирају са државом и контролом производа. То су играчи који обраћају пажњу на маркетинг, медијску промоцију, одржавају контакт са потрошачима. 

 

- Да ли српска ракија има будућност на глобалном тржишту премијум дестилата и шта је, по вашем мишљењу, потребно да се оствари пробој на то тржиште?

Оно што недостаје за снажнији пробој на светско тржиште је већа и одлучнија улога државе, пре свега у стогој примени закона. Држава мора да се потруди, брендирања традиције нема без јасне и строге регулативе. Ако свако може из своје гараже да истече хектолитре ракије, онда немамо бренд, немамо стандарде и смернице квалитета. Флаша ракије требало би да буде амбасадор Србије и својеврсна платформа за промоцију Србије као дестинације и “најбоље чуване тајне Европе” - како је назвао један познати туристички магазин. Сектор угоститељства и услуга важан је за ракијску сцену, појавило се доста ракија шопова, постоји чак и амерички бренд српске ракије који постаје све популарнији. Прича о српској ракији је средњокласна прича, захтева време, посвећеност и новац. Брендирана ракија за коју треба одвојити мало више новца захтева стабилније тржиште и друштвене околности да би се људи охрабрили да нађу свој ракијски идентитет. 

 

Фотографија: Стефан Ђаковић