Стара Песма 18

 

 

Ракија, углавном и ми с њом, волимо да путујемо. Путовање кроз време (и то уназад) омиљена је тема на нашем блогу, а то заправо значи да се, док пијемо неку стару ракију, барем у мислима транспортујемо у  то прошло време, кад је стабала шљива било више, кад се није журило и кад се другачије у животу уживало. И опет та кључна реч – време. За ракију која је пред нама, а то је пунолетна Стара песма треба одвојити озбиљно време, ваља јој се посветити. Претпремијера Старе песме 18 била је крајем октобра у седишту дестилерије у Бајиној Башти, а права премијера децембра месеца, у оквиру фестивала Distillery masters у београдском Хајату, симболично тачно у 18 часова. Моћна храстова кутија, сирова и рустикална, начињена од истог храстовог дрвета који би се користило за бурад. (На слици је варијанта израђена од ораховог дрвета.) Јачина је 40% алкохола, а несвакидашња боца обележена бројем 0010 има запремину од стандардних 700 милилитара.

 

Боја: Тамна нијанса ћилибара, боја старих коњака, махагони дрвета.

Мирис: Топли колач од урми, варнице цимета, тамни мед од борових иглица, зелени орах, пчелињи восак и јаки карамел од квалитетног тршчаног шећера. Због дугогодишњег старења без освежавања новом ракијом, Стара песма 18 помало подсећа на карипске румове.

Укус: Пријатна астригенца као последица зналачки обављеног старења. Киселине лепо упаковане, кумаринска једињења из храста додају импресију сувог сена и цимета. Упутно је узимати мале гутљаје, јер укус је интензиван и траје. Ванилице, корпица са сувим шљивама, орасима и сувим смоквама. Четинари и храстови, ванилински комплекс, а изнад свега шљива пожегача. Буке је укроћен, а у њему поднебље у чаши. Тара и Дрина, све је ту.  Финиш сув и дуготрајан. У празној чаши - чиста шљива.

 

Закључак: Стара песма 18 купажа је ракија из четири храстових буради различите запремине. Њена вредност, поред неупитне старости, огледа се и у томе што она представља оно најбоље што је ова дестилерија произвела 2004. године, а потом и ону преосталу количину, након огромних губитака услед сазревања. Видећемо како ће се сложити с неком добром цигаром, засигурно биће то јако леп спој. Што се значаја за ракијску сцену тиче, ова ракија покреће једну нову категорију. Она има праву колекционарску вредност, односно тек ће је имати. Што треба нагласити, иако је у питању ограничена серија од хиљаду боца, осамнаестица ће и у будућности излазити из ове дестилерије. Биће онда интересантно упоредити комплексне ароме између рода 2004. и рецимо 2008. године. О томе, кад дође време. До тада, путовање се наставља.

 

Оцена - Велика златна - 95 од 100 бодова 

Шљивовица Дар Висова 15

 

 

Ово је поновна рецензија једне ракије на овом блогу. Не зато што нема сјајних нових ракија о којима бисмо писали, и не зато што смо све рекли о сјајним старим ракијама, једноставно овај производ који је данас пред нама заслужује да се помене поново и да се осврнемо на неколико феномена на ракијској сцени узимајући Дар висова 15 као пример. Блог Ракија, углавном, као што смо се доста пута до сада хвалили, стартовао је у идеално време. У време када су произвођачи ракије кренули у масовну легализацију и кад су многи брендови по први пут наступили на ракијском тржишту. То је било пре десетак година, а основна карактеристика тог масовног наступа је да су скоро сви покушали да се позиционирају на тржишту ослањајући се на суви квалитет. То је било време када су се из подрума извукле старе ракије, кад су домаћини ставили етикете на своје породичне резерве, кад су сви били задовољни што могу да продају ракију дупло скупље у продавници него на кућном прагу. Ми смо дегустирали, уживали, за мале паре куповали узорке, у боцама добијали квалитет данас тако ретко присутан. 

 

Времена су се, међутим, променила. Ракија поскупљује, квалитет се не истаче хектолитрима на тржиште, сви су много опрезнији кад је у питању ракијски бизнис. То је одлична промена, то су показатељи да се сцена развија и да пословно сазрева. Наравно, и нама недостаје да пијемо одличне шљивовице за мале паре, али смо свесно давали допринос да сцена крене даље од тога, да сазри и престане да поклања ракије. Због те чињенице све чешће чујемо да неко не воли блог Ракија, углавном пошто „поскупљује ракије“. Док ви нисте дошли и написали причу о мом локалном дестилеру, жале нам се пратиоци, куповали смо литар одличне шљивовице за 800 динара, сада када је постала брендирани производ кошта пет пута скупље. Још једна од појава које се дају приметити је да многе дестилерије не могу да одговоре истим квалитетом на дуже стазе. Кад се стара ракија прода, под истом етикетом се продаје потпуно други дестилaт. Међутим, публика је све више едукована и тешко јој је подвалити па су такве дестилерије осуђене на пропадање или стагнацију до нивоа где их више нико не узима за озбиљно. Пажљиви пратиоци српске ракијске сцене могу да наброје барем десетак некадашњих „звезда“ чији сјај се угасио и од којих је остала само успомена и позитивна рецензија на блогу Ракија, углавном. Ипак, има и светлих примера, оних који су после промене рецептуре ипак остали на сличном нивоу квалитета и који су прилагођавајући своју ракију бизнис потребама ипак наставили да производе квалитетан и пажње вредан производ. 

Таква ракија и такав позитиван пример је Дар висова 15 из села Рамаћа. О овој ракији смо писали пре доста година, а сада смо од нашег пријатеља Николе Танасијевића добили његов премиjум производ, ракију од црвене ранке и чачанске родне. На етикети пише да је пред нама: ракија од шљиве, одлежавала у дрвеним бурадима 15 година, запремине од 690 до 740 литара, где је на бурићима једна дуга храст, а једна багрем. Комбинација ова два дрвета даје јој специфичну арому која је одваја од других ракија. Купажа две сорте шљива, ранка(аутохтона сорта) 50% и чачанска родна 50%. 

Боја: тамно ћилибарна. Ракија није строго филтрирана, има благе магле по њој што је
доказ да је већина арома сачувано и да није испошћена хладном стабилизацијом и филтрацијом. 

Мирис трава, села и сена. Код првог утиска вам је јасно да је пред вама добра ракија, једноставно, има мирис добре ракије, знате да ће и на укусу бити одлична. Сува шљива, шумско воће, дивље јагоде. После пар минута храст и мирис нара. 

Укус: идеалан однос киселости аутохтоне шљиве и статкоће хибридне сорте. Укусна ракија, ораси, мед, дивље крушке, карамела. Сјајан пример како се прави баланс између различитих арома, нема искакања и доминације ни једне импресије. На завршном делу има додир љутине бибера и импресија дима. 

Закључак: ракија Дар висова 15 је одличан производ. Једна је од ценовно најповољнијих ракија, кад је у питању однос цене и квалитета, на нашем тржишту. У односу на стару верзију укус је освежен новим ипресијама, мање је мрачан и конзервативан, иако ми баш волимо тај профил ракије (ваљда зато што смо и сами мрачни и конзервативни). Ова ракија ће се свидети и млађој публици док се стара више обраћала познаваоцима и „тврдој струји“ љубитеља шљивовице. Задржала је аутентичност и идентитетски печат, није правила компромисе са квалитетом. Никола Танасијевић има велике планове са овом ракијом и са својом дестилеријом, пожелимо му срећу. 

 

Оцена: Велика златна - 93 од 100 бодова

 

Ракија, углавном о алкохолизму

 

 

Социологија нас учи да је болест алкохолизма и претераног пијења алкохола друштвено патолошка појава која у већини савремених друштава представља један од најозбиљнијих социјалних проблема. Често је злоупотреба алкохола скопчана с насиљем, криминалом, самодеструкцијом различитог типа, генерално, с друштвеним девијатностима које доводе до озбиљних последица. Такође, као социолози знамо да је алкохолизам компликован проблем, да у њему постоји и друштвена и лична димензија, да се преплићу друштвене и психолошке детерминанте, да озбиљну улогу у појави и развоју ове болести игра и биологија, односно наследне биолошке карактеристике.

Још од античких времена друштва су била свесна овог проблема, људске заједнице су покушавале да се боре на различите начине против злоупотребе алкохола, често користећи репресивне мере, уводећи сурове казне и изопштавајући чланове који су етикетирани као пијанци. Спартанци су, на пример, кажњавали пијанце одсецањем ногу, Римско царство имало је законе по којима се строго забрањивало људима млађим од тридесет година да пију алкохол, у средњевековној Србији, у њеном најпознатијем правном документу, Душановом законику, прописане су сурове и понижавајуће казне за пијанице.

Проучавајући историју ове борбе примећујемо да репресивне мере и друштвене забране нису дале жељене резултате кад је у питању превенција и сузбијање алкохолизма. Условно, све мере које једно друштво прописује можемо сврстати у три главне категорије: мере репресије, мере контроле и мере едукације. Поред горе поменутих репресивних мера у виду индивидуалних казни за пијанце, најпознатији колективни напор да се криминализује целокупан процес настанка и коришћења алкохола, од производње до комзумације, је америчка Прохибиција с почетка XX века. Никада пре ни једна држава није уложила толико напора, новца, људи и средстава у забрану производње, дистрибуције и конзумације алкохола. Прохибиција је била остварење сна о тоталном рату против алкохола коју су сањала сва трезвењачка друштва и заједнице, од грађанских удружења и клубова до протестантских деноминација које су инсистирале на алкохолу као продукту ђавола, а пијењу као најгорем греху. У ову сврху ангажован је цео државни апарат, полиција, војска, судство, медији, школство, индустрија. Америка је одлучно кренула на пут да постане земља где би „суви закон“ био уведен у сваки град, свако село, сваку улицу и сваки дом. 

 

 

Како је овај радикални „суви режим“ прошао, и које је последице донео сви знамо. Злоупотреба алкохола уместо да се смањи, повећала се, мафија је добила још један извор финансирања, преузела је комплетну идустрију, почела да јача и богати се све до тренутка где је кренула да угрожава саме темеље државе. Лош шверцовани алкохол је преплавио улице, тровања и смрти су се повећали, производњу је преузело црно тржиште, појавиле су се индивидуалне пецаре, дивље ракијарнице и такозвани муншајн (moonshine). Држава је изгубила сваку контролу над токовима алкохола, породичне дестилерије су пропадале, незапосленост је расла, породични ресторани и барови са традицијом су се затварали, а на њиховом месту су дошли мафијашки локали који точе скупу брљу без порекла. Број алкохоличара се повећао.

Дуго је Америци, али и осталим земљама које имају дугу традицију производње алкохола, требало да дају шансу едукацији, брендирању и строгој контроли токова алкохола. Тек после Другог светског рата, тачније од 60-тих година двадесетог века креће се са припремом терена и стварањем услова који ће значајније сузбити алкохолизам и дати опипљиве резултате у борби против ове болести. Наравно, ни у једном друштвоу алкохолизам није потпуно побеђен, чак ни у исламским земљама где је пијење религијским законима строго забрањено, а грађанским прописима проглашен за тешко кривично дело. Међутим, ако погледамо последња истаживања у Америци, Шкотској, Ирској и Француској, видећемо да се нешто мења на боље и да постоје конкретни кораци које држава мора да предузме да би смањила број људи који пате од алкохолизма. Кораци који су донели значајне резултате су: брендирање, уважавање, недоступност, едукација.

 

На почетку, занимљив је податак, лако доступан на интернету, да су истраживања показала да први избор алкохоличара који су се јавили на лечење и који су попуњавали упитник о својим алкохолним навикама у свим наведеним државама није домаћи производ по коме је земља позната. У Шкотској људи који имају проблема с алкохолом већински не пију виски, не пију га већински ни алкохоличари у Ирској, у Француској коњак није ни у врху листе, а први избор у Америци није бурбон. До овога је довело, између осталог, строго брендирање, с јасном регулацијом и контролом које стоје пред произвођачем. Џими Расел, главни дестилер бренда Wild Turkey објаснио је да је кључеве њихових складишта бурбона деценијама држала Федерална влада, односно њихови службеници у Лоренсбургу у Кентакију. Нико није могао да изнесе ни литар бурбона, а да ту не буде присутан представник Владе. Како је време пролазило индустрија је све више била окренута едукованом потрошачу, уводила је законе који су захтевали детаљан опис производа на етикети, начин производње, стандарде квалитета. То је повећавало квалитет производа, чинило га ексклузивнијим и ценовно вишим. Ово такође подразумева и борбу против нелегалне производње алкохола, сузбијање шверца и контролу производње и продаје опреме за дестилацију.

 

Поред описаног све државе уложиле су много у промоцију свог националног пића као културног феномена, туристичког елемента и елемента традиције.

Дестилерије су уложиле у маркетинг, промоцију, едукацију и повећале симболички капитал свог пића. Овако представљен производ постало је неукусно пити у огромним количинама и користити га као средство неконтролисаног опијања. После овог процеса потрошачи се охрабрују да праве колекције, организују аукције, постају спремни да дају више новца за бољи квалитет. Почињу да се јављају туре обилазака дестилерија, повећава се продаја пропратних елемената које промовишу производ као што су: чаше, мајице, књиге, брошуре, сетови. Мења се класни положај конзумената, пиће улази у различите социјалне групе. Ове мере повећавају поверење према производу код конзумената, а у области производње истичу радну етику, континуитет, те професионално и лично поштење. У индустрију се укључују различите професије које својим експертским знањем доприносе угледу конкретног пића; допринос дају уметници, музичари, социолози, психолози, историчари, глумци, водитељи.

Чињеница да је српска шљивовица уписана на Унескову листу нематеријалног наслеђа човечанства допринеће да и наша ракија не буде схваћена као вулгарно средство уз помоћ кога се долази до алкохолних ефеката, већ течни доказ националног идентитета које се користи одговорно и умерено. Када на ракију почнемо да гледамо другим очима, више ћемо сазнати о њој и пићемо је са више пажње.

 

Трећи битан елемент је неопходност да алкохол постане тешко доступан. Директна је веза између повећане злоупотребе алкохолних пића и њихове лаке доступности. Ракија, углавном одавно се залаже за модел по коме би се ракија продавала само у специјализованим продавницама и великим маркетима. Алкохол мора да се склони са пијаца, улица, трафика, пиљарница. Зелене пијаце су место где се сваког дана продају хектолитри нелегалног алкохола. То се иначе и не крије, па пластичне флаше са жутом течношћу стоје на тезгама са кромпиром, месом, сиром. Често се деси да се такав алкохол продаје малолетницима, посебно за време прослава краја основне школе. Нелегални алкохол купују и људи с озбиљно развијеном зависношћу, најчешће због приступачне цене која се креће око 500 динара за литар. Овај проблем највише погађа оне који су најрањивији према болести алкохолизма, сиромашни, незапослени, они који већ имају проблем, и на крају млади људи. Нелегални алкохол продаје се и по селима око великих градова у Србији где на капијама стоје натписи да се у тој кући може купити ракија. Неко би рекао да је све ово лак посао за инспекцију, али се по овом питању ништа не дешава. Инспекција личи на мачку по којој шетају мишеви.

 

На крају, неопходно је уложити велики напор у едукацију, и то на неколико нивоа. Како се пиће пије, из каквих чаша, ког облика, начин служења, температура, упаривање с храном. Све оно што блог Ракија, углавном ради од самог почетка. Није потребно да се попије много да би се уживало, чак напротив, већи ниво задовољства и позитивних импресија добијамо ако пијемо мало, али квалитетно. Што више знамо о једном пићу мање су шансе да ћемо га користити у сврхе драстичне измене свести. С тим у вези препоручујемо читање књига, праћење путописа, похађање курсева и дегустација, путовања и разговоре. Аутори блога Ракија, углавном су у ту сврху написали и књигу у којој има најмање технологије производње, већ се њом шири свест о месту ракије у животу Срба, о њеном квалитету и потенцијалима за угоститељство и туризам. На крају треба да схватимо да проценат алкохоличара пре свега зависи од друштвеног окружења и социјалне климе која влада у њему. Уколико једно друштво обесхрабрује опијање и уколико је то јасно на основу закона који се доносе и спроводе, алкохолизам се држи под контролом. Брендирање није само питање квалитета, пореза, зараде, то је и питање здравља и одговорности.