Пред крај месеца јануара Илија Маловић, уредник и аутор блога Ракија, углавном, посетио је главни град Словеније. У организацији Привредне коморе Србије приређена је дегустациона радионица за професионалце из словеначког хорека сектора и људе који се баве увозом и дистрибуцијом пића у овоj земљи. Дегустација је била веома посећена, а утисци организатора и посетилаца су више него позитивни. Илија Маловић је публици приближио српску ракијску сцену кроз причу о њеном развоју и функционисању, а дегустирало се девет узорака познатих произвођача ракије.
Привредна комора Србије је организовала посету и сајамско представљање на сајму Гаст експо - Љубљана за девет српских дестилерија и то: Хуберт 1924, Горда, Тривунова ракија, дестилерија Корушац, дестилерија Момировић, Аков, Подрум Певац, дестилерија Благојевић, Потпис. Све ракијске куће професионално су организовале своју промоцију, штанд на сајму био је на одличном месту, публика је била заитересована и пуна пажње да саслуша причу и проба српске ракије. Све ракијске врсте побрале су симпатије, а ако бисмо мерили шта су Словенци највише пробали и највишом оценом оценили, то су биле ракије од дуње и шљиве.
Што се саме дегустационе радионице тиче, била је пун погодак. Много младих Словенаца нема скоро никакво искуство са квалитетним српским ракијама, па је код многих било приметно да су изненађени квалитетом овог српског производа. Старији посетиоци знају да наша ракија поседује квалитет али су били пријатно изненађени степеном развоја српске ракијске сцене, посебно кад је у питању презентација, паковање, наступ и стандарди. Наравно, на свакој од ових ставки мора још да се ради, али се сцена мења на боље и то постаје од свих запажено.
Као главни утисак издвојио се онај који нас убеђује да је тржиште Словеније отворено и спремно да прихвати српску ракију. Може се чак рећи да су Словенци жељни једног оваквог производа, с којим могу да се идентификују, о коме су слушали од својих родитеља и дедова, који више лежи њиховој култури од неких западних пића. Свуда смо наилазили на љубазност, прихватање и спремност за сарадњу. Српски ракијаши били су праве звезде сајма, а јако симпатично било је и то да су остали учесници редовно доносили своје производе на штанд са српском ракијом да би их мењали за наше пиће. Српски штанд је у једном тренутку био претрпан пивом, сладоледима, сухомеснатим производима, слаткишима, брендираним посуђем, пенушавим вином.
Међутим, пред нашом ракијом је још велики пут да би постигла успех који заслужује. Овде се пре свега мисли на неопходност улагања у маркетинг, промоције, дегустационе радионице. Стална едукација донеће жељене резултате, али она мора да буде континуирана и добро осмишљена. Другим речима, дестилерије и институције из Србије морају много више да уложе у презентацију производа како би се досегао што већи број људи. То понекад значи да ракија мора да се поклони и напуне многе дегустационе чаше да би се створила бројна база конзумената.
Прича нас овде опет доводи до принципа три К: квалитет, количина, континуитет. Квалитет поседујемо, али он не сме значајно да варира. Уколико станемо својим именом и идентитетом иза једног нивоа квалитета он мора да буде испоручен сваки следећи пут. Континуитет мора да се одржава, количине морају да се поседују. Наравно, овде се не мисли на ретке и старе ракије које су свуда у свету луксуз. Када се сцена развије, ретке ракије ће бити предмет аукцијске продаје и досегнуће астрономске цене. Али до тада, мораћемо стално да навикавамо купце на наш ракијски стил и да га упорно убеђујемо да издвоји новац за нашу ракију, а не за неко друго светско пиће. Српска ракија креће своју борбу за западно тржиште а одлучујућа битка води ће се на сајмовима, дегустационим салама, медијима, маркетима и баровима.
Нема коментара:
Постави коментар