06.10.2019.

Krstašica rakija od šljive



Kad je o ukusu reč, uporedne degustacije  su veoma važne, ako ne i neophodne. Prosto i mi se vremenom menjamo, menja nam se ukus, jer iskustvo nam je sve veće. Ako je rakija prirodan proizvod, onda se i ona menja. Godina, voće, bure, a tek ako promenite recepturu... Čim neku rakiju pijemo redovno, mi nesvesno vršimo longitudinalno istraživanje; ponavljamo iskustvo s istom rakijom i pratimo da li je isti kvalitet. Ako je sve vreme ista, a sviđa nam se, onda nema problema, ostajemo verni brendu. Ako nije ista, a lošija je, više je nećemo piti. Ako, je pak, drugačija i bolja, onda ćemo još više uživati. Jednostavno, postajemo istančani, prefinjeni, bežimo od nepoznatog i čudnog, potencijalno opasnog ukusa. Kad govorimo o rakiji, ili uopšte alkoholnim pićima, s godinama više nemamo vremena za avanturizam, za rizik zbog loše odvojenih frakcija u destilaciji i sadržaje štetne po zdravlje. Čitaoci, stariji od  35 godina, prisetite se kad ste se poslednji put loše napili? Sve ređe, siguran sam i to nam svima želim.




Rakija od šljive Krstašica više nije ona ista rakija koju smo probali 2014. godine. Proleća ove godine bili smo i u poseti ovoj destileriji, a o tome ste imali priliku da čitate ovde. Da vidimo šta se, sem oblika boce i godine proizvodnje, promenilo.
Definicija hrasta kitnjaka na mirisu, pa i na ukusu, fino izbalansirana. Miris podseća na mlađe burbone dobrog kvaliteta, one s većim udelom ječmenog slada. Ovo je očigledna (i dobra!) posledica načina starenja ove rakije (rackhouse system). U ovakvom skladištu burad na vrhu, pod uticajem više temperature i niže vlažnosti, dobijaju na alkoholnoj jačini, dok ona pri dnu, gde je hladnije i vlažnije, gube na jačini. Može se reći da destilati u gornjim buradima sazrevaju nešto brže. Naravno, u manjim skladištima kao što je Krstašica, ove razlike su minimalne, dok u nekim američkim destilarijama u kojima se burad se ređaju do trideset uvis, dolazi do značajnih razlika u ukusu i mirisu krajnjeg proizvoda.  
Na ukusu se oseti se čak i požegača, čačanska lepotica, limun i vanila. Tu je i lokalni varijetet šljive trnovače sa obližnje Fruške Gore. Dok pijete rakiju prati vas osvežavajuća impresija koja traži još. Pet godina starenja u buradima od domaćeg hrasta kitnjaka savršeno su izbalansirale ovu kupažu nekoliko sorti šljiva. Završnica nije preduga, pa je poželjno ponoviti uživanje u ovoj kapljici.



Krstašica rakija od šljive predvodi novu generaciju rakija. To su rakije do pet godina starosti, kupaže nekoliko sorti šljiva, sa većim udelom hibridnih, ali održivih sorti. Znalački urađene i pošteno starene, ovakve rakije lako nalaze svoje mesto na tržištu i rakijskoj sceni.  Suština nije u tome da platite dobru četvorocifrenu cenu za bocu rakije, radi se o tome da budete spremni da je kupite više od jedanput. Ova šljivova prepečenica je proizvedena da se kupi, ali i popije više od jedanput. Živeli!  

                                       Ocena - zlato - 90 od 100 bodova

03.10.2019.

Rakija u doba plagijata





Pojedini internet marketinški stručnjaci, u stvarnosti najčešće samo priučene kursadžije, u potrazi su za što bržim i isplativijim uhlebljenjem. Neki od njih, oni najpohlepniji, ne umeju drugačije da dođu do novca osim da zagrabe kofom sa dna kace tuđih ideja. One najsvežije - već su razgrabljene, rasprodate ili poklonjene, i to su one trenutno najpopularnije. Nenaučeni da stvore novo, niti da samostalno pronađu ono staro i dobro, a naviknuti da koriste prečice u saznanju, ovakvi uposlenici često pribegavaju „pozajmljivanju“ tuđih sadržaja. Ali ni to nije najveći problem, niti greh. Većina ljudi verovatno nikada nije napisala knjigu ili barem originalni, objavljeni naučni članak,  ali svi smo čitali barem nekad neke knjige; u njima, na samom kraju, stoji navedena korišćena bibliografija (u savremeno doba i vebografija), jer niko se naučen nije rodio. Ali da bi neko završio, narodski rečeno, visoke škole, podrazumeva se da je pre njih završio neke niže i osnovne. Tokom tog perioda naučimo kako da učimo. Nakon toga naučimo da cenimo usvojeno znanje kao i izvor koji nam je u tome pomogao. U nauci to se zove princip proverljivosti. Kada neko kaže da je u nečemu bio objektivan, to znači da je uzeo sve relevantne podatke u obzir. Ako podaci nisu njegovi, onda se navede i izvor podataka. Biti objektivan, dakle znači biti proverljiv. A kako nešto proveriti, ako niste naveli izvor? Nema izvora, nema ni objektivnosti, samim tim ni proverljivosti.  E to se onda zove plagijat. Lažno predstavljanje. Mućak - nešto izgleda kao jaje, ali nije jaje.  
 


 


Studija slučaja: Servia

Ako ste mislili da je ovo tekst o rakiji, varate se. Da znate još i ovo: bićete često prevareni  i pre nego što neku novu rakiju probate. Na etiketi može da piše jedno, proizvođač vam govori drugo, a u boci zna da bude nešto sasvim treće. Ima dakle i ovakvih prevara, ali to još nije plagijat. Opet naglašavam: ovo nije tekst o rakiji Servia. Ovaj tekst je samo reakcija na marketinške tekstove o ovom brendu. Ako hoćete, ovaj tekst je i besplatna reklama nastala kao reakcija na reklamu za rakiju Servia. (pogledajte fotografije)
S druge strane, ovaj tekst i jeste o rakiji, a to je knjiga Rakija. Ova knjiga autora Vladimira Dulovića, Ilije Malovića i Zorana Radomana niti jeste niti bi trebalo da bude na dnu spominjane kace ideja. Desilo se, u ovom slučaju, da je ova knjiga poslužila kao tek tamo neko štivo koje je nepoznato lice za potrebe reklamiranja brenda Servia koristilo, ponegde doslovce, ponegde prepričano, ali nikad uz navođenje izvora. 







Na priloženim fotografijama možete da vidite verno prenesene objave (screenshots) sa profila "SERVIA prva srpska salonska rakija" na društvenoj mreži Fejsbuk, a koji postoje i na njihovom Instagram profilu. Ovakvih postova ima oko desetak, a objavljivani su u periodu maj - septembar ove godine. Gornji primer je pomalo i komičan: "konsultovan" je tekst o rakiji od kruške takiše koja zaista nakon sazrevanja u hrastovim buradima, postaje rakijski delikates, a primenjen je na bezbojnu viljamovku koja, po pravilu, ne sazreva u drvenim buradima, već odležava u inertnim sudovima. 

Da ne dužim i zaključim. Svi volimo da uživamo u rakiji sa izvora, ali malo ko je stvarno pije, i još manji broj nas za takvo iskustvo pošteno plaća. 


 

18.09.2019.

Задовољство и моћ



Ако смо до сада испијали историјске туре хедонизма за столом, данас силазимо у подрум, међу најбољу бурад – ону бурад која опијају мирисом и пре него што се отворе. Пред нама је дело Фридриха Ничеа (1844-1900), филозофа који је имао мало претходника, још мање следбеника и ниједног савременика. Када један човек нападне своју епоху и преко ње све оне које су јој претходиле али и све оне које ће уследити, онда у њему мора бити некакве супстанце која није у његовој власти, која га чини већим него што јесте, која се преко њега и кроз њега „одаје“;  стога се вољно предајемо искушењу да ту супстанцу упоредимо са снагом пробијајућег мириса неотвореног бурета са најбољом ракијом. Добар мирис наводи њух расположеног ракијаша у мраку подрумских просторија: нешто слично се дешава и са филозофом када у густој тмини савремености разазнаје смисао записаних „несавремених“ мисли. У оба примера ће неупућени тек бледо назирати а изузетни ће јасно видети. Овај други мора да „филозофира чекићем“ по лажним вредносним кулисама свог времена. Моћ која куља у том аристократи хераклитовског типа, која хоће да се покаже и која хоће да потпирује није тек животни титрај већ воља за моћ (вољу за живот имају и слаби и јаки).  Обичан, просечан човек премали је за њу. Према њему она може да осећа само „подсмех или болан стид“. Њој треба – натчовек  а натчовеку - нико. Натчовек не жели маску усмерености на себи - спознаја, наука, вера, било каква „полица“ те врсте је премала да би се на њу неким случајем „одложио“. Такав захват би био дубоко супротан вечном самообнављању немирног натчовека – не заборавимо, у њему „ври“ оно најснажније чиме живот располаже. Ти снажни дамари нису рационалне категорије. Све је у њима прозирно и „ту“ – инстинкти су главни играчи, било какво рационалисање је непотребно (чак морално зло!) маскирање живота. 




Овде и сада имам све што ми треба и слободан сам да то узмем. Када се каже да сам слободан да то узмем то значи и да морам то да узмем. Ту није реч о бирању, о слободној вољи – код Ничеа такве воље нема. Постоји само јака и слаба воља. „Сваки човек може да се разматра у зависности од тога да ли представља узлазну или силазну линију живота“[1]. Јака  - попут Вагнеровог Зигфрида пробада својим мачем оно што јој се не свиђа[2]. Слаба негира живот зато што жуди за границама, за мером, она умирује. Плаши се снаге зато што је нема, па од немања прави врлину. Потајно баца поглед на горе, завиди. Њен морал је прикривена исквареност. Узалуд је жудети за оним што ниси и не можеш бити. Пошто робови не могу бити господари а љубоморни су на њих, онда они врлине господара приказују као порок. То је њихова освета. Немоћ их води у ресантиман (ressentiment) а он порађа ропски морал, или да то појаснимо – морал неусуђивања. Љубав према ближњем је фарса за Ничеа – он заступа љубав према најдаљем – тежњу ка натчовеку. Оно горе не осврће се на оно што је доле – оно хоће да се успне још више: „Живот је врело уживања; али где и олош пије с осталима, сви су кладенци затровани“ (...) „Овде на највишој висини извире ми врело уживања! И ту је живот који никакав олош не испија са мном!“[3].  Ипак, ужитак као такав може да забашури вољу за моћ. Зашто? Зато што се може јавити и код слабог. У чему је разлика? Док јаки ужива у моћи да поседује, слаби ужива у самом поседу. Јаки разуме и види како је посед запоседнут док слаби фантазирањем заклања своју немоћ и потпуно се губи и нестаје у свом поседу чиме аминује властиту неважност. Јакоме је његов посед огледало његове живе моћи, ту уживање није ствар срећно ухваћеног тренутка, већ показивање снаге „на готовс“. 



Од свих духовних делатности које су на располагању човеку, једино уметност може да захвати живот а да га у исто време непотребним рационалисањем не уништи. Она није лишена разумног али му није ни препуштена на милост и немилост. У њој је виталност снажнији и носећи елемент. Тај сукоб неограниченог, разузданог и немирног са уравнотеженим и смиреним, Ниче врло лепо разматра на плану трагедије као разлику између дионисијског и аполонијског: у „...нужности преступа која се намеће титански устремљеној јединци...“ јасно се открива његова „неаполонска суштина“[4]. Уметност није ту да забавља већ да осоколи[5] генија да преступи сам себе. У том преступу, у тој смелости најјаче делује његова опијеност собом а од ње (опијености) имају корист и други, и зато је Ниче назива дарујућом врлином.  Тај појединац, чији је „вишак“ ослобођена, неисцрпна овоземаљска животна сила може упркос свему весело да узвикне: „Ученик сам филозофа Диониса и пре бих још волео да будем сатир него светац!“[6]

Христовски Петар,
филозоф



[1] „Сумрак идола“ – превео: Драгомир Перовић, Модерна, Београд 1991., стр.74.
[2] „Случај Вагнер“- превела: Мирјана Аврамовић, Графос, Београд, 1988., стр 14.
[3] „Тако је говорио Заратустра“ – превео: Бранимир Живојиновић, БИГЗ, Београд 1992., стр.143/4.
[4] „Рођење трагедије“ – превела: Вера Стојић, БИГЗ, Београд 1983., стр.75. Неаполонску суштину сјајно дефинише Шекспиров Хамлет: „Тако свест страшљивце прави од свих нас; И тако природној боји одлуке/Бледило мисли да болешљив лик, /Те предузећа велика и смела /отуда окрену криво свој ток/И губе име дела“ – Трећи чин, прва сцена, превели: Живојин Симић и Сима Пандуровић, Култура, Београд 1963.
[5]  „Свака уметност делује као окрепљење: она повећава снагу, пали задовољство (то јест осећање снаге), она изазива све финије успомене на пијанство...“ - „Воља за моћ“ – превео: Душан Стојановић, фрг.794, стр. 469,Дерета, Београд 1991.
[6]Ecce homo“ – превео: Јовица Аћин, Графос, Београд 1988., стр.5.

21.08.2019.

Čedina rakija iz Rađevog Sela





Volimo rakijaške posete krajem avgusta, da dodatno začinimo toplo i bezbrižno leto. To su ona popodneva obasjana suncem koje tada više ne prži toliko, pa se komotno za nekoliko časova može obići jedno seosko gazdinstvo. Čeda Đurđević s ponosom živi u svom selu na tri kilometra od centra Valjeva, Rađevom Selu. Nekada se ovo selo prostiralo do centra grada, a to što se poslednjih decenija Valjevo širi na račun Rađevog Sela, za to – kaže nam Čeda,  nije on kriv. Đurđevići ovde žive i peku rakiju od kraja XVIII veka, a pisani dokazi postoje još iz 1832. kada je, prema turskim poreskim knjigama, Marija Đurđević plaćala porez na rakijski kazan. 





Pčele na jednu, ovce na drugu stranu, a u kancelariji miris dobre rakije. A, tek da vidite kakva je to kancelarija u objektu iz XIX veka, okružena buradima punim kvalitetne rakije.
S Čedom smo, kao već stari znanci, o mnogo čemu razgovarali, uglavnom o rakijskim temama: npr. u čemu je tajna dobre klekovače? Ili: Može li se održati organska proizvodnja šljiva, pa tako i rakije? Nekoliko čašica razgovora, jedna za drugom.



Uživanje smo započeli popivši po čašu specijalne rakije od jabuke s dodatkom lipovog meda i cveta lipe. Jedva čekamo zimu, pa da u toplini sobe „popravimo“ omiljeni čaj ovom miomirisnom kapljicom. Originalno piće, nema šta.

Točili smo i rakiju od požegače direktno iz bureta, degustirali, upoređivali uzorke i potvrdili da, kad imate s čim da radite, rakijske kupaže uvek budu raskošnije od monodestilata. Takav jedan proizvod je Čedina rakija od organske šljive, o kojoj možete da se obavestite u posebnom tekstu. Ipak, najveći i najprijatniji šok za čula usledio je kad smo probali klekovaču koja je u odnosu na flaširanu (inače odličnu verziju) starila duže za oko godinu dana. Kakva šetnja kroz lepezu aroma od soja-sosa do tople vanile! Došli smo do zaključka da bi Srbija kao originalan rakijski proizvod pre trebalo da ponudi klekovaču nego dunjevaču. Da se malo našalimo: Bolje šljiva + kleka, nego dunja + šećer! Birajte piće, probajte Čedine rakije.