Светионик - ракија

Кад на прекоокеански брод стигне боца домаће ракије, склања се са стола сваки виски. Ову сам реченицу по први пут чуо од рођака помораца толико давно да с разлогом вјерујем како још нисам био језик и непца раздјевичио опојним пићем, али памтим да сам се поприлично зачудио гдје то може бити ракија боља од вискија?! Јер, у доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, све што је долазило са Запада било је боље самим тим што долази са Запада. Они су знали што ми нисмо, они су умјели а ми нисмо, они су постојали – а ми тек настојали. Али се увијек у разговору помораца из фамилије и њихових плаво-бијелих колега догађало чудо када би се у причи за столом поменуо тренутак пројављивања какве glittering & sparkling флаше домаће ракије – на прекоокеанском броду. 

Док се горда младост иживљавала у мени мислио сам да ракију пију сељаци, па сам се тражио – у одабиру музике, књиге или филма – такође и када је укус пића у питању. Док су са 17 година као старији средњошколци моји другови из разреда почели да пију шток, тада популарну течну дрогу, ја сам узео да пијем рум. Наслућивао сам да ме одлука једног дана неће одвести на брод, али је дух мора и такозваних морских пића требало његовати, тако да сам гуштао у руму више од десет година. 

Човјек је у младости глуп, чак и ако су му преци мудри, јер је без искуства. 

Рум који сам пио имао је карипски укус неспутане страсти све док нисам за потребе романа „Једро наде“ открио како прави рум није боје карамела, и како се, квалитетан, не добија нигдје ван Кубе. То је било довољно да се оканем вјештачког Мараскиног рума, ма колико он заиста имао препознатљиву арому и што су године пролазиле, све више шећера и хемије у себи. 

 

 

Које је најбоље пиће за онога ко на пићу воли да ствара? 

Одговор сам добио много година касније, из пера Илије Маловића, социолога из Београда, далеког ми рођака, кога тада нисам познавао, коаутора луксузне, енциклопедијски обимне фотомонографије „Ракија“, гдје стоји како су на свијету три најбоља пића ова: француски коњак, шкотски виски и српска ракија – не нужно овим редом, јер су сва ова три пића истовремено на трону.

У једном сам тренутку током породичног окупљања ја понад риба печених на граделама а за обалним столом пријавио јерес, казавши да се на мом језику ракија лоза налази поприлично испод српске шљиве. Нико на то, у географији у којој се пече само лоза, није реаговао бурно. Биће зато што нас је било разних (јер је свака фамилија мјештовита): неки нису пили никад, неки толико ријетко да ни знаком питања изнад главе не би разликовали дуњу од кајсије, неки су пили само за Црвено слово, а неки чак и рјеђе, по једну – тек за Божић, Васкрс и Славу. 

 

Гибралтар 

Вратио се поморац с брода и пожелио да се уз ракију проведе с друштвом јер се нису видјели шест мјесеци. Поприлично иза поноћи, улази поморац у кућу, и види не баш расположену супругу. Јеси ли пио? Нисам. Кажи Гибралтар! Пио сам. 

 

Како било, српска је шљива у мом уму постала синоним за течно злато. Француз би исто рекао за коњак, а Шкотланђанин за виски, да су течна злата, па у чему је онда разлика, питао би неко? У препознавању родоначелног тла које је никло културу од које је пак стала да тече ракија. Пазимо... 

Сва та злата друкчије раде, друкчије живе у организму. Чулом мириса не може увијек на прву да се сазна станује ли у ракији ђаво преваре. С ракијом се мора опрезно, јер је увијек опасна. Ракија је као змија обмотана око печурке, која јесте замјена за месо, а посна јe, као и ракија. 

Кад је квалитетом од врсте За лијек, ракија васкрсава и ум и тијело, али чак и таква, убиће сигурно ако се конзумира алкохоличарски, сваког дана за напрстак више у односу на дан претходни. 

Првокласна проговара о идејама, а јефтина ради једно те исто вјековима. Ко о чему, лоша ракија само о људима. 

У зависности од карактера умјетника, дивинско ће пиће засвирати на тачно одабране дирке урођеног талента. Па ће композитор тако лакше моћи да стигне и до Бога и до публике, писац ће формом или темом закýпити читаочеву пажњу, а сликар ће изненадити онеобиченом сликом онога што човјек жели да види. 

Кад се течно злато разлије по језику и по боки, што су уста у преводу, тада се зенице рашире у трену. Човјек у себи каже ох, или Боже, или мајко мила. Из разних разлога. Онај ко пије ријетко, или има искуство поста – прославиће у том тренутку Бога јер ће осјетити дестилеријски рафинман који му струји кроз ум и менинге. Онај ко пије увијек и пречесто, спознаће да се ни тога дана није скинуо ђаволу с удице. Врхунска ракија не добија се лако, нити је могу пити свака уста. С разлогом је скупа. Одлична ракија радује. Јефтина мршти, бора и постарује лице. Зависници стално звецкају боцама на путу од продавнице до куће. Врхунски познаваоци, попут Илије Маловића, имају кућу пуну ракије. Само зато што је пију мало и огледно. 

 

Никола Маловић, извор: магазин Печат

Задовољство затишја

 

Година иза нас. Некако смо испловили из те негостољубиве луке у којој је једина крчма била затворена. Па стога – наздравимо! Ипак, искусан морепловац ће остати при том једном пићу попијеном наискап – море још увек није мирно за сигурну пловидбу (и дужу пијанку). Узгред, нико не гарантује да ће следећа лука понудити удобније скровиште, јер још увек за навигацију користимо оријентире попут „социјална дистанца“, „карантин“ и „изолација“. Може ли се ту о било каквом задовољству говорити? Можемо ли се трајно забавити сами на малом па још и ограђеном простору? Наравно да не. Ако већ морамо да задржимо невеселу супстанцу актуелног тренутка - променимо јој приступ: хајде да говоримо о затишју. Причекаћемо. Као девојку на састанку или следећу туру у кафани. Причекаћемо. Унапред ћемо разумети гужву и друге разлоге. Наравно, неопходно је да се филозофски припремимо за затишје. Многи мислиоци су понудили своје вежбе за ову прилику али ми ћемо, поштујући здравствене мере, остати код куће и из библиотеке извући примерак двотомног дела „Филозофски фрагменти“ једне изузетне даме, најпознатије српске филозофкиње - Ксеније Атанасијевић (1894-1981).

 

Већ и сама повест о животу прве жене доктора наука са наших простора, може да нас прене из лошег расположења због свега што смо проживели и што још увек проживљавамо. На њено доба обрушила су се два светска сукоба а интимно, ређале су се бројне трагичне епизоде: мајка јој умире на порођају, отац када је имала дванаест година, један брат јој страда у Великом рату. Њена универзитетска каријера која је уследила после успешно одбрањеног доктората, која би на неком другом месту и у другим околностима готово сигурно била велика прича о успеху, почела је речима „добродошлице“ једног од колега: „Честитам Вам госпођице, ушли сте у пакао“. Хапсили су је и Гестапо и Озна. У првој Југославији „добровољно“ се повукла из наставе, у другој Југославији нити је враћена на факултет нити су њене књиге објављиване (изузетак су била три превода капиталних филозофских дела и мањи чланци). Упркос свим ударима, према сведочењу савременика, Атанасијевићева је задржала бодар дух и достојанствен став. „Све су наше прилике, успеси и потези у рукама судбине, случаја и људи. А жалосно је гледати увек друге силе и друге личности као господаре себе. Само су драгоцености што у нашој унутрашњости леже потпуно наша својина; њих једине ништа није у стању из нас да помери“ . 

 

Врзино коло – то би био најбољи опис спољашњих околности у којима се одвијају наши животи које равнодушно вуче струја постојања. Готово сви догађаји чији смо актери замршени су готово до несхватљивости: немилосрдни ток судбине тутњи из једног мрачног тунела у други, не показујући било какво стрпљење за наше покушаје да га припитомимо својим циљевима и жељама. У таквом свету слобода воље је привид, све се одвија углавном супротно нашим предвиђањима. Само подударање са судбином омогућава остварење нечије воље. Па и то се не може поуздано знати: могуће је да нам је само случај био пријатељ али не и судбина. Тако изгледа предео у којем сусрећемо друге људе на које нас судбина упућује. Наши сапутници , као уосталом и ми, осуђени су на незадовољство због непознавање праве природе стварности у коју се непрестано жудно залећу („тежња за дивљим залетима“ – живи у свакоме од нас). Ипак, човек има на располагању способности, које ако већ не могу потпуно да осветле све путеве којима намерава да иде, довољно бацају светло пред њим да може себе да заштити. Једна од њих јесте разум који даје сазнање – „господство човеково“ . Иако није свемоћно, оно нам с једне стране даје солидан преглед скучености окружења које никада до краја не можемо да напустимо а са друге стране у пространост наших унутрашњих увида где једино можемо да уживамо у миру и слободи – највећим добрима овоземаљског постојања. Оно нас подучава да замандалимо врата нашег интимног простора и обезбедимо добар поглед са високе осматрачнице. „Доследно изведена индивидуалност највећа је моћ на човеку; она је потпуно етички одобрена, и зато је не треба мешати са саможивошћу што све околно искоришћује себе ради: ако је јасно развијена свест о себи себичност, онда би безлични људи били најузвишенији“ . Саможивост се ослања на пожуду и враћа човека у светски млин нужности док је индивидуалност утемељена на сазнању. Ово уздизање особености у негостољубивој средини посебно је интересантно. Атанасијевићева гледа да избегне пасиван став: чему делање у свету у коме наше акције имају у најбољем случају мршаве изгледе на успех? Зар се неће све одиграти онако како мора? Иако фатализам јесте разлог услед којег је животна утакмица „намештена“, изгледа да то још увек не мора у потпуности одузети сваки мотив такмичару. Ту се појављује друга људска способност, коју филозофкиња назива „најблаготворнијом“ – машта . Сазнање чини видљивим окове у којима смо, машта је кључ да се из њих избавимо. Иако изван себе под ударима судбине, у себи је човек безбедан. За ту безбедност борба се исплати. Главни задатак је да себе што је могуће више ишчупамо из уплетености у светска збивања или непотребне међуљудске односе. „Људима може да се бави само онај ко није упознао свету или саможиву насладу гњурања у себе. А кад за њу зна, он је свестан тога да ништа ново ни на једноме месту не може више пронаћи“ . Наравно, ова наслада је резервисана само за оне који имају нешто закључано у себи. 

У једном свом каснијем мањем спису (у којем је, стиче се утисак, донекле ублажила кључне ставове свог главног дела), Атанасијевићева посебно наводи шта све егзистенцију чини достојном живљења: уживање у пријатељству, уживање у природи, уживање у уметности, уживање у путовањима (никако у групи! – саветује филозофкиња) и рекреативно осамљивање . Да би се ови састојци ваљано спојили кроз стваралачки рад на самоусавршавању, неопходан је амбијент у коме су све друге обавезе потиснуте или скрајнуте. Неопходно је затишје. Оно је понекад наметнуто, понекад одабрано али је увек добродошло: „Да ли ће, после свих издржаних напрезања, наступити одлакнуће и одмор, или ће се опет, као проклетство, помолити злопаћења и бесмислености? То никада не може непогрешно да се прорачуна. У сваком случају, сматрамо као знатан добитак и тренутно продужење затишја које нам даје прилике да дођемо себи, па макар знали да се, после једнога добротворнога прекида, треба вратити опет у гушење и окршаје, - јер ваља имати улогу у људској заједници и јер је неизводљиво дуже времена ићи својом стазом, ни од кога не узнемираван“ . 

 

Петар Христовски, филозоф

Akademska rakija - šljivovica

 

 

 

Koliko se priča o promociji srpske rakija pomera ka napred dobar je pokazatelj dinamičan život rakijskih etiketa na društvenim mrežama koje služe za vizualno eksponiranje brendova. Ovde se pre svega misli na mrežu Instagram, ali i niz drugih u čijem su fokusu dobra fotografija, kvalitetan kratak video i interesantan crtež. Ove rakije počeli smo da zovemo Instagram rakije, bez želje da ovo zvuči pejorativno. Sećamo se vremena kada se na internet prostoru nije mogla naći ni jedna afirmativna fotografija vezana za rakijske teme. Sada je to potpuno drugačije, poboljšale su se etikete, prikazuju se geografski prostori odakle dolaze rakija, uz pomoć fotografije prikazuje se ceo proces proizvodnje, od voćnjaka do bureta. Tim bloga Rakija, uglavnom je tokom nesrećne 2020. godine istraživao ovaj prostor i probao rakije koje se ne mogu naći na slobodnom tržištu tako lako, ali žive veoma dinamično kroz vizuelno predstavljanje. Da budemo iskreni, većina ovih rakija  bila

je lošeg kvaliteta. Neke čak i ne postoje van stranica društvenih mreža ili su tek u povoju. Mora se razumeti da je vizuelna prezentacija samo vrh čitave građevine koju čini kvalitet. Tek kada se kvalitetna rakija dobro ispromoviše dobija se uspešan brend. Međutim, bilo je i par pozitivnih primera među rakijama sa instagrama.

 

 

 

Danas predstavljamo jednu kvalitetnu rakiju koju smo našli u virtuelnom prostoru. Akademska rakija je brend koji je pokrenuo mladi i ambiciozni Novosađanin Stefan Dujović. Uložio je puno truda, bio spreman da sluša i uči. Ove osobine su, inače, retke kod mladih vlasnika destilerija. Često „novajlije“ žele samo pohvale, brz uspeh i dostignuće, ne shvatajući da je proizvodnja rakije takmičenje u strpljenju. Sirovine za Akademsku šljivovicu dolaze iz Šumadije, Aleksandrovca i Fruške gore, iz ovih voćarskih regiona naše zemlje Stefan nabavlja požegaču, čačansku rodnu i lepoticu i moravku. Veoma zanimljiv sortni sastav koji je dao veoma dobre rezultate. Rakija koju smo probali ispečena je pre godinu i po dana, a u novom hrastovom buretu bila je sedam meseci. Krajnji proizvod je rakija ostavljena na 43% alkohola. Stefan nam je ispričao da je ideja za Akademsku rakiju nastala sasvim slučajno 2015. godine kada je sa svojim saradnicima odlučio da nakon dužeg vremena teoretisanja, degustiranja i prikupljanja znanja o procesima proizvodnje rakije ispeče svoju prvu rakiju. To vatreno krštenje se pokazalo uspešnim pa ko god da je probao, tražio je još. Tako su iz godine u godinu, polako, povećavali kapacitete. Rastom i prakticnog znanja o procesima fermentacije i destilacije, odvažili su se da probaju i sa drugim voćem sem šljive. Pošto su svi članovi ove rakijske družine bili prijatelji sa fakulteta, proizvod su nazvali Akademska rakija. Danas prave rakiju čak i od ananasa. O toj rakiji neki drugi put. 

 

 

Boja: svetlo žuta boja rakije koja je kratko provela u mladoj hrastovinu. Boja može da nagovesti miris i ukus. Miris: vanila, kamilica, zeleni biber. Zanimljiv i uzbudljiv. Ukus: hrast, vanila, cvetne arome i začini. Jako dobro odrađena kupaža. Malo jače se oseća hrast, čini se da je korišćeno blago nagorelo bure. Na kraju ukusa biljka čaj i dodir cimeta. Generalno slatkasta impresija, ali ne u lošem smislu. Oseća se i koštica na naknadnom delu ukusa. Akademska rakija je dobar početak, od ove destilerije i njenog vlasnika očekujemo prave rezultate u budućnosti. Kad neko tek krene sa proizvodnjom i izbaci ovakvu rakiju definitivno se svrstava u talentovane igrače. Kupaža rakije je dobro odrađena, tehnički deo sasvim solidno, rakija je pitka i prijatna. Fale joj godine u dobrom buretu i dodir majstorske ruke koji bi zaokružio ukus i umesto tri tačke koje stoje na kraju, napisao dobar zaključak. Ova rakija se obraća mlađoj i urbanoj populaciji, odlična je da se naruči boca sa ledom u nekom klubu, mogu da je piju i momci i devojke. Umereno i odgovorno, naravno. 

 

Ocena -  Velika srebrna - 89 od 100 bodova

Teodor - fruškogorski armanjak

 

Pisali smo o vinskim destilatima u više navrata i dokazali da je u Srbiji bilo (a i biće) dostojnih odgovora na francuski konjak. Ali, šta reći kad se sretnete sa verovatno jedinim nefrancuskim odgovorom na najstarije francusko jako alkoholno piće? Kakav stav zauzeti posle bezbroj vinarskih uzdaha i poređenja Šumadije sa Toskanom?  Na poziv Dragana T. Zarića, posetili smo krajem leta  njegov zaista prelep vinograd u Irigu, možda i najlepši koji smo uživo videli. Kakva to vina nastaju u vinariji Vinograd Hopovo, možete pronaći na internetu. I stvarno, ova visokokvalitetna vina su posebna priča koju ostavljamo pravim poznavaocima.  Mi smo se najviše zadržali u podrumu gde su  neka od mladih belih vina našla još jednu plemenitu svrhu. Tamo nastaje  Teodor - fruškogorski armanjak.

 

 

Smeliji i oštriji od konjaka/vinjaka, armanjak nikada nije dosegao slavu svog mlađeg brata. Iako na svakih dvadeset boca konjaka dolazi jedna boca armanjaka, ovo piće zaslužuje veću pažnju. Proizvod jednostruke destilacije, mladi i bezbojni armanjak jačine 52+ procenta alkohola, nije naročito pogodan za piće. Aromatski „teži“ od konjaka i uz značajno prisustvo treće destilacione frakcije, miris belog armanjaka (blanche armagnac) podseća na lozovaču, belo cveće, mladi burbon viski i pivski kvasac, a na ukusu plamti i jedva čeka susret s dobro ovinjenom hrastovom bačvom.

 

 

Dragan T. Zarić koristi belo nesumporisano vino od strogo propisanih sorti za dobijanje armanjaka i to u sledećem odnosu: Folle Blanche 38%, Ugni Blanc 34%, Colombard 19% i Clairetet de Gascogne 9%. Na spisku nedostaje hibrid Baco 22A, ali da budem iskren, na ukusu baš i ne. Francuzi „provetravaju“ svoj armanjak jednom godišnje, ispuštajući sadržaj bureta u tankove i vraćajući ga nazad. Gosn Zarić to isto radi. Dok se u dalekoj Gaskonji za izradu buradi koristi hrast iz Limuzinske šume ili pak "gaskonjski tamni", ovde je to najbolji srpski hrast prerađen u burad od 500 litara. Dake, isto to, samo malo drukčije. Jačina krajnjeg proizvoda je 43% alkohola, što je svakako plus, a može se reći i da je Teodor single barrel piće, odnosno celokupno starenje, do flaširanja, odigralo se u jednom buretu. U ovom slučaju starenje je trajalo osam godina i evo šta se desilo sa onim mladim, belim armanjakom.

 

 

Miris je herbalan i karamelast i začinski, a sve manje floralan i voćan. Zapravo svega onog iz belog armanjaka ima i ovde, ali sa dodatkom novih, plemenitijih aroma, kao i onih koje su još uvek u procesu nastajanja i sa više dubine. Suvo voće, rum, bilje i začini. Sve ono što nagoveštava dodatni  sloj kvaliteta kroz nekoliko godina sazrevanja, kada Teodor postane pravi tinejdžer.  

Ukus je kompleksan i dugotrajan, mineralnog karaktera. Smenjuju se ljubičica, badem, koža i orašasti plodovi. Na naknadnom delu ukusa oseti se dah belog vina, sličan onom koji provejava iz grčke metakse, vinskog destilata osveženog muskatnim vinom. U ovom slučaju, destilat je pored godina provedenih u hrastovom buretu, spuštan na pitku jačinu vinom koje je korišćeno kao sirovina za dobijanje armanjaka. Mora se reći da je potencijal ovog pića neverovatan i da su  potrebno još  barem tri-četiri godine da celokupan doživljaj bude zaokruženiji, harmoničniji. Tada ćemo, siguran sam, dobiti i čokoladu uz kafu, duvan i štošta nešto. U Gaskonji su znali da kažu: „Negde postoji armanjak za svakoga, samo ga treba pronaći.“ Teodor je naš.

 

Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova

Čedina 12 - rakija od šljive

 

Kaže se da vino nastaje u vinogradu. Ako se misli na sorte voća, onda svakako i rakija nastaje u voćnjaku. I kao što se rakija neguje, tako i šljivu treba negovati. Gajenje požegače, plemenite sorte šljive za rakiju, zahteva i određene mere. Često čujemo kako je požegača nekada bolje uspevala i više se gajila i to je savim tačno. Razlog za to nije samo virus šarke šljive, već i zemljište koje je danas poprilično osiromašeno. Voćnjaci ispošćeni i neđubreni, a i kada se đubre, to nije kao nekad, stajskim đubrivom... Toliko o gajenju šljive. Da ne govorim o njenoj preradi za rakiju, vešto obavljenoj destilaciji, a onda višegodišnjem sazrevanju u pristojnim buradima. Nego, da vas pitam nešto...

 

Da li se sećate šta ste radili 2008. godine? Koliko ste godina imali? Te godine ispečena je ova rakija, a zatim je negovana 12 godina u hrastovim buradima. Burad nisu nova, pa pored relativno dugog sazrevanja, Čedina šljiva nije previše (čitaj: sumnjivo) tamna, na ukusu nije prešla u „dasku“, niti je nešto u nju dodato što bi trebalo da doprinese utisku da je ovo baš staro piće. Tržišno iskustvo svedoči da su potrošači slabi prema tamnim nijansama kad su jaka alkoholna pića u pitanju. Pogledajte samo ponudu blended viskija koji često izgledaju kao da su stari po više decenija, a potom upakovani na jačini zatečenoj u buretu. U stvarnosti oni imaju do tri godine starosti i jačinu 40% alkohola. Čedina dvanaestica ima jačinu od 42.5% alkohola i upakovana je u simpatičnu bocu zapremine pola litra uz neizbežnu ćiriličnu etiketu. Puni se još i u boce od 700 i 200 mililitara. Ova stara prepečenica zaista je proizvedena u porodičnom gazdinstvu Čedomira Đurđevića kao ograničena serija. Kupaža rakija od požegače (veći udeo) i crvene ranke obećava uzbudljivo iskustvo i pre same degustacije.

Miris je svež i razvijen, borova lučevina, hrasta ima taman koliko treba (burad od 500 litara) i dosta začina. Rakija nije izgubila tipičnost, tako da je pravo pitanje šta bi još mogla da dobije ili čak izgubi sa dužim starenjem.

Ukus: Kiselo-slatko-gorko, citrusno, a na kraju i slankasto: široka lepeza osnovnih ukusa zaokruženih u šljivi, zreloj i punoj slasti. Suva šljiva, biber i lovor. Jako dugačak after taste.  

U tekstu o Čedinoj organskoj šljivovici zabeležio sam da će s godinama ova rakija dobiti na začinskom karakteru i evo to smo i dobili. Još jedna rakija s prepoznatljivim tehnološkim pečatom. Pred nama je kolekcionarski primerak, ali ne samo to: Čedina dvanaestica je odlična rakija sa integritetom, a to treba ceniti. 

 

Ocena - Zlatna - 92 od 100 bodova