Хедонизам
у политичком умаку укусно је припремљен у филозофској кухињи Томаса Хобса
(1588-1679) и Џона Лока (1632-1704). Обојица полазе од истог главног састојка –
нагона за самоодржањем. Хобс га ближе одређује као потребу појединца да заштити
свој живот, док је код Лока реч о заштити својине[1].
Нећемо погрешити уколико Томаса Хобса назовемо првосвештеником политичког
хедонизма. За њега, само је у држави могућ сигуран живот
и човеков напредак; само под окриљем тог «смртног Бога» има смисла говорити о
законима, својини, моралу, уметности, наукама – дакле о свему ономе што
омогућава угодан живот. Изван државе, појединца захвата ковитлац природног
стања, што је други назив за тотални рат између људи.
На жалост, Стагиранин
није био у праву; држава није загарантована устројством људске природе. Зашто?
Ма колико се људи на први поглед разликовали, када је реч о животним потребама
међу њима се све разлике бришу. Потребе су исте а невоља је у томе што оно за
чиме жудимо није дато у неограниченим количинама, оскудица је једна од главних
карактеристика наше стварности. Према томе, рат је неизбежан, јер „...ако
два човека желе исту ствар, коју опет не могу уживати обојица, онда они постају
непријатељи, и на путу ка своме циљу, који је углавном њихово самоодржање, а
некад само и задовољство, настоје да један другог униште или потчине“[2].
Гориво које одржава сукоб у природном стању јесте једнакост људских моћи. Нагон
за самоодржањем је истовремено нагон за моћи: првог нема без другог. Али моћи
којима располажу појединици су више мање уједначене – нико није толико јак или
толико паметан да може да изађе са свим супарницима на крај. У таквом окршају
нема никакве границе или обзира у посезању за оним што себичном појединцу
треба. Следи позната формула:
Homo homini lupus.
Јасно је да у оваквом окружењу човек не може да оствари свој витални интерес.
Стога он треба да га напусти што пре. “Страсти које
човека наводе да тежи миру јесу: страх од смрти, жеља за стварима које живот
чине удобним и нада да радиношћу може да их добије”[3]. Рационални егоизам
усмерава човека ка другима. Узајамним одрицањем од неограничене слободе,
искључиво зарад заштите сопствених интереса, једном врстом уговора, обавезујем
се као и други на послушност новоуспостављеној власти суверена. Заузврат,
добијам прилику да у миру уживам добра којима располажем. Хобсов земљак и колега Џон Лок користи исте појмове али их тумачи нешто
другачије. За настанак државе и овде је неопходан уговор или споразум
појединаца. „Једини начин којим неко лишава себе своје природне слободе и
ставља окове грађанског друштва представља саглашавање са другим људима да се
здруже и уједине у заједницу како би угодно, безбедно и мирољубиво живели
заједно и са сигурношћу уживали властиту својину и имали већу безбедност од оних
који тој заједници не припадају“[4].
Али, шта заправо значи теза да грађанско друштво почива на сагласности
поданика? Прво, она указује на слободног појединца који се као такав јавља у
стању које је претходило држави. Дати сагласност једној заједничкој влади значи
добровољно се обавезати на послушност управи у чијем образовању је учествовао
сам поданик.
Друго, власт успостављена овим путем има јасно обележен домен; она
не сме да неовлашћено повреди слободу својих поданика. Уколико пређе у тиранију,
они имају пуно право да иступе из такве државе јер тиме што су своју слободу
уложили у заједницу они се ње нису у потпуности одрекли. Тако, сагласност која
подиже политичку власт почива на слободи поданика; односи које гарантује
грађанско стање обликовани су већ у природном стању. Супротно Хобсовој намери
да што пре умакне из предполитичког амбијента у сигурно окриље државе, Лок остаје
у њему довољно дуго да укаже на порекло и значај својине. Она је неопходна за очување
живота - без ње човеков опстанак у природној заједници није могућ. Својина у
почетку није дата, јер Бог приликом стварања даје заједничку имовину која је на
располагању свим створеним бићима. Са друге стране, она није ни производ одлуке
заједнице да сваком свом члану обезбеди његов лични посед-нужно је да човек
природног стања својим радом произведе посед неопходан за његово самоодржање.
Рад није ништа друго него спој онога што ми се не може одузети: мог интелекта и
моје физичке снаге. Стога, оно што настаје као последица мог рада јесте оно за
шта могу са правом да кажем: „То је моје!“. Ипак, једно питање се овде мора поставити: колико
далеко се може отићи у присвајању? Локов одговор на ово питање је сасвим у духу
хедонизма: „Али до које мере нам је то дао? Да уживамо (...) Све што је изван овога веће је од његовог удела и
припада другима. Бог није ништа створио да човек поквари или уништи“[5]. Поседовати
значи уживати. Захватити преко тога значи оглушити се о начела природе. „Природа је ваљано успоставила границу својине мером
људског рада и угодности живота“[6].
Због значаја својине, директна последица њене недовољне заштићености у
природном стању јесте угрожавање виталног интереса самоодржања појединца. Зато
је он и вољан да, кроз споразум са другим људима, приступи оснивању
државе.
Петар Христовски, филозоф
[1] Под
«својином» Лок мисли на живот, слободу и материјална добра (Две расправе о
влади, друга књига, поглавља 87 и 173).
[2] Томас
Хобс, Левијатан, превео: Миливоје Марковић, Градина, Ниш 1991, стр. 134.
[3] Томас
Хобс, Левијатан, превео: др Миливоје Марковић, Градина, Ниш 1991, стр. 139.
[4] Џон Лок,Две
расправе о влади,превео: Коста Чавошки, књига II, Младост, Београд
1978, стр. 56/57.
[5] Џон
Лок, Две расправе о влади, превео: Коста Чавошки, књига II, Младост, Београд
1978, стр. 25.
[6] Џон Лок,
Две расправе о влади, превео: Коста Чавошки, књига II, Младост, Београд
1978, стр. 27.
Нема коментара:
Постави коментар