Четрдесет година дуг пут једне ракије тешко је сажети у неколико реченица. Ипак, ако постоји бренд који својим постојањем сведочи о историји, култури и будућности српске ракије, онда је то Бојковчанка. Од 1985. године, када је постала прва регистрована приватна дестилерија у Србији, до данашњег модерног ракијског центра на Авали, Бојковчанка је оставила неизбрисив траг и постала синоним за квалитет, аутентичност и уметнички приступ прављењу шљивовице. Почетак револуције Година 1985. била је преломна – укинут је државни монопол, а Бојковчанка је прва закорачила у свет приватне производње. У малом селу Попадић, подно брда Бојковац, визионар Зоран Симић Симке покренуо је дестилерију са идејом да шљивовицу врати на пиједестал који заслужује. Његова филозофија била је јасна – ракија мора бити више од пића. Она је део идентитета, традиције и културе, те је свака боца Бојковчанке носила и поруку о очувању српског наслеђа. У тим првим годинама, уметници, историчари и писци инспирисали су облик и дух Бојковчанке. Флаше су биле посебне – дизајниране према узорима из средњовековних фресака, а етикете красиле рукописне реплике старих списа. И сам начин затварања боце, клипом кукуруза премазаним воском, био је симбол аутентичности и мистичне везе између пића и традиције.
Кроз деценије, Бојковчанка је остала верна старим сортама воћа – црвеној ранки, брезјанки, метлашу, црношљиви – јер управо у њима лежи оно што Французи називају теруар. Свака кап ракије била је спој земље, сунца и времена. Посебност дестилерије била је и у храбрим експериментима са одлежавањем – дуд, багрем и бели јасен постали су поново део ракијског идентитета, дајући ароматски спектар који мало која ракија у свету може да понуди. Симића су звали „шљивин адвокат“. Он је неуморно промовисао ракију, слао боце државницима и уметницима, организовао дегустације и скупљао старе предмете за будући музеј. Његова визија остварила се – Бојковчанка је постала амбасадор српске шљивовице, стигла до Кремља, краљевских колекција и међународних признања.
Један од највреднијих доприноса Бојковчанке српској култури јесте Музеј шљивовице. Ту су сакупљени стари казани, бурад, алатке, фотографије и уникатне флаше – својеврсна хроника народног живота и умећа. У поставци су и Гинисови рекорди, попут огромних боца поклањаних светским лидерима, али и осликана бурад – јединствени спој уметности и занатства. Данас је музеј незаобилазна станица у оквиру ракијског туризма Србије. Ново доба – Авала и ребрендинг Друга велика прекретница десила се 2009. године, када дестилерију преузима Мирослав Кубурић. Као млади инжењер унео је нову енергију, модернизовао производњу и преселио погон на Авалу. Ту је настао модеран комплекс са дестилеријом, дегустационим салама, подрумима и галеријама, достојан светских стандарда. Кубурићев тим урадио је потпуни ребрендинг – од редизајна боца и етикета до савременог маркетиншког наступа. Ракија је добила нову публику, а Бојковчанка је постала пионир у сарадњи са HoReCa сектором, учећи младе угоститеље како да ракију правилно презентују и служе. Тиме је срушена стигма „пића ниже класе“, а шљивовица је поново постала понос Србије. Оно што никада није мењано јесте квалитет. Бојковчанка и даље инсистира на одлежавању од пет до десет година, без журбе и без вештачких додатака. Стрпљење је део филозофије – јер ракија мора да сазри у дудовом, храстовом или багремовом бурету да би показала пуну раскош. Тако настају ракије које освајају медаље на међународним такмичењима и налазе своје место на светским полицама.
Бојковчанка данас није само дестилерија – она је и културно-туристички центар. Хиљаде посетилаца из целог света обилазе музеј, дегустирају ракије, уче о старим сортама и процесима. Посебан утисак оставља чињеница да дестилерија користи соларну енергију, пионирски повезујући традицију и еколошку свест. Бренд улаже и у уметност и музику – пројекти попут „Осликаних буради“ или подршка младој фрулашици Неди Николић показују да Бојковчанка остаје верна својој уметничкој димензији. На исти начин као што чува старе сорте воћа, она чува и културно наслеђе Србије.
Поводом 40 година постојања, Бојковчанка је у београдском хотелу Хилтон представила по много чему посебно издање шљивове препеченице. То је симбол свих деценија стрпљења, посвећености и визије. Нова боца, дизајнирана тако да споји српски идентитет и модерни израз, носи у себи најфинију шљивовицу која је дуго старила у пажљиво бираним бурадима. Ова ракија у себи носи све симболе овог славља: 40 година постојања дестилерије, 40% алкохолне јачине, а израђена је у ограниченом тиражу од само 400 примерака. Свака боца произведена је у Италији, у Ветроелиту, посебно фарбана према захтеву дестилерије, затворена оригиналним чепом дизајнираним и позлаћеним 24-каратним златом. У свакој кутији налази се јединствено нумерисана боца, књижица о историји дестилерије, део дуге оригиналног бурета у којем је ракија сазревала – такође нумерисан – као и картица за персонализацију на сајту Бојковчанке. У кутији можете наћи и брошуру посвећену овом јубилеју коју су написали Илија Маловић и Зоран Радоман, уредници и аутори блога Ракија, углавном. Ракија у овим боцама произведена је посебно за ову прилику, а број акцизне маркице потпуно се поклапа са бројем боце. То заиста није само пиће – то је колекционарски драгуљ, омаж нашој ракијској историји и порука будућим генерацијама.
Четрдесет година је прошло, а чини се да Бојковчанка тек улази у своју зрелу фазу. Визија је јасна – очување аутохтоних сорти, улагање у науку и технологију, развој ракијског туризма и стално подизање свести о култури конзумације ракије. Оно што је почело као храбра идеја једне групе ентузијаста данас је бренд са међународним угледом, али и чувар српског идентитета. Бојковчанка је више од ракије. Она је историја и будућност у исто време, боца у којој су садржани и народна песма и уметнички каталог, и дедина традиција и инжењерска прецизност. Четрдесет година касније, остаје порука – стрпљење рађа квалитет, а Бојковчанка рађа понос Србије.
Нема коментара:
Постави коментар