03.06.2021.

Жубор са Каблара



 

Кад се помене планина Каблар прва асоцијација је чувена песма са Овчара и Каблара и њена заразна мелодија коју знамо из филмова, серија, са отварања Сабора трубача у Гучи. Кад смо већ код чувене песме занимљиво је да још увек трају дебате о њеном настанку и аутору.

Мало се зна да је чувена песма настала много пре почетка и Првог и Другог светског рата. Књижевник и дугогодишњи директор Дома културе у Гучи Никола Стојић у књизи „Народних умотворина Драгачевке" записао је: Ова песма чула се први пут у време Српско-турског рата (1876—1878). Певали су је добровољци из Босне и Војводине који су долазили у Србију да се боре за њено ослобођењe. Према другим ауторима песму су спевали чланови породица добровољаца које су добијале земљу у новоослобођеним или слабо насељеним територијама кнежевине, а касније, краљевине Србије.

Наиме, краљ је дао имања породицама војника пореклом из Босне, Старе Херцеговине и Подриња који су се борили у његовој војсци, а који доминантно насељавају новоослобођене крајеве око Ниша, Лесковца, Бојника. Један део народа добијао имања на потезу Ужице-Чачак. Управо из тог корпуса, а из захвалности српском кнезу, а касније краљу, Милану, спевала се песма чији текст је ишао:

"Са Овчара и Каблара

чобаница проговара

Српски кнеже, прими наске

У планине србијанске".

"Кнез Милане, јели, јели

ко ти плете џемпер бели?

Плету ми га чобанице,

Са каблара и Јелице".

Ракија Жубор са Каблара рођена је у пределу који симболички називамо српском Светом гором. Представља својеврсни напор инжењера Велимира Митровића и технолога Марета Гојковића да формирају резерват аутохтоних сорти шљива, пре свега црвене ранке, али и драгачице и трноваче. Људи из ове ракијарнице потпуно су свесни да су једино те сорте творци оног аутентичног укуса и мириса српске домаћинске ракије.

На имању Јовашевић, са кога долази Жубор са Каблара формиран је први воћњак значајније површине, аутохтоних сорти шљива. Карактеристике су му плантажни ред садње и радикална резидба по принципу Фогеловог вретена.  Биљке се креирају у вретенастој форми са идејом да се нихови габарити одржавају у димензијама које омогућавају директан приступ целој круни са земље у свим фазама неге и експлоатације воћњака. Фогелово (неко каже Вогелово) вретено, први у Србији у својим научним радовима помиње проф. др Никола Мићић, деведесетих година прошлог века. У том периоду на Институту за воћарство у Чачку подиже се први оглед везан за густу садњу шљива, већински од сортимента са Института за воћарство. Газдинство Јовашевић настоји да ова знања примени и на наше старе сорте шљива сарађујући са доктором Иваном Глишићем, професором на Агрономском факултету у Чачку који је помогао при формирању воћњака.

Концепт почива на неколико принципа: лака приступачност круни, у овом случају максимана висина круне 2.8 метара и пречник 2,2 метра; све радне операције на дохват руке, што код аутохтоних сорти значи 75% са земље;  механизација свих операција, што значи  резидба, хемијска заштита, прикупљање и берба плодова. Овакав начин управљања процесима битан је пошто се питање радне снаге из године у годину комликује. То је посебно битно код биљака које дају ситне плодове (аутохтоне сорте шљиве и трешња).  Што се родности тиче, ту се не добија значајан помак, али је квалитет плодова значајно бољи и уједначенији него код класичних узгојних облика, рецимо, много је боља осунчаност круне.  На имању са кога долази Жубор са Каблара има 6 000 стабала који се узгајају на описан начин.

Када је реч о укусу, мирису и букеу, Жубор је право откровење за уреднике блога Ракија, углавном. Ракија дефинитивно заслужује да је прикажемо и препоручимо.


 

Боја: црвенкаста махагони боја, лепо изгледа у чаши, одаје утисак скупог и отменог пића. 

Мирис: развијен и карактеристичан за старе сорте шљива. Истина, нема превише година, вероватно купажирана млађа са старијим ракијама/ракијом. Мирис Шумадије, црвена ранка, пријатан додир шљивове коштице, флоралан и освежавајући.

Укус: пун и заокружен, прија док се гута, обећава добар афтертејст који има све потребне одлике добрих ракија. Минералан, горак, шербетаст, сув финиш, а касније ванила, храст и сува шљива. Има додир зеленог у укусу, претпостављамо да су ту ноту донели млађи дестилати у купажи. Ова нота, са развојем укуса, нестаје и замењује је дуг финиш који подсећа на сеоске посластице, пре свега пите са сувим шљивама и ораснице.

Закључак: Ракија Жубор каблара свидела нам се на неколико нивоа. Прво, ово је ракија са  пуноћом укуса и тела. Дошла је у наше руке баш кад смо се уморили од пробања досадних чипсованих ракија. Ово је, насупрот томе, оригинална и узбудљива ракија. Друга јако битна ствар је да је ово ракија која би требало да покаже да није немогуће неговати аутохтоне сорте воћа на савремен начин, уз примену технологије и технике. Такође, да је могуће произвести ракију која ће бити тржишно исплатива, али ипак доступна свима. Ракија личи на „тачку тржишне равнотеже“ на графикону понуде и потражње. Наиме, тамо где се секу оса потражње и оса понуде, добијате идеалан однос цене и количине. Повећањем цене производа изгубили бисмо тражњу, а повећање понуде вероватно би утицало на квалитет. Овде имамо реалан квалитет, за реалну цену, уз стабилне залихе. Због свега поменутог у будућности рачунамо да ће Жубор са Каблара бити озбиљан ракијски тренд и битан играч на ракијској сцени.

 

Оцена - Велика златна - 93 од 100 бодова

 

 

 

5 коментара: