Šljivovica - Mile Tica

Selo Prislonica je u samom vrhu neformalne liste koju pravi blog Rakija, uglavnom, a koja nosi radni naziv „Deset sela u kojima bi trebalo da živite, ako želite da proizvedete idealnu srpsku šljivovicu“. Naslov je predugačak, jasno nam je, ali poenta je da postoje šampionska sela kad je u pitanju podneblje (fr. terroir) za dobijanje vrhunske šljivove prepečenice.

Prislonica se nalazi u samom podnožju planine Vujan, blago do srednje talasastog krajolika, idealnog položaja, zemljišta, broja sunčanih i kišnih dana. Živeti u Prislonici, a ne saditi šljivu i ne posedovati makar hektar pod njom, biće krivično delo kada jednom Rakija, uglavnom preuzme vlast u ovoj državi. Ipak, ovo nije priča o selu već o najpoznatijem proizvođaču rakije iz ovog sela, rakijskom šampionu u teškoj kategoriji, Miletu Tici. 

Ako se raspitate i proverite rezultate na takmičenjima za najbolje rakije, ovo ime ćete naći pod nekim jednocifrenim brojem, u samom vrhu, sa najvrednijom medaljom. Od Osečine, preko Trepče, Baljevca i Sočanice, sve sami uspesi. Gospodin Tica je od skoro registrovao svoju pecaru, napravio brend i počeo da se probija na srpskoj rakijskoj sceni. Po njegovim rečima „Šljivovica je za rakiju ono što je Mercedes za automobile“ s čim smo se potpuno složili. Ipak, svestan da se traže i ostale voćne rakije, napravio je solidne količine rakije od dunje, kruške, kajsije i jabuke. U nekoj budućnosti ćemo posetiti pecaru, pa planiramo i njih da probamo.

Tim degustatora bloga Rakija, uglavnom probao je tri šljivove prepečenice koje proizvodi Mile Tica, sve tri su ozbiljne rakije sa ozbiljnim godinama provedenim u buretu od slavonskog hrasta. Prvo smo degustirali 12, potom rakiju 18 godina staru, a potom i premium proizvod iz ove pecare, rakiju koja je pečena krajem 90tih. Sve su opravdale visoka očekivanja, s tim da je 18-ica sami vrh po kvalitetu. 

Boja: ono što nas je prijatno iznenadilo je boja rakije koja se družila skoro dve decenije s hrastom. To nije tamna boja, skoro mrka, koje često srećemo kod odležalih rakija. Ovde je u pitanju veliko, dobro ovinjeno bure od kvalitetnog drveta, pa je boja svetlija. O starosti rakije neka priča miris i, pre svega ukus, a ne boja.

Miris: na mirisu se oseća da je rakija dobijena pretežno od autohtonih šljiva. Noseći stub je crvena ranka, ali ima i različitih zanimljivih impresija od drugih sorti. Tu je i hrast, poljsko cveće, šipak (divlja ruža).

Ukus: pre svega osetite ukus šljivovice iz Srbije, nije bilo udvaranja sa pluralizmom ukusa koji se nalaze na tržištu. Tu su još suve šljive, ukus slatkog od dunja, burbon vanila, melasa. Kako se ukus razvija sve je više prijatne gorčine suve takiše i suve crne smokve.

Zaključak: Ono što bismo voleli je da probamo ovu rakiju nerazblaženu. Jedina zamerka je da je rakija skoro, ili naglo svedena na pitku jačinu, pa su, inače odlične arome, malo poljuljane i na momente nestabilne. Inače, kada se rakija stabilizuje postaje pravi aromatski portret rakijske Šumadije. Dobili smo ozbiljnog kandidata za iznenađenje godine, već na samom početku 2019.

                                      Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova                                                   

Prva organska rakija - Čedina prepečenica

Kraj je godine i pravo vreme da se podsetimo priče o Čedomiru Đurđeviću iz Rađevog Sela, borcu za očuvanje srpske šljive požegače.  U tom tekstu pisali smo o šljivovoj prepečenici koju smo probali izneli više nego pozitivne utiske. Nakon toga nismo imali prilike da probamo rakije Čedomira Đurđevića, kad, eto, ove godine stižu nova iznenađenja! Pored rakije od šljive, tu su i dve specijalne rakije: travarica i klekovača. Čedina travarica je u osnovi šljivovica jačine 40% s dodatkom kompozicije od pet aromatičnih biljaka, izvanrednog ukusa i ujednačenog balansa. Klekovača, koja zaslužuje posebnu priču, takođe je u osnovi šljivova prepečenica oplemenjena plodovima kleke, starila u hrastovim, ali i u klekovim buradima. Tri rakijska musketara za 2018.  godinu.

Ali, da zavirimo u ličnu kartu ove destilerije, šljivovu prepečenicu, prvu organsku rakiju na tržištu. Odmah da vam kažem, ne mora biti od presudne važnosti to što ova rakija ima nalepnicu organski proizvod. Više puta smo se uverili da, ako jednostrano ističete važnost nekog segmenta kvaliteta rakija (npr. sorte ili da li je „organska“ ili ne), onda zanemarujete sve ostalo (npr. senzorne karakteristike). Ipak, Čedina organska rakija od šljive je, pre svega, izvanrednog kvaliteta, pa je zatim još i organska. Baš tim redom. Još ako znate da su prinosi šljiva dobijenih na ovaj način za 30% manji u odnosu na konvencionalnu proizvodnju...

Etiketa je dizajnirana na ćirilici, pismeno sročena. Jer čika Čeda je dipl.inž. a ne, kao mnogi drugi - dipl.ing. U boci je organska požegača i rakija od nje, najmanje pet godina stara, jačine 42% alkohola, a boca zapemine 750ml. Ako vam je promaklo, obično su boce zapremine 700 mililitara. Znate li koliko je 50ml rakije? Velika ili mala čašica za rakiju? Puna velika čašica za rakiju. Pogledajte sliku na kojoj je čaša zapremine 170ml.

Miris je razvijen, karakterističan za sortu. Miris zemlje ispod četinara. Ima dovoljno hrasta (burad su zapremine 500 litara), voćnih kiselina, ali i začina kojih će s godinama biti i više. Ukus ostaje na nepcima sasvim dovoljno dugo, sve arome (prirodna, slankasta vanila!) se pojave i lagano odšetaju, a u praznoj čaši ostaje miris šljiva. Izvorno rustikalna, ali i gospodski nežna, Čedina rakija je istinsko zaveštanje. Jer ako brineš o rakiji i ona će, materinski, brinuti o tebi. Pored nekoliko nesumnjivo kvalitetnih rakija, proizvedenih pre nekoliko decenija, ovo je jedna od retkih rakija proizvedenih u ovoj deceniji koja pokazuje potencijal za duže starenje. Divno piće za predstojeće zimske dane. Srećna Nova godina! 

 

Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova  

Leb i Sol - Bistra Voda

Stara sokolova - rakijski putopis

  

Tim bloga Rakija, uglavnom posetio je destileriju Global iz sela Kostojevići koja proizvodi rakiju više nego poznatog imena: Stara sokolova. Ovu smo porodičnu destileriju planirali da posetimo odavno, oduvek nam se činila primamljivom za našu rakijsku avanturu. Dugo nas je kopkalo šta se stvarno nalazi iza čuvenog brenda i nagrađivanog proizvoda prepoznatljivog ukusa. Uvek smo se pitali da li je ova slava zaslužena, i da li je ovo destilerija koja postoji samo na stranicama specijalizovanih časopisa koji prate vinsku scenu i HoReCa sektor, ili čini jednu od glavnih stubova srpske rakijske scene. Stara sokolova nije samo rakija, ona je, pre svega, porodična priča. „U redu“ - reći ćete, „ima stvarno mnogo porodičnih destilerija protkanih detaljima iz porodične tradicije“ - ali ova se priča stvarno ističe. Priznajemo, dugo smo mislili da je Stara sokolova skoro pa prava industrijska rakija. To ne predstavlja nešto loše, već ukazuje na nešto veći obim proizvodnje, prisutnost na tržištu: velikim marketima, podrumima pića, HoReCa sektoru, kao i u inostranstvu.

Stara Sokolova je, pre svega, rakijsko čedo porodice porodice Bogdanović iz sela Kostojevići kod Bajine Bašte. Ako bismo bili još precizniji, ova porodica je svoje prve rakijske kazane založila još davne 1830. godine u dolini zvanoj Krivaja gde se i dan-danas nalazi porodično domaćinstvo sa svim pratećim elementima neophodnim porodici koja živi od rakije. U Krivaji Bogdanovići putnika namernika rado svraćaju u kačaru i kazanu u kojoj se još uvek nalazi stari bakarni kazan, kao i u vekovni podrum sa buradima i svom pratećom opremom za proizvodnju šljivovice. Ovaj svojevrsni muzej rakijskog alata i zanata, koji se nalazi na vrhu brda, predstavlja pravo rakijsko blago Srbije. Iz istorije znamo da se ovaj kraj Srbije, na tromeđi između Bajine Bašte, Užica i Kosjerića, nekada zvao Sokolska nahija. To je tradicionalno bio prostor gde je dobra šljivovica bila pitanje časti i ugleda domaćina. Za druge se rakije, sem šljivovice, u ovom kraju nije znalo sve do kraja XX veka, kada počinje da se pravi dunjevača, kajsija i medovača. Danas destilerija porodice Bogdanović proizvodi rakije od različitog voća, kao i specijalne rakije, a od pre par godina poznati su i po svom odličnom starom vinjaku. 

U okviru prvog dela naše posete porazgovarali smo sa direktorom Stare Sokolove Ivanom Bogdanovićem, predstavnikom sedme generacije koja peče rakiju u ovoj porodici. Ivan nam je ukratko objasnio u čemu je specifičnost proizvodnje svake od rakija. Destilerija kupuje vrhunsko voće iz cele Srbije, s tim da šljive dolaze isključivo iz Sokolske nahije, odnosno da rastu po obroncima oko samih Kostojevića. Destilerija se sastoji iz nekoliko objekata koji se nalaze na nekoliko lokacija u selu, u jednom se vrši fermentacija voća, na drugoj lokaciji se peče rakija, a na trećoj destilati stare u hrastovim buradima. Prijatno nas je iznenadilo to što Bogdanovići kupuju domaću hrastovinu i sami prave i suše duge pod nadzorom svojih tehnologa. Ispred objekta za starenje rakije nalaze se naslagane hrastove duge koje se suše po starom francuskom receptu, što će reći na otvorenom i bez zaštite od različitih vremenskih prilika. Ovde se poštuje čuveni princip: jedna godina sušenja za svaki centimetar debljine hrastove duge, dok je sama hrastovina stara jedan vek. Dok je tog jutra u Beogradu bila pozna jesen, u Kostojevićima nas je dočekao sam početak zime. Pošto smo za doručak pojeli lokalni specijalitet, komplet lepinju, i nakon što smo obišli proizvodni pogon sa modernim fermentorima i aparatom za destilaciju, svratili smo do obližnjeg objekta u kome dozrevaju rakije. 

Degustacija broj jedan. Degustirali smo, među hrastovim buradima, bezbojnu kajsijevaču, odličnu viljamovku, zatim staru kajsijevaču i dunjevaču. Sve voćne rakije su sveže, pitke, kvalitetno stabilizovane, nema onih ukuvanih i otužnih voćnih aroma koje se mogu naći kod domaćih rakija od dunje ili kajsije. Iako smo, pre svega, dobri poznavaoci i ljubitelji šljivovih prepečenica, uživali smo u svakom uzorku voćnih rakija porodice Bogdanović. Primetili smo i jednu zanimljivost. Naime, naš je utisak da je bezbojna dunjevača mnogo bolja od dunjevače koja je starila u buretu, nismo sigurni da joj je bure dalo mnogo toga što bi opravdalo izgubljeno vreme i gubitak u alkoholu. Pozivamo čitaoce bloga da probaju i jednu i drugu i sami ih uporede. Posebna i retka poslastica bila je Sokolova kajsija, rakija od istoimene voćke, ali koja je sazrevala u hrastovim buradima. Jačina je 40%, a od sorti mađarska najbolja i mađarska rana.  Teško da može bolje. Na kraju, (a šta drugo?) probali smo šljivovu prepečenicu iz 1994. godine. Konjački tip rakije s očuvanom tipičnošću šljivovice.  

Degustacija broj dva bila je prava poslastica za ljubitelje starih šljivovih prepečenica, naime, degustirali smo porodične rezerve i to na samom izvoru, tamo gde su nastale i starile, a i gde je raslo voće od koga su pravljene. Da budemo potpuno otvoreni, za neke od osnovnih verzija šljivovice iz ove rakijarnice voće se kupuje, a kupuje se i jedan deo meke rakije od komšija iz sela. Ovde pre svega mislimo na brend Sokolica koji predstavlja osnovnu, takozvanu svakodnevnu rakiju. I ova rakija ima svoje kvalitete, ali nema onu arhivnost koju imaju starije verzije Stare sokolove. 

Očuvani duh starine učinio je da omali, porodični objekat kamenih zidova postane verovatno najprimerenija degustaciona sala za rakiju koju smo do sada posetili. Na sve strane autentični predmeti iz prošlosti: rakijski alat, tradicionalno kuhinjsko posuđe, čak i drvena mišolovka, a u jednom ćošku prva, pod tim imenom, napunjena boca Sokolove rakije. Na fotografijama smo probali da zabeležimo nešto što za čim već duže vreme tragamo, a „to nešto“ smo nazvali rakijski pokret. To su recke koje je kazandžija urezao na drvenim vratima i koje označavaju broj ispečenih kazana tog dana; stare fotografije na neravnim zidovima gostinjske sobe; naš domaćin Rade Bogdanović dok ispija najstariju rakiju iz porodičnog podruma...  Na istom mestu, kao iznenađenje dana, probali smo nešto što će po našem mišljenju biti rakijski hit za narednu godinu - staru šljivovu prepečenicu od osamnaest godina koja izlazi kao biser porodične rezerve familije Bogdanović. Vrhunska šljivovica sa onim, danas tako retkim, rustičnim tonom u ukusu i mirisu. Starost ove rakije je za poštovanje, ali užitak upotpunjuje svežina i uzbudljive arome koje nisu napustile ovu vrhunsku rakiju.

Bogdanovići, i njima slične porodične rakijske firme, važni su i zbog činjenice da imaju kapaciteta da iznesu projekte kao što su izvoz srpske rakije u inostranstvo, rakijski putevi Srbije, rakijski turizam. Oni sem tradicije i kvaliteta imaju i dobru organizaciju, posvećen tim, uslove i sredstva. Ovo će biti jako važno u budućnosti kada Srbija odluči da svoje rakijsko blago ponudi široj domaćoj i svetskoj publici. Do tada, ako vas zanima rakija i njena istorija, odlično mesto za početak traganja su Kostojevići i destilerija Stara sokolova.

Baština 1858

Proveli smo već nekoliko godina na ovom rakijskom putovanju. Putovanju na kom nas je iza svake krivine sačekivalo neko iznenađenje. Istina, vrlo retko su to bila neprijatna iznenađenja, a mnogo češće nagrada za trud koja krepi nadu. Isprva, nadu da ćemo u nekom podrumu pronaći najbolju srpsku rakiju, a kasnije se to pretvorilo u nadu da ćemo pronaći drugačiju rakiju od one prethodne, koja bi gotovo uvek bila odlična. Jer ako se neko ponada da će smesta moći da otkrije srpske rakijske dragulje, desiće mu se da skrene na neke druge staze i tamo neizbežno zaluta. 

Destileriju BB Klekovača prvi put smo posetili proleća 2016. godine (fotografija desno) i još tada su nam posebnu pažnju privukla hrastova burad od 500 litara u kojima je dremala kupaža šljivovih prepečenica u četvrtoj godini starosti. Ta rakija, tada još uvek bezimena, bila je pravi, ali neprerađeni grumen zlata. Nakon ove posete, ovu rakiju smo imali prilike da probamo u „en primeur“ varijanti u decembru prošle godine na specijalnom događaju pod nazivom Distillery masters, održanom u okviru 14. Beogradskog salona vina. Danas, dve i po godine nakon prvog probanja, ova rakija se pojavljuje u prodaji pod originalnim imenom i to u ograničenoj seriji od tačno 1858 boca. Naime, Baština 1858 dobila je ime po godini u kojoj je 12. jula knez Aleksandar Karađorđević izdao rešenje o osnivanju  varoši Bajina Bašta. Zaključujemo da ovo rakijsko izdanje simbolizuje 160 godina od nastanka moderne Bajine Bašte. 

A šta se to nalazi u ovoj boci Baštine 1858 pod rednim brojem 0911? Rakija prirodne boje, muške jačine od 45% alkohola i to u zanimljivoj boci zapremine 0.7 litara koju krasi zaista lep dizajn etikete.  Već na samom početku miris Baštine 1858 podseća na najbolje šljivove prepečenice bajinobaštanskog kraja i to je dobro, jer poželjno je za rakiju da ima prepoznatljiv geografsko-aromatski pečat. Ubrzo se na mirisu pomalja buket raznoraznih planinskih biljaka i začina. Mirođija, kleka, četinarska smola i kvalitetna domaća hrastovina s Goča. Burad su dobra, ali i dovoljno velika da podnesu još nekoliko godina starenja. Na ukusu zrela šljiva, a u završnici neobična slankasta vanila, citrusi i karamel. Baština 1858 nije ruža bez trnja. Gorkokiselkasti profil trnovače preseca sve ostale nivoe aroma, ostavljajući tek malo prostora prepoznatljivoj slasti požegače. Ovo je uzbudljiva rakija i nama se to dopada. Šta vi kažete?  

                                        Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova

Destilerija Rajnovača – Branko Drljača

Prijatelj bloga Branko Drljača organizovao je degustaciju svojih proizvoda za koautore knjige Rakija. Veče je bilo veoma zanimljivo, a druženje veoma inspirativno dok su se degustirale rakije ovog podruma iz Bosne i Hercegovine. Naime, nedaleko od Novog Grada, nalazi se srpsko selo Ivanjska, nekada opustošeno a sada, povratkom starih žitelja, obnovljeno i oživljeno. Idealno za uzgoj voća, naslanja se svojom južnom stranom u dužini od 7 km na reku Unu. U ovom selu Branko Drljača sa porodicom pokreće rakijarnicu koju naziva Rajnovača po istoimenom brdu. Po rečima vlasnika mesto je kao stvoreno za voćarstvo, a sa njega se pruža idealan pogled. Naš tim planira da poseti domaćinstvo prvom prilikom.

Drljače proizvode rakije od šljive, jabuke, kruške viljamovke, a favorit im je rakija od karamuta, stare sorte koju u ovom kraju zovu crna kruška.

I stvarno, sve rakije su suvi kvalitet, vrhunska viljamovka nas je oduševila, šljiva osvežila, ali pravo iznađenje je bila Crna kruška. Ova rakija izuzetno svežeg i rustičnog ukusa je nešto što se retko proba. Iako neobična, zadržala je svežinu i pitkost pa je rakija koja se može konzumirati tokom celog dana, naravno, u umerenim količinama. 

Rakija koja nam se najviše svidela bila je bezbojna rakija koja nije starila u drvenom sudu. Istina, probali smo i njenu stariju sestru koja ima boju drveta i provela je neko vreme družeći se sa hrastom, ali je bezbojna znatno bolja. Nekim rakijama hrast nije potreban i zato ga treba izbegavati. Miris na stare kruške, one pored puta, u selu. Ukus veoma izbalansiran, podsetio je degustatore koji su u njemu uživali da postoje i druge pažnje vredne rakije osim šljive. Nadamo se da ćemo se videti sa Brankom u selu Ivanjska, gde bismo probali crnu krušku na njenom terenu, tamo gde raste i gde se pretvara u odličnu rakiju. Verovatno je vreme da tim Rakija, uglavnom krene u svoje potrage za vrhunskom rakijom i van granica Srbije.

Šta je starije: kraft pivo ili rakija?

Svedoci smo porasta broja takozvanih mini i mikro kraft pivara. Ovaj se izraz neopaženo uvukao u rečnik gradskih momaka, ubrzo zatim i u karte pića viđenijih lokala, istovremeno i u ugostiteljske časopise i internet portale. Kao i uvek kad se susrećemo s nečim novim, valja krenuti od samog početka. Ako reč craft na engleskom jeziku znači zanat, veština, onda je kraft pivo zanatsko pivo. A, kakvu smo rakiju mi u Srbiji pili poslednjih vekova, naročito pre i posle XX veka? Upravo  z a n a t s k u. U čemu je, dakle, problematika? Možda u tome što smo tokom prethodna dva veka skoro isključivo pili pivo proizvedeno u nekoj pivari (čitaj: fabrici), a kupovali ga u prodavnici. Pivo je bila i ostala novotarija za koju se podrazumevalo da moraš dati novce, živeo na selu ili u gradu. Primera radi, kad je 1928. godine u beogradskom restoranu Kolarac čaša piva koštala dva i po dinara, stara šljivovica koštala je dinar i po.  

Čim čujemo tu reč kraft, naviru nam asocijacije tipa: proizvedeno s ljubavlju, u ograničenim količinama, mala burad, porodični podrum itd. Pa, zar sve ovo nisu odlike najvećeg broja srpskih rakijaša? Zar baš ovakve nisu skoro sve zvanično najbolje ocenjene rakije? Problem je dakle u tome što je rakija kroz svoju istoriju većim delom bila kraft, odnosno zanatska (domaća!), a pivo nije, pa je stoga zanatsko pivo „nova igra u gradu”, a rakija tek dosadno, uobičajeno piće sa sela. Da se malo poigramo i preformulišemo Marksovu 11. tezu o Fojerbahu: Rakijaši su do sada različito tumačili pojam „kraft”, a stvar je u tome da se on primeni!

Vreme je da zaključim. Najviše volim da popijem politički nekorektne rakije. To su one šljivove prepečenice koje su starile više od dvadeset godina u hrastovom ili dudovom buretu, dobijene od autohtonih rakijskih sorti šljiva, bez strogog odvajanja frakcija prilikom prepeka. Bez korišćenja enoloških sredstava: kvasaca, enzima i hrane za kvasce. Naravno, ne treba smetnuti s uma zašto je korišćenje ovih sredstava bilo nepotrebno: prvo, zato što nisu bila široko dostupna, a drugo (i važnije), zato što atmosfera nije bila zagađena kao danas, a autohtone sorte voća se nisu hemijski tretirale. S druge strane,  sve što se u radijusu od 500km ispusti u atmosferu, na koncu dospe i na voće. Ako voće operemo, što se danas obavezno mora raditi, opraćemo i dragocene divlje kvasce, pa ne preostaje ništa drugo nego dodati selekcionisane kvasce, hranu za kvasce itd. No nemojte zameriti, ovo nije tekst o njima, već o prošlim vremenima i rakiji koja je ta vremena preživela. Domaćinski negovana rakija nema rok trajanja.