Teodor - fruškogorski armanjak

 

Pisali smo o vinskim destilatima u više navrata i dokazali da je u Srbiji bilo (a i biće) dostojnih odgovora na francuski konjak. Ali, šta reći kad se sretnete sa verovatno jedinim nefrancuskim odgovorom na najstarije francusko jako alkoholno piće? Kakav stav zauzeti posle bezbroj vinarskih uzdaha i poređenja Šumadije sa Toskanom?  Na poziv Dragana T. Zarića, posetili smo krajem leta  njegov zaista prelep vinograd u Irigu, možda i najlepši koji smo uživo videli. Kakva to vina nastaju u vinariji Vinograd Hopovo, možete pronaći na internetu. I stvarno, ova visokokvalitetna vina su posebna priča koju ostavljamo pravim poznavaocima.  Mi smo se najviše zadržali u podrumu gde su  neka od mladih belih vina našla još jednu plemenitu svrhu. Tamo nastaje  Teodor - fruškogorski armanjak.

 

 

Smeliji i oštriji od konjaka/vinjaka, armanjak nikada nije dosegao slavu svog mlađeg brata. Iako na svakih dvadeset boca konjaka dolazi jedna boca armanjaka, ovo piće zaslužuje veću pažnju. Proizvod jednostruke destilacije, mladi i bezbojni armanjak jačine 52+ procenta alkohola, nije naročito pogodan za piće. Aromatski „teži“ od konjaka i uz značajno prisustvo treće destilacione frakcije, miris belog armanjaka (blanche armagnac) podseća na lozovaču, belo cveće, mladi burbon viski i pivski kvasac, a na ukusu plamti i jedva čeka susret s dobro ovinjenom hrastovom bačvom.

 

 

Dragan T. Zarić koristi belo nesumporisano vino od strogo propisanih sorti za dobijanje armanjaka i to u sledećem odnosu: Folle Blanche 38%, Ugni Blanc 34%, Colombard 19% i Clairetet de Gascogne 9%. Na spisku nedostaje hibrid Baco 22A, ali da budem iskren, na ukusu baš i ne. Francuzi „provetravaju“ svoj armanjak jednom godišnje, ispuštajući sadržaj bureta u tankove i vraćajući ga nazad. Gosn Zarić to isto radi. Dok se u dalekoj Gaskonji za izradu buradi koristi hrast iz Limuzinske šume ili pak "gaskonjski tamni", ovde je to najbolji srpski hrast prerađen u burad od 500 litara. Dake, isto to, samo malo drukčije. Jačina krajnjeg proizvoda je 43% alkohola, što je svakako plus, a može se reći i da je Teodor single barrel piće, odnosno celokupno starenje, do flaširanja, odigralo se u jednom buretu. U ovom slučaju starenje je trajalo osam godina i evo šta se desilo sa onim mladim, belim armanjakom.

 

 

Miris je herbalan i karamelast i začinski, a sve manje floralan i voćan. Zapravo svega onog iz belog armanjaka ima i ovde, ali sa dodatkom novih, plemenitijih aroma, kao i onih koje su još uvek u procesu nastajanja i sa više dubine. Suvo voće, rum, bilje i začini. Sve ono što nagoveštava dodatni  sloj kvaliteta kroz nekoliko godina sazrevanja, kada Teodor postane pravi tinejdžer.  

Ukus je kompleksan i dugotrajan, mineralnog karaktera. Smenjuju se ljubičica, badem, koža i orašasti plodovi. Na naknadnom delu ukusa oseti se dah belog vina, sličan onom koji provejava iz grčke metakse, vinskog destilata osveženog muskatnim vinom. U ovom slučaju, destilat je pored godina provedenih u hrastovom buretu, spuštan na pitku jačinu vinom koje je korišćeno kao sirovina za dobijanje armanjaka. Mora se reći da je potencijal ovog pića neverovatan i da su  potrebno još  barem tri-četiri godine da celokupan doživljaj bude zaokruženiji, harmoničniji. Tada ćemo, siguran sam, dobiti i čokoladu uz kafu, duvan i štošta nešto. U Gaskonji su znali da kažu: „Negde postoji armanjak za svakoga, samo ga treba pronaći.“ Teodor je naš.

 

Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova

Čedina 12 - rakija od šljive

 

Kaže se da vino nastaje u vinogradu. Ako se misli na sorte voća, onda svakako i rakija nastaje u voćnjaku. I kao što se rakija neguje, tako i šljivu treba negovati. Gajenje požegače, plemenite sorte šljive za rakiju, zahteva i određene mere. Često čujemo kako je požegača nekada bolje uspevala i više se gajila i to je savim tačno. Razlog za to nije samo virus šarke šljive, već i zemljište koje je danas poprilično osiromašeno. Voćnjaci ispošćeni i neđubreni, a i kada se đubre, to nije kao nekad, stajskim đubrivom... Toliko o gajenju šljive. Da ne govorim o njenoj preradi za rakiju, vešto obavljenoj destilaciji, a onda višegodišnjem sazrevanju u pristojnim buradima. Nego, da vas pitam nešto...

 

Da li se sećate šta ste radili 2008. godine? Koliko ste godina imali? Te godine ispečena je ova rakija, a zatim je negovana 12 godina u hrastovim buradima. Burad nisu nova, pa pored relativno dugog sazrevanja, Čedina šljiva nije previše (čitaj: sumnjivo) tamna, na ukusu nije prešla u „dasku“, niti je nešto u nju dodato što bi trebalo da doprinese utisku da je ovo baš staro piće. Tržišno iskustvo svedoči da su potrošači slabi prema tamnim nijansama kad su jaka alkoholna pića u pitanju. Pogledajte samo ponudu blended viskija koji često izgledaju kao da su stari po više decenija, a potom upakovani na jačini zatečenoj u buretu. U stvarnosti oni imaju do tri godine starosti i jačinu 40% alkohola. Čedina dvanaestica ima jačinu od 42.5% alkohola i upakovana je u simpatičnu bocu zapremine pola litra uz neizbežnu ćiriličnu etiketu. Puni se još i u boce od 700 i 200 mililitara. Ova stara prepečenica zaista je proizvedena u porodičnom gazdinstvu Čedomira Đurđevića kao ograničena serija. Kupaža rakija od požegače (veći udeo) i crvene ranke obećava uzbudljivo iskustvo i pre same degustacije.

Miris je svež i razvijen, borova lučevina, hrasta ima taman koliko treba (burad od 500 litara) i dosta začina. Rakija nije izgubila tipičnost, tako da je pravo pitanje šta bi još mogla da dobije ili čak izgubi sa dužim starenjem.

Ukus: Kiselo-slatko-gorko, citrusno, a na kraju i slankasto: široka lepeza osnovnih ukusa zaokruženih u šljivi, zreloj i punoj slasti. Suva šljiva, biber i lovor. Jako dugačak after taste.  

U tekstu o Čedinoj organskoj šljivovici zabeležio sam da će s godinama ova rakija dobiti na začinskom karakteru i evo to smo i dobili. Još jedna rakija s prepoznatljivim tehnološkim pečatom. Pred nama je kolekcionarski primerak, ali ne samo to: Čedina dvanaestica je odlična rakija sa integritetom, a to treba ceniti. 

 

Ocena - Zlatna - 92 od 100 bodova 

Šljivovica Biser Toplice

Srpski hip hop muzičar i tekstopisac iz Kuršumlije Dušan Koprivica, poznatiji kao Ćače (stilizovano Cache), odrepovao je u svojoj legendarnoj pesmi Kakvu sam rakiju pek’o sledeći stih:

“Izdvojio sam Moravku, svaku lepu ko sliku,

nisam hteo da pečem stenlej i dženariku”. 

Ovim je naša autohtona šljiva moravka dobila potkulturni tribute iliti počasno pominjanje. I to ne bez razloga. Moravka nije ništa manje popularna od požegače i crvene ranke kada zađete u sela oko Prokuplja, Kuršumlije i Blaca. To je kraj koji još uvek nosi svoj srednjevekovni naziv Toplica. Ovaj region dobio je naziv po reci Toplici koja je najveća leva pritoka Južne Morave. Ovde je carstvo šljive moravke u kome seljaci ostale sorte šljiva zovu moderne sorte, čak i one koje su na tlu Srbije vekovima. Sve sem moravke je novotarija.

Sudeći po njenom izgledu i svojstvima, moravka je bliska rođaka požegače od čije prefinjenosti je izdvaja nešto ruralniji miris i ukus, koji je približava njenim divljim precima. Ime je dobila iz svoje prapostojbine, naime, nastala je na bregovima koji se izdižu istočno od Velike Morave, u okolini Petrovca na Mlavi. Odatle se širila dalje, rečnim koritom do Toplice. Ovde je dala najbolje aromatske rezultate. Stablo, list i plod liče na požegaču. Voli ista zemljišta kao i požegača i isto kao i ona na slabijem terenu ostaje kržljava. Plod je iste krupnoće, ali se koštica nešto slabije odvaja. U nečemu je čak i bolja od svoje rođake - pokazuje veću otpornost na bolesti, posebno na plamenjaču.

Za današnju priču i recenziju pred nama je šljivovica napravljena u putpunosti od ove šljive. Rakija Biser Toplice dolazi iz okoline Blaca, iz sela Kaševar, a pravi je mlad i perspektivan rakijaš Dušan Rakić.

Šljiva je brana u punoj tehnološkoj zrelosti, a podbirana je četiri puta. Ovo je bitno pošto kada se šljive beru odjednom u sirovinu ulaze i one koje nisu sasvim zrele što utiče na kvalitet destilata. Iz šljive su odstranjene koštice, a prepek je urađen na 68% stepeni. Destilat je ispečen 2018. godine, odležavao u novim hrastovim buradima. Sve je urađeno po propisu.

Boja: boja zlata, čista i prozirna

Miris: tipičan za sortu, sa blagim mirisom lipe, kamilice i meda. Prijatan i postojan. Miris hrasta je solidno prisutan pošto se radi o rakiji iz novog i neisluženog bureta.

Ukus: zaokružen i izbalansiran. Iako je rakija samo dve godine stara već je pokazala izuzetan potencijal. Na ukusu ćemo naći vanilu, bademe, note južnog voća, pre svega mandarine. Ono što se nama naročito svidelo je prisustvo četinarskih tonova koji dolaze iz činjenice da su šljivici iz kojih dolazi sirovina za ovu rakiju na velikoj nadmorskoj visini (čak 800 metara). Prijatan biberasti after koji traje nekoliko sekundi.

Zaključak: uželeli smo se dobrih mladih rakija, imamo utisak da ih je sve manje, pre svega zbog želje proizvođača da na brzinu zaokruže i finiširaju mladu rakiju da bi je izneli je na tržište. Ovo je rakija koja je napravljena da stoji, da sledeća tura bude još bolja, a ona posle nje da ima šampionske karakteristike. Čekamo je za 3 do 4 godine, onda će i ocena biti veća.

Ocena: Velika srebrna - 88 od 100 bodova