Užički dukat

Ovu rakiju ste verovatno videli na rafovima u objektima gde se prodaju proizvodi sa Zlatibora, menjan je dizajn nekoliko puta, a pred nama je poslednja varijanta rakije Užički dukat. Rakiju proizvodi u porodičnoj destileriji gospodin Prvoslav Aćimović, sedište joj je grad Užice, a poreklo šljiva koje idu u nju je selo Cerje, u podnožju Jelove Gore. Ovo ugledno domaćinstvo proizvodi i sokove, džemove, vodnjike.

Rakija se proizvodi na tradicionalan način, što podrazumeva bakarni kazan, drvene kace za kljuk, hrastovu burad za odležavanje. Međutim, podrazumeva i stalno dosipanje nove rakije u staru, mešanje i pretakanje, nedostatak hladne stabilizacije i nepostojanje tačnih informacija o godinama odležavanja. Rakija je u lepom pakovanju u obliku bardaklije, a na etiketi je flomasterom okružena 2009. godina, što bi trebalo da predstavlja godinu pečenja.

Boja: svetlo žuta, boja zlata. Što se tiče bistrine, ona je odlična.

Miris: on je, čini nam se, najslabiji deo ove rakije. Možda je razlog naše nepoznavanje lokalnih kriterijuma, ali na mirisu se oseća čudna kiselina, nešto nalik trulom voću, onom od kojih se ne prave rakije, trula lubenica ili dinja. Ima mirisa vodnjike, kiselkasti miris u vodi satrulih divljih krušaka, mušmula i jabuka. Tu je i prijatan miris suvih šljiva i slatkast miris livadskog meda. Pohvalio bih ipak činjenicu da mirisa ima, nije sakriven i odstranjen tehnološkim postupcima, nema laži ili prevare, to je što je.

Ukus: na početku šetamo cvetnom livadom, trave, cvetovi, skvašena zemlja. Posle med, propolis, kantarion, biber. Ima prijatni ukus začina koje su deo naše gastronomske tradicije, crni biber, čubar, lovor. Finiš je stabilan i dopadljiv, suve kajsije i breskve, gnjila kruška, neka koju smo jeli kao deca, možda sorta Karamanka ili Mednjak, u svakom slučaju dug i slatkast finiš.

Zaključak: Ovo je rakija od starih sorti šljive, Trnovače i Požegače, s tim što Požegače ima u tragovima. Lepa, rustična rakija, vidi se da se nije odustalo od stare tehnologije, što je dobro, ali snosi i određene rizike. Naročito ume da bude nezgodno održavanje drvenih kaca u kojima vri komina, one moraju da budu perfektno čiste, a to je pravi izazov. Preporučujem da se ova rakija pije iz malih čaša, može i tradicionalni čokanj. Uz neko dobro meze, zlatiborsku pršutu, sir i kupus, ova rakija dobija novu, kvalitetniju dimenziju.

                                              
                                                 Ocena: srebro 80 od 100 bodova





Lamb of God - Redneck

Zenit prepečenica

Pisati o Zenit prepečenici pomalo je nezahvalan zadatak. Naime, Zenit je firma koja proizvodi voćne rakije sa sedištem u Ćupriji. Do sada, ovo ime ovenčano je brojnim nagradama, recimo srebrnim šampionskim peharom na 79. Novosadskom Sajmu za visok kvalitet i najširi ocenjen asortiman prirodnih rakija.  Odmah treba reći da ova firma zauzima mesto na sceni po širokoj lepezi voćnih rakija, ali mi se ovde, bar zasada, bavimo šljivovicama, pa ćemo vam predstaviti Zenit prepečenicu. Ona dolazi u lepoj 0.7 boci, etiketa je prepoznatljivog dizajna, a jačina rakije je 40% alkohola. 

Miriše na različito voće, cvetove i nekoliko sorti šljiva. Na ukusu podseća na vinjak, pa se vrzma misao da je nečim poboljšavan ukus. Nečim prirodnim, svakako: vanila, orah, hrast... Prazna čaša miriše na pekmez od šljiva i to je dobar pokazatelj.

Ukus je, kao što smo pomenuli, blago konjakast, a rakija mlada, što dovodi do zaključka da je proizvođač pribegao svojevrsnom poboljšavanju arome, pa i boje. Kuleri, bonifikatori – nadamo se da ovoga u Zenitovoj rakiji nema. Ipak, ova rakija cenovno stoji dosta nisko, pa nekim manama treba progledati kroz prste. 

Izgleda da je šljivova rakija najslabija karika ove firme. Pored visoko nagrađivane unikatne rakije sa cvetom gloga, retke rakije od divlje kruške, rakije od bobica zove, ova prepečenica jednostavno nema šanse da se izbori za svoje mesto. Žao nam je što nismo u prilici da degustiramo i ocenimo šljivovu rakiju „ranku“ koju je, ne tako davno, proizveo Zenit i osvojio zlatnu medalju na manifestaciji koju je organizovalo Srpsko Vino 2012. godine. Moguće da je u tragovima ima i u ovom izdanju. Inače, na dosadašnjim rakijskim dešavanjima probali smo ostale rakije ovog proizvođača i gotovo sve su bolje od ove. Možda ćemo se u narednom periodu osvrnuti i na neke od njih. 

                                    Ocena – srebro – 83 od 100 bodova




Nikola Vranjković - Bunar Želja ne Postoji

 

Ренесанса и хедонизам

Смирај хеленистичко-римског раздобља античке филозофије обележен је религијом, било да је реч о обновљеном интересу за њене паганске варијанте или за  ново и све јаче хришћанство. Иако хришћанство не пориче телесност као једну од суштинских компоненти човека – што је карактеристичан став за новоплатонизам али и платонизам уопште, оно свакако поставља свој највиши интерес с ону страну чулности. Једини сигуран пут ка спасењу води кроз «уска врата», кроз која само аскета може проћи.

 Неколико векова касније, ова парадигма ће се променити - ренесансу најављује општа опијеност животом и природом. За аскетизам ту више неће бити места[1]. Лоренцо Медичи (1449-1492) овако пише: „Како је лепа младост, која ипак пролази! Ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности...Жене и млади љубавници, живео Бах и живела љубав! Нека свако свира, игра и пева, нека срце пламти од страсти!Не требају муке, не треба бол! Што има да буде нека буде, ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности. Како је лепа младост која ипак пролази![2]“ У средишту је човек – индивидуа, активан појединац. Наспрам средњовековне studia divina сада је у првом плану ѕtudia humana. Уз хришћанство, ново раздобље у своје темеље полаже још један камен – паганизам. 

Лоренцо Вала (1407-1457) у свом делу „О уживању“ спаја хришћанство са епикурејском филозофијом. Да би успео у томе, он прво оспорава везу хришћанства и стоицизма, која је тада била општеприхваћена. Вала овако размишља[3]: четири кардиналне врлине (мудрост, правичност, храброст и умереност) треба свести на храброст а онда изједначити храброст са милосрђем и љубављу. За Валу храброст је суштинска врлина, јер је она та која се супротставља непожељној емоцији и усмерава делатника да добро делује. Деловање у складу са  врлином мучан је задатак, зачињен трудовима и тешкоћама. Због тога тешко можемо да се сложимо са стоицима да је врлина добро по себи. Оно што људе усмерава јесте задовољство или уживање и то у овом животу (земаљско) и у оном који ће уследити (небеско). Задовољство или уживање Вала повезује са љубављу. То је највише добро, добро по себи, коме не тежимо због постизања неког другог циља, већ је управо то наш главни циљ или сврха. Нема ничега што се воли због себе самог или нечег другог као циља до љубави; сама љубав је добро по себи. Ова теза је веома смела: до тада се сматрало да се искључиво Бог воли због њега самог. Вала мења смер: највиши циљ је задовољство-љубав а Бога волимо зато што је средство за постизање тог циља.

Валин млађи савременик Марсилио Фичино (1433 - 1499) преводилац Платона и Плотина и заступник новоплатонизма, пише „Књигу о уживању“. Лепота и љубав су његове омиљене теме. Сврха љубави је уживање у лепоти. Сама лепота је „мамац“ или „удица“ – она разликује праву од лажне љубави. Права љубав почиње „болом очију“; од ловца постајемо плен у рукама љубљене. Свако бива привучен сопственим задовољством[4]. Међутим, права природа лепоте није у телесности већ у духовности. Љубав не тражи чулни већ духовни додир са вечном лепотом.  

Међу бројним стегоношама епохе издвојићемо још Еразма Ротердамског (1466 - 1536) и његову „Похвалу лудости“. Лудост је кћи Плутона и нимфе Неоте: она није плод „досадне брачне дужности“, већ је зачета након забаве где је отац попио коју чашицу више. Њени пратиоци су Самољубивост, Ласкање, Заборавност, Наслада, Лакомисленост, Разузданост и два мушка божанства Гозба и Тврд сан. Живот не почиње другачије него под окриљем лудости – и мудрац је мора призвати да би постао отац. Лудост није само извор живота већ и више од тога. Нема животне пријатности без ње: „...који то дан живота не би био жалостан, брижан, досадан, будаласт, тежак ако га људи не би засладили уживањем, тј. зачином Лудости?“[5]. Лудост подразумева подавање самовољи страсти, она стоји насупрот разуму и јача је од њега. Њеном противнику остаје само да „до промуклости“ дели моралне пацке. Удаљавање од лудости једнако је удаљавању од живота. Без ње нема ни пријатељства али ни брака.

Завршићемо онако како и Еразмо завршава своју похвалу: „Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!“[6]
 

Петар Христовски, филозоф

---

[1] «Не веруј, о мој Пелегрине, да бежати од света, уклањати поглед од привлачних ствари, затворити се у манастир или се издвојити у испосницу представља пут савршенства» - Колучо Салутати (1331-1406), цитирано према „Хуманизам и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево 1960., стр.32. Критички став спрам аскетизма налазимо и код Лоренца Вале.

[2] „Хуманизам и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево 1960., стр.36

[3] Приказ Валине и Фичинове филозофије према Stanford Encyclopedia of Philosophy

[4] Еуђенио Гарен, Италијански хуманизам, превео Перо Мужијевић, Књижевна заједница Новог Сада 1988, стр 121.  

[5] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 45.

[6] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 137.