Шљива јутра - "Коцка"

 

 

Ако бисмо се везали само за податке са етикете – годину производње (2008), процентуалну јачину од 45%, технолошки поступак и старење – могли бисмо закључити да је ово иста она ракија о којој смо већ писали. Јутра, само у другом паковању. Али овде нас ракија поново учи лекцију – иста година, иста кућа, исто име, а ипак, другачија прича. Коцка није копија, већ варијација. А варијације, кад су урађене с укусом и осећајем, умеју да донесу много више од очекиваног.

 

Мирис: У првом сусрету, Коцка отвара врата цветним аромама које нас подсећају на ружу и лаванду, нежна, киселкаста свежина као да смо закорачили у башту у рано пролеће. Ни трага од агресивних додатака, нема никакве шминке, никаквог „филовања“ – само чиста снага природе и воља времена. Старење у храстовим бурадима дало је дубину, али није угушило воће. Овде се пожегача већ осећа као домаћин: топла, питка и пријатељска, али с довољно карактера да нас држи на дистанци.

Укус: Како се чаша греје у руци, ракија се шири, расте, открива нове слојеве. Пчелињи восак, трава, зрела клека – а онда и ораси, штрудла с лешницима, кантарион и сува смоква. Ароме нису агресивне, већ фине, слојевите и, што је најважније, природне. Ту су и оне високе ноте које подсећају на ментол, анис, мало брескве и босиљка. Коцка није за свакога. Облик боце је занимљив, отуда и наш надимак, али није то ракија која мами поглед етикетом, ни која се подилажљиво баца у загрљај. За њу треба имати време, као и вољу да се слуша. Тело ракије није тешко, зна да угризе кад треба, то је онај кик, али има и афтер - продужено трајање на самом крају. И баш у том продуженом утиску долази та слика: као да сте спустили главу над стари бунар оивичен влажним камењем које је временом потамнело.

Закључак: У поређењу са својом „црном сестром“, можда делује нешто светлије, млађе. Та ракија коју смо назвали премијум прошла је мало дужи пут кроз храст, добила је нешто дубље боре. Али и Коцка има своје лице – не мање лепо, само другачије. Нијансе су те које одлучују када ћете коју изабрати. Али и једна и друга сведоче о томе шта шљивовица може бити кад се не иде пречицом. Ово је ракија која не прати моду – она је својеврсни отпор времену. Нема ту додворавања – све је искрено, аутентично, и баш зато вредно. Може да се попије у подне, поподне и пред вечеру – кад год пожелите. Јутра ће променити све. 

 

Оцена – злато – 91 од 100 бодова

 

 

Дегустација ракија у резиденцији амбасадора Републике Србије у Аустралији

 

 

Трећег дана Ускрса 2025. године, у резиденцији Његове Екселенције, амбасадора Републике Србије у Аустралији, господина Радета Стефановића, одржана је дегустација српских ракија. Били су ту амбасадори више од десет земаља, људи навикли на мирисе страних кухиња, укус туђих вина, али не и на плодове српске земље сабране у чашу. Вођа овог сусрета био је Зоран Радоман, уредник блога "Ракија, углавном", који је својом причом водио госте кроз тајне српске капљице, без журбе и с поштовањем.

Све је почело, како то често бива, захваљујући вољи и енергији неколико добрих људи. Татјана из Мелбурна нас је повезала с амбсадором, њен супруг Дражен купио је дегустационе чаше и превезао нас до Канбере, а пре свега тога, нашао се и Братислав из фирме „Рас трејд“, који нам је несебично отворио врата свог магацина у Мелбурну. Из њега смо извукли пет ракија: Хуберт 1924 виљамовку, Бојковчанку златну шљиву, Гружанску златну нит стару девет година, затим шљиву Горду и Соколову шљивову препеченицу стару дванаест година. Није било лако изабрати. Хтели смо разноврсност, али не шаренило, а умереност је, као и увек, била кључ.

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                

У простору резиденције, уређеном с укусом који је говорио о земљи домаћина, ракије су служене баш наведеним редом. Уз сваку следећу чашу — нова прича. Уз сваку причу — залогај, спремљен по српској традицији, за трајну успомену. Разноврсне пите, салате и роштиљ, а на крају — колачи, штрудле с маком и орасима, као и неизбежне ванилице. Ракије су долазиле једна за другом, без журбе: прва — крушка виљамовка из дестилерије Хуберт 1924. Хрскава и чиста. После ње, шљивова препеченица Бојковчанка — јасна, снажна и препознатљива. Трећа је била Горда. Шљива, али другачија. За њено име Горда нисмо могли да нађемо прави превод, бар не на енглеском. Потом се појавила Гружанска златна нит — позната и девет година стара. А онда дође и последња: Стара соколова 12. Након што је провела дванаест година у тишини, у дрвеном бурету, нашла се сада у чаши.

И било је питања. На енглеском, али са знатижељом која нема језик: „Да ли су ово ароме стварно из воћа?“, питали су. Или: „С чим би се ово пило, у вашем крају?“ Било је инспиративно одговарати на оваква и слична питања људима који се вероватно први пут у животу сусрећу с воћним ракијама из Србије. Два сата пролете као трен. Гости су размењивали утиске, упоређивали укусе, држећи дегустационе чаше као да држе нешто што не би смело да се проспе. Српска ракија тог дана није била само пиће, била је и глас из једног далеког краја који је у  свету нашао оне који умеју да слушају.