Dragačevka zlatna

Rakija Dragačevka zlatna proizvod je porodice Ćurčić iz sela Milatovići kod Guče. Za ovo selo kaže se da predstavlja srce Dragačeva. Nažalost, u ovom delu Srbije još nismo bili, pa nam ostaje da verujemo proizvođaču na reč, s tim da smo svesni da svaki kraj u našoj zemlji ima više srcâ. Šumadija je verovatno na samom vrhu, sa nekoliko srca, док Srem takođe ima barem tri srca. Verujemo da je takav slučaj i sa Dragačevom.

Kod rakije se vidi dodir modernosti, čak i pre nego što smo upoznali ljude koji stoje iza nje, pretpostavljali smo da su mlađi, da imaju izgrađene profesije i pored poljoprivrede i voćarstva, da su napravili proizvod koji treba da osvoji publiku i izvan lokalnih granica. Ova rakija spada u novi talas srpske rakijske scene koji se pojavljuje sa promenama u zakonodavstvu i liberalizacijom procesa registrovanja destilerija.

Dragačevka zlatna pojavila se hrabro, sa odličnom Instagram i Fejsbuk prezentacijom, sa desetinama profesionalnih fotografija. Pozdravljamo profesionalan nastup u marketingu, pogotovo ako je i kvalitet isto tako vrhunski. Inače, dobra internet prezentacija ume da bude dvosekli mač, ukoliko je rakija reklamirana, a nije kvalitetna, publika ima više motiva za strogu, a ponekad i surovu kritiku. U tom slučaju nema skromnosti iza koje bi se destiler prikrio, nema naivnosti koja bi izazvala empatiju. Izašli ste, izazvali ste publiku, suočite se sa mišljenjem.
Dragačevka zlatna je rakijska kupaža od, pre svega, novih sorti šljiva. Dominantan je stenlej i čačanska lepotica. Ima i jedan deo starih rakija od autohtonih sorti koje čvrsto drže temelj ovoj šljivovici. Starina se računa po najmlađoj rakiji u kupaži, a to je destilat star pet godina. Ostale komponente su starije, a ima i rakija starih nekoliko decenija. Rakija se peče na tradicionalnim kazanima prevrtačima, na poštenu stepenažu od 62% alkohola i kao takva ide u burad od hrasta kitnjaka.

Boja: lepa boja čistog zlata, vrhunske bistrine.

Miris: floralan i prozračan. Sapunski cvetan, puderast, osvežavajući. Govori nam da ima dragačice i da je ona ta rana šljiva u kupaži.

Ukus: na početku tipičan za sorte od kojih je rakija proizvedena. Čokoladni i orašasti tonovi u sredini. Jako lep balans između mirisa i ukusa, ukus je slojevitija i raskošnija verzija mirisa. Slatkoća požegače na kraju, uz malo dima. Lep i ukusan finiš srednje dužine. Ukus podseća na mlade singl malt viskije, srednje je razvijen, ali je kompaktan i stabilan. Jačina je 45%, pa ima i dovoljno snage da iznese aromu. Rakija vapi za još kojom godinom u hrastu.

Zaključak: utisak je da je ova rakija majstorski urađena, sve pohvale tehnologu, ili kako bi rekli Amerikanci, master blenderu. Voće za nju bilo je vrhunskog kvaliteta. Vremenom, uz pomoć vrhunske hrastovine, ova rakija može do ozbiljnih visina i kvaliteta za pamćenje. U ovoj fazi je jedna od boljih mlađih rakija na tržištu, veoma je pitka i prijatna. Jasna je posvećenost u svakoj fazi nastajanja ove šljivovice iz Dragačeva.

Ocena – Velika srebrna - 89 od 100  bodova

Nepotrebne rakije

Ako je neko degustator rakije, ako pije radi uživanja i vrhunskih aroma koje dobre rakije imaju, ako želi da shvati jasnu vezu između tradicije pravljenja rakije, terena gde je ispečena i kvaliteta voća od kog je nastala, on ima tri, najviše četiri gutljaja koja može u tu svrhu da upotrebi. Najviše četiri pokušaja da pronađe kvalitet. Ovde mislim na situaciju gde rakiju gutate i ne izbacujete je iz usta poput profesionalnih ocenjivača. Vremenom, iskusan degustator rakije postaje jako oprezan na šta će da potroši svoja četiri gutljaja. Ponekad se dešava da i prvo probanje upropasti degustaciju za taj dan, da opečete čula prejakom rakijom, da vas zaboli glava od rakije prepune patočnih ulja, da ne možete da se oslobodite hemijskog ukusa.

Međutim, nije najveći problem kada je rakija loša. Od loših rakija se nešto može naučiti, često je zanimljivo i uzbudljivo pronalaziti greške u proizvodnji rakije i njih povezivati sa manama u ukusu i mirisu. Loše rakije imaju svoju edukativnu svrhu, one postavljaju kriterijum za nekvalitet, one su početna tačka od koje se kreće u rakijskoj karijeri. Kad neko ispeče lošu rakiju i svestan je da je ona loša, znamo da je na pravom putu, da svaka sledeća postaje bolja i da ima potencijal koji će se iskazati u budućnosti. Prvi korak ka savršenstvu je prepoznavanje grešaka.

Ono što je mnogo gore od loše rakije je nepotrebna rakija. Ove rakije često nemaju neke posebne mane sem što su neukusne i prazne. Nemaju ni vrline, ali nisu loše po zdravlje. Nepotrebne rakije su rakije pečene i plasirane na silu, bez jasne vizije o svom mestu među drugim proizvodima. To su rakije koje nisu vredne pijenja. Takvi destilati nisu proizvod apsolutnog neznanja, one mogu da budu čak i solidne, međutim, to su neme rakije, nisu u stanju da se izraze, nisu u stanju ništa da kažu o sebi. Takvi proizvodi su dosadni i pretvaraju se u gubljenje vremena.

Postoji nekoliko bitnih razloga za pojavu nepotrebnih rakija, neke od tih razloga smo navodili kada smo pisali o brendiranju rakije, o autohtonosti, o kulturi pijenja, pa ih neću sada ponavljati. Svi znamo da novo, hibridno voće daje neutralnu rakiju, pa je potrebno biti jako oprezan i uložiti napor da se napravi proizvod sa identitetom. Dodavanje šećera u kominu pravi od rakije bezukusnu vodicu koja ima alkoholne efekte, ali je aromatski ništavna. Takođe, kada voćarima počne da truli voće usled nemogućnosti da ga prodaju, sete se destilacije. Ovo naročito važi za voćare „iz kafića“, one koji misle da mogu da vode biznis telefonom, bez prethodne računice, pripreme, rada. Ovakvim „menadžerima” rakija postaje krajnja mera spasa od bankrota. Oni peku rakije bez duše, one koje zauvek ostaju „destilati“.

Nepotrebne rakije najviše prave „rakijaši iz mode“. Da se primetiti da je postalo moderno praviti rakiju u Srbiji, pa se tog posla prihvataju i oni koji rakiju ne vole, ne piju i ne razumeju. Posebna komplikacija nastaje kada modni rakijaši nauče nešto o hemiji, savladaju osnove destilacije, pa samim tim i izbegnu glavne greške prilikom pečenja. Ono što se rađa iz tog modnog napora se može opisati kao votka od voća. Modisti saznaju glavno, ali kod rakija (kao i kod mnogih drugih stvari) uspeh se krije u detaljima. Detalji i strast prave razliku i čine jedno piće vrlo dobrim.

Uz modu i osnovna znanja iz oblasti tehnologije dolazi i ambicija. Javlja se i želja za društvenom potvrdom. Rađa se potreba za priznavanjem majstorskog znanja i zvanja u okviru rakijske zajednice. Počinju da se šalju rakije na takmičenja, da se prave prezentacije. Modisti često imaju novca da ulože u svoju proizvodnju pa prave rakije tehnološki ispravne i čiste. Međutim, ovakve rakije su najnepotrebnije od svih. To su rakije za ignorisanje. Prekupažirane, ni stare ni bezbojne, najčešće ostavljene na jačinu od 40% alkohola. Prepoznaćete takve rakijaše i po tome što žele da destilišu sve što ima šećera u sebi. Traže recepte za rakije od kupusa, lubenice, nara.

Na kraju da podsetimo da ne mora baš sve da se oceni i na sve da se obrati pažnja. Posebno je važno da ne mora sve da se popije. Kao i u sportu, neki igrači su jednostavno netalentovani, neki treniraju da bi se sklonili sa ulice, neki da bi bili zdraviji. Neko ostane večiti talenat i nikada ne zablista. Sa rakijama je ista priča.

Kojekude - rakija od šljive

Ovu rakiju proizvodi podrum porodice Popović iz sela Progoreoci kod Aranđelovca. Prošle godine smo se na jednom sajmu slučajno sreli s najmlađim članom porodice Dimitrijem i tad smo probali ovu šljivovu prepečenicu, obojenu, a opet mladu rakiju. Ovo je klizav teren: stare rakije, a mlađe od pet godina, to je svojevrstan paradoks. Jer kad uzmete pristojno odležalu bezbojnu rakiju, pa čak i od šljive, jasno vam je o čemu se tu radi. Dok kod starih rakija čim sipate u čašu, nestrpljivo čekate par minuta u nadi da ćete omirisati nagoveštaj bukea. Ono bar neke uzbudljive i nesvakidašnje note, očekujete neku složenost aroma. Kad je u degustacionoj čaši rakija stara par godina, razočaranje je gotovo neizbežno. U ovom slučaju, kad je u čaši Kojekude, situacija je na sreću, drugačija.

Ono što bismo kritički zamerili je dizajn etikete. Iako lepo zamišljena, napisana na ćiriličnom pismu, koje srećemo na sve više etiketa (i što ćemo uvek pohvaliti), kroz punu flašu – ništa se ne vidi šta piše. No, dobro, možda će to naterati kupce da što pre stignu do dna flaše!  

Na jednom hektaru Popovići gaje čačansku rodnu i lepoticu (pola-pola) u gustom zasadu. Takav, moderniji način sadnje, trebalo bi da donese veći udeo plodova u višoj klasi kvaliteta. Kombinacija čačanske rodne i lepotice prepečenicama daje slatkasto-citrusne note koje podsećaju na marmeladu, pa ponekad znaju da budu suviše cvetne i parfemske; kao da im zafali onog srpskog seoskog rakijskog šmeka. Upravo ono što čačanske hibridne rakijske sorte nemaju u sebi, Popovići rešavaju vrlo vešto – promenljivim udelom crvene ranke šumadinke i trnovače. Zakleo bih se da u daljini ima nešto madžarke. Zaista, nesvakidašnja, ali ujedno i srećna kombinacija sorti koju možemo da nazovemo: Šumadija susreće Užice. 

Miris lepo ovinjenog hrastovog bureta i šljivinih cvetova. Malo više vremena provedenog u buretu uklonilo bi tragove koji blago peckaju; odvajanje frakcija prilikom prepeka moglo je biti nešto striktnije. Jačina rakije iznosi zanimljivih 42.2% alkohola. Ukus tipičan za sorte, lepo složena kupaža, prijatnog sadržaja kiselina i tanina.

Ovo je rakija koja se lepo pije. Dobra za uz kaficu, dobra kao aperitiv, a možete je popiti i posle jela, ima potencijala. Nema dugotrajnog finiša, nema raskošnog mirisa, ali oseća se tradicija (pradeda je kazan kupio 1936. godine). Svi elementi kvaliteta koji su u njoj, obećavaju da će kroz koju godinu provedenu u buretu, Kojekude biti još bolja rakija.  

                              Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova

Šljivovica - Mile Tica

Selo Prislonica je u samom vrhu neformalne liste koju pravi blog Rakija, uglavnom, a koja nosi radni naziv „Deset sela u kojima bi trebalo da živite, ako želite da proizvedete idealnu srpsku šljivovicu“. Naslov je predugačak, jasno nam je, ali poenta je da postoje šampionska sela kad je u pitanju podneblje (fr. terroir) za dobijanje vrhunske šljivove prepečenice.

Prislonica se nalazi u samom podnožju planine Vujan, blago do srednje talasastog krajolika, idealnog položaja, zemljišta, broja sunčanih i kišnih dana. Živeti u Prislonici, a ne saditi šljivu i ne posedovati makar hektar pod njom, biće krivično delo kada jednom Rakija, uglavnom preuzme vlast u ovoj državi. Ipak, ovo nije priča o selu već o najpoznatijem proizvođaču rakije iz ovog sela, rakijskom šampionu u teškoj kategoriji, Miletu Tici. 

Ako se raspitate i proverite rezultate na takmičenjima za najbolje rakije, ovo ime ćete naći pod nekim jednocifrenim brojem, u samom vrhu, sa najvrednijom medaljom. Od Osečine, preko Trepče, Baljevca i Sočanice, sve sami uspesi. Gospodin Tica je od skoro registrovao svoju pecaru, napravio brend i počeo da se probija na srpskoj rakijskoj sceni. Po njegovim rečima „Šljivovica je za rakiju ono što je Mercedes za automobile“ s čim smo se potpuno složili. Ipak, svestan da se traže i ostale voćne rakije, napravio je solidne količine rakije od dunje, kruške, kajsije i jabuke. U nekoj budućnosti ćemo posetiti pecaru, pa planiramo i njih da probamo.

Tim degustatora bloga Rakija, uglavnom probao je tri šljivove prepečenice koje proizvodi Mile Tica, sve tri su ozbiljne rakije sa ozbiljnim godinama provedenim u buretu od slavonskog hrasta. Prvo smo degustirali 12, potom rakiju 18 godina staru, a potom i premium proizvod iz ove pecare, rakiju koja je pečena krajem 90tih. Sve su opravdale visoka očekivanja, s tim da je 18-ica sami vrh po kvalitetu. 

Boja: ono što nas je prijatno iznenadilo je boja rakije koja se družila skoro dve decenije s hrastom. To nije tamna boja, skoro mrka, koje često srećemo kod odležalih rakija. Ovde je u pitanju veliko, dobro ovinjeno bure od kvalitetnog drveta, pa je boja svetlija. O starosti rakije neka priča miris i, pre svega ukus, a ne boja.

Miris: na mirisu se oseća da je rakija dobijena pretežno od autohtonih šljiva. Noseći stub je crvena ranka, ali ima i različitih zanimljivih impresija od drugih sorti. Tu je i hrast, poljsko cveće, šipak (divlja ruža).

Ukus: pre svega osetite ukus šljivovice iz Srbije, nije bilo udvaranja sa pluralizmom ukusa koji se nalaze na tržištu. Tu su još suve šljive, ukus slatkog od dunja, burbon vanila, melasa. Kako se ukus razvija sve je više prijatne gorčine suve takiše i suve crne smokve.

Zaključak: Ono što bismo voleli je da probamo ovu rakiju nerazblaženu. Jedina zamerka je da je rakija skoro, ili naglo svedena na pitku jačinu, pa su, inače odlične arome, malo poljuljane i na momente nestabilne. Inače, kada se rakija stabilizuje postaje pravi aromatski portret rakijske Šumadije. Dobili smo ozbiljnog kandidata za iznenađenje godine, već na samom početku 2019.

                                      Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova                                                   

Prva organska rakija - Čedina prepečenica

Kraj je godine i pravo vreme da se podsetimo priče o Čedomiru Đurđeviću iz Rađevog Sela, borcu za očuvanje srpske šljive požegače.  U tom tekstu pisali smo o šljivovoj prepečenici koju smo probali izneli više nego pozitivne utiske. Nakon toga nismo imali prilike da probamo rakije Čedomira Đurđevića, kad, eto, ove godine stižu nova iznenađenja! Pored rakije od šljive, tu su i dve specijalne rakije: travarica i klekovača. Čedina travarica je u osnovi šljivovica jačine 40% s dodatkom kompozicije od pet aromatičnih biljaka, izvanrednog ukusa i ujednačenog balansa. Klekovača, koja zaslužuje posebnu priču, takođe je u osnovi šljivova prepečenica oplemenjena plodovima kleke, starila u hrastovim, ali i u klekovim buradima. Tri rakijska musketara za 2018.  godinu.

Ali, da zavirimo u ličnu kartu ove destilerije, šljivovu prepečenicu, prvu organsku rakiju na tržištu. Odmah da vam kažem, ne mora biti od presudne važnosti to što ova rakija ima nalepnicu organski proizvod. Više puta smo se uverili da, ako jednostrano ističete važnost nekog segmenta kvaliteta rakija (npr. sorte ili da li je „organska“ ili ne), onda zanemarujete sve ostalo (npr. senzorne karakteristike). Ipak, Čedina organska rakija od šljive je, pre svega, izvanrednog kvaliteta, pa je zatim još i organska. Baš tim redom. Još ako znate da su prinosi šljiva dobijenih na ovaj način za 30% manji u odnosu na konvencionalnu proizvodnju...

Etiketa je dizajnirana na ćirilici, pismeno sročena. Jer čika Čeda je dipl.inž. a ne, kao mnogi drugi - dipl.ing. U boci je organska požegača i rakija od nje, najmanje pet godina stara, jačine 42% alkohola, a boca zapemine 750ml. Ako vam je promaklo, obično su boce zapremine 700 mililitara. Znate li koliko je 50ml rakije? Velika ili mala čašica za rakiju? Puna velika čašica za rakiju. Pogledajte sliku na kojoj je čaša zapremine 170ml.

Miris je razvijen, karakterističan za sortu. Miris zemlje ispod četinara. Ima dovoljno hrasta (burad su zapremine 500 litara), voćnih kiselina, ali i začina kojih će s godinama biti i više. Ukus ostaje na nepcima sasvim dovoljno dugo, sve arome (prirodna, slankasta vanila!) se pojave i lagano odšetaju, a u praznoj čaši ostaje miris šljiva. Izvorno rustikalna, ali i gospodski nežna, Čedina rakija je istinsko zaveštanje. Jer ako brineš o rakiji i ona će, materinski, brinuti o tebi. Pored nekoliko nesumnjivo kvalitetnih rakija, proizvedenih pre nekoliko decenija, ovo je jedna od retkih rakija proizvedenih u ovoj deceniji koja pokazuje potencijal za duže starenje. Divno piće za predstojeće zimske dane. Srećna Nova godina! 

 

Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova  

Leb i Sol - Bistra Voda

Stara sokolova - rakijski putopis

  

Tim bloga Rakija, uglavnom posetio je destileriju Global iz sela Kostojevići koja proizvodi rakiju više nego poznatog imena: Stara sokolova. Ovu smo porodičnu destileriju planirali da posetimo odavno, oduvek nam se činila primamljivom za našu rakijsku avanturu. Dugo nas je kopkalo šta se stvarno nalazi iza čuvenog brenda i nagrađivanog proizvoda prepoznatljivog ukusa. Uvek smo se pitali da li je ova slava zaslužena, i da li je ovo destilerija koja postoji samo na stranicama specijalizovanih časopisa koji prate vinsku scenu i HoReCa sektor, ili čini jednu od glavnih stubova srpske rakijske scene. Stara sokolova nije samo rakija, ona je, pre svega, porodična priča. „U redu“ - reći ćete, „ima stvarno mnogo porodičnih destilerija protkanih detaljima iz porodične tradicije“ - ali ova se priča stvarno ističe. Priznajemo, dugo smo mislili da je Stara sokolova skoro pa prava industrijska rakija. To ne predstavlja nešto loše, već ukazuje na nešto veći obim proizvodnje, prisutnost na tržištu: velikim marketima, podrumima pića, HoReCa sektoru, kao i u inostranstvu.

Stara Sokolova je, pre svega, rakijsko čedo porodice porodice Bogdanović iz sela Kostojevići kod Bajine Bašte. Ako bismo bili još precizniji, ova porodica je svoje prve rakijske kazane založila još davne 1830. godine u dolini zvanoj Krivaja gde se i dan-danas nalazi porodično domaćinstvo sa svim pratećim elementima neophodnim porodici koja živi od rakije. U Krivaji Bogdanovići putnika namernika rado svraćaju u kačaru i kazanu u kojoj se još uvek nalazi stari bakarni kazan, kao i u vekovni podrum sa buradima i svom pratećom opremom za proizvodnju šljivovice. Ovaj svojevrsni muzej rakijskog alata i zanata, koji se nalazi na vrhu brda, predstavlja pravo rakijsko blago Srbije. Iz istorije znamo da se ovaj kraj Srbije, na tromeđi između Bajine Bašte, Užica i Kosjerića, nekada zvao Sokolska nahija. To je tradicionalno bio prostor gde je dobra šljivovica bila pitanje časti i ugleda domaćina. Za druge se rakije, sem šljivovice, u ovom kraju nije znalo sve do kraja XX veka, kada počinje da se pravi dunjevača, kajsija i medovača. Danas destilerija porodice Bogdanović proizvodi rakije od različitog voća, kao i specijalne rakije, a od pre par godina poznati su i po svom odličnom starom vinjaku. 

U okviru prvog dela naše posete porazgovarali smo sa direktorom Stare Sokolove Ivanom Bogdanovićem, predstavnikom sedme generacije koja peče rakiju u ovoj porodici. Ivan nam je ukratko objasnio u čemu je specifičnost proizvodnje svake od rakija. Destilerija kupuje vrhunsko voće iz cele Srbije, s tim da šljive dolaze isključivo iz Sokolske nahije, odnosno da rastu po obroncima oko samih Kostojevića. Destilerija se sastoji iz nekoliko objekata koji se nalaze na nekoliko lokacija u selu, u jednom se vrši fermentacija voća, na drugoj lokaciji se peče rakija, a na trećoj destilati stare u hrastovim buradima. Prijatno nas je iznenadilo to što Bogdanovići kupuju domaću hrastovinu i sami prave i suše duge pod nadzorom svojih tehnologa. Ispred objekta za starenje rakije nalaze se naslagane hrastove duge koje se suše po starom francuskom receptu, što će reći na otvorenom i bez zaštite od različitih vremenskih prilika. Ovde se poštuje čuveni princip: jedna godina sušenja za svaki centimetar debljine hrastove duge, dok je sama hrastovina stara jedan vek. Dok je tog jutra u Beogradu bila pozna jesen, u Kostojevićima nas je dočekao sam početak zime. Pošto smo za doručak pojeli lokalni specijalitet, komplet lepinju, i nakon što smo obišli proizvodni pogon sa modernim fermentorima i aparatom za destilaciju, svratili smo do obližnjeg objekta u kome dozrevaju rakije. 

Degustacija broj jedan. Degustirali smo, među hrastovim buradima, bezbojnu kajsijevaču, odličnu viljamovku, zatim staru kajsijevaču i dunjevaču. Sve voćne rakije su sveže, pitke, kvalitetno stabilizovane, nema onih ukuvanih i otužnih voćnih aroma koje se mogu naći kod domaćih rakija od dunje ili kajsije. Iako smo, pre svega, dobri poznavaoci i ljubitelji šljivovih prepečenica, uživali smo u svakom uzorku voćnih rakija porodice Bogdanović. Primetili smo i jednu zanimljivost. Naime, naš je utisak da je bezbojna dunjevača mnogo bolja od dunjevače koja je starila u buretu, nismo sigurni da joj je bure dalo mnogo toga što bi opravdalo izgubljeno vreme i gubitak u alkoholu. Pozivamo čitaoce bloga da probaju i jednu i drugu i sami ih uporede. Posebna i retka poslastica bila je Sokolova kajsija, rakija od istoimene voćke, ali koja je sazrevala u hrastovim buradima. Jačina je 40%, a od sorti mađarska najbolja i mađarska rana.  Teško da može bolje. Na kraju, (a šta drugo?) probali smo šljivovu prepečenicu iz 1994. godine. Konjački tip rakije s očuvanom tipičnošću šljivovice.  

Degustacija broj dva bila je prava poslastica za ljubitelje starih šljivovih prepečenica, naime, degustirali smo porodične rezerve i to na samom izvoru, tamo gde su nastale i starile, a i gde je raslo voće od koga su pravljene. Da budemo potpuno otvoreni, za neke od osnovnih verzija šljivovice iz ove rakijarnice voće se kupuje, a kupuje se i jedan deo meke rakije od komšija iz sela. Ovde pre svega mislimo na brend Sokolica koji predstavlja osnovnu, takozvanu svakodnevnu rakiju. I ova rakija ima svoje kvalitete, ali nema onu arhivnost koju imaju starije verzije Stare sokolove. 

Očuvani duh starine učinio je da omali, porodični objekat kamenih zidova postane verovatno najprimerenija degustaciona sala za rakiju koju smo do sada posetili. Na sve strane autentični predmeti iz prošlosti: rakijski alat, tradicionalno kuhinjsko posuđe, čak i drvena mišolovka, a u jednom ćošku prva, pod tim imenom, napunjena boca Sokolove rakije. Na fotografijama smo probali da zabeležimo nešto što za čim već duže vreme tragamo, a „to nešto“ smo nazvali rakijski pokret. To su recke koje je kazandžija urezao na drvenim vratima i koje označavaju broj ispečenih kazana tog dana; stare fotografije na neravnim zidovima gostinjske sobe; naš domaćin Rade Bogdanović dok ispija najstariju rakiju iz porodičnog podruma...  Na istom mestu, kao iznenađenje dana, probali smo nešto što će po našem mišljenju biti rakijski hit za narednu godinu - staru šljivovu prepečenicu od osamnaest godina koja izlazi kao biser porodične rezerve familije Bogdanović. Vrhunska šljivovica sa onim, danas tako retkim, rustičnim tonom u ukusu i mirisu. Starost ove rakije je za poštovanje, ali užitak upotpunjuje svežina i uzbudljive arome koje nisu napustile ovu vrhunsku rakiju.

Bogdanovići, i njima slične porodične rakijske firme, važni su i zbog činjenice da imaju kapaciteta da iznesu projekte kao što su izvoz srpske rakije u inostranstvo, rakijski putevi Srbije, rakijski turizam. Oni sem tradicije i kvaliteta imaju i dobru organizaciju, posvećen tim, uslove i sredstva. Ovo će biti jako važno u budućnosti kada Srbija odluči da svoje rakijsko blago ponudi široj domaćoj i svetskoj publici. Do tada, ako vas zanima rakija i njena istorija, odlično mesto za početak traganja su Kostojevići i destilerija Stara sokolova.