Дружење са америчким новинарима – (проблеми и недостаци)

 

 

 

Бројни су проблеми и препреке бољој презентацији српске ракије у свету. О многима смо писали и објашњавали их, али у овом тексту нећемо наводити своја запажања већ ћемо пренети утиске америчких новинара и маркетинг стручњака који су провели недељу дана у Србији посећујући подруме и дестилерије. Ови предлози и сугестије нису неке конкретне замерке колико правци ка којима треба да крене српска ракија да би се више извозила, да би амерички капитал био у њу улаган, да би инострани туристи постали заинтересовани за наше ракијске путеве. 

 

Најважнија ствар што се тиче извоза у Америку и Енглеску је да се ракија призна као посебна категорија. Тренутно постоје два начина како се категорише наша ракија и оба су лоша и не представљају суштину нашег пића. Један предлог је термин бренди, по коме је наша ракија српски бренди што звучи као лоша и јефтина копија оригиналног француског пића. Друга могућност је категорија која је исто пренесена из француског а гласи: Eau de vie. Овај термин представља безбојне воћне дестилате добијене двостуком дестилацијом без старења у дрвеним судовима. Јасно је да је и ова категорија неодговарајућа. Поред проблема погрешног означавања, постоји и проблем неконкурентног положаја на тржишту. Наиме, ако се изборимо за посебну категорију сви трговински ланци и велики бизниси у области алкохола ће почети да обраћају пажњу на ново признато пиће. Велики ланци ће почети да га набављају, појавиће се на полицама, купци познати као „рани усвајачи“ почеће да га купују, конзумирају и шире причу о њему. Слично је кренуо и мексички мескал, истина уз већу подршку државе. На крају све признате категорије брзо привуку пажњу највећих играча на тржишту. Ове мега компаније, а овде се пре свега мисли на Sazerac Company и Suntory Holdings Limited не желе да игноришу новог признатог актера на алкохолној сцени. Тада се улази у озбиљну игру, игра се лига шампиона, тада можемо да кажемо да је ракија светско пиће. Али, до тада има још доста рада и улагања. Ми са блога Ракија, углавном знамо да приватна иницијатива и приватни капитал ракијских ентузијаста настоји да покрене питање категоризације са мртве тачке. Бил Гулд у Америци настоји да промени однос према ракији као категорији, а економиста Младен Јовашевић покреће причу у Енглеској. Раде ли нешто по том питању они који би то највише требало, људи из државне администрације, није нам познато. 

 

Друга битна ствар је непостојање појединих занимања у ланцу настанка ракије и њихова невидљивост када се презентује производ. Овде се пре свега мисли на едукованог бренд менаџера који стоји својом појавом и искуством иза бренда. Ово могу да буду ракијски новинари, презентери, блогери, али и глумци, књижевници или неко трећи. Само је битно да је то особа која је током своје каријере јавно сведочила љубав према ракији и да је препозната као конзумент. Наравно, овако нешто могу да приуште само велики произвођачи, али је време да наше дестилерије почну више да улажу у презентацију и маркетинг. Купци неће сами доћи, нису ни кад је у питању бурбон, текила или мескал. Друго занимање које је интересовало новинаре је нешто што се на енглеском зове master distiller и master blender. Иако су ово занимања типична за виски и бурбон индустрију, она би одговарала нашем технологу и подрумару. У сваком случају, конзументи желе да виде ко је конкретно произвео одређену ракију, да виде његове руке, лице, да упознају оног ко је смислио „рецепт“. Све их мање занимају власници бренда, финансијери, конобари, сомелијери. Они желе људе који су се идентификовали са одређеним пићем, желе да упознају оне који су своју каријеру везали за одређени производ, оног ко се може назвати мистер Ракија. 

Тим Ракија, углавном од самог почетка инсистира на овом приступу. Кроз свој рад упознали смо људе који својим рукама праве сјајне ракије, који купажирају, пробају, експериментишу. Сви ти људи су изузетне личности које имају шта да кажу. Сви они морају из сенке на светло, из анонимности у јавност. Публика жели ракијско лице, ракијски покрет, ракијску интеракцију. Испричаћу једну занимљивост са једне дегустације у Шумадији. Наиме, пробали смо ракије у једном од подрума, упаривали их са храном, а новинарима се највише свидела оригинална туршија од киселог грожђа и љуте папричице. Упорно су тражили рецепт и да им се објасни ко је то правио. Особље које је било задужено за наш дочек рекло је да је туршију правила бака и да она живи у кући поред. Сви су инсистирали да се бака доведе да је упознају. Када је дошла старица је добила огроман аплауз који је трајао минутима, а после су сви са пажњом слушали рецепт и савете за прављење. То је био најзначајнији тренутак конкретне посете. 

 

О трећој замерци нећу пуно да пишем, о њој смо доста писали и говорили. Како су еуфемистично рекли амерички гости: морате да нађете начина да обесхрабрите независну производњу. Са тржиштем на коме је већином присутан нелегални алкохол, нема напретка. Ево интересантне приче која ово илуструје. Наиме, разговарао сам дуго са Лајзом Вајстак уредницом Виски магазина (https://www.whiskymag.com/) о српској ракији и њеном квалитету. Лајза је, иначе, сјајна и добронамерна особа која ће много помоћи нашој ракији у будућности. У једном тренутку ми је упутила комплимент колико знам о ракији и упитала ме: Илија, правиш ли ти неку своју ракију? Био сам помало повређене сујете па сам узвратио контра питањем: Лајза, правиш ли неки свој бурбон? Наравно, добио сам одговор да је Америка уређена земља, да је то забрањено и да се за такве ствари иде на дугогодишњу робију. Једноставан пример какав је однос према производњи нелегалног алкохола на два тржишта. Наравно, једно је тржиште најразвијеније земље света а друго земље у транзицији са милион пречих проблема од кријумчарења ракије. Али, на крају, услови ће бити исти за све и тржиште ће тражити строгу регулацију. Како ће се она спровести није на нама да причамо и предлажемо, блог Ракија, углавном није ни полиција ни инспекција, немамо полуге силе и никог не угрожавамо. То изгледа не схватају неки наши шверцери алкохола који ових месеци активно блате овај блог и његове ауторе због нашег залагања за права легалних произвођача. Американци би рекли: Don't shoot the messenger!