Жубор са Каблара

 

Кад се помене планина Каблар прва асоцијација је чувена песма са Овчара и Каблара и њена заразна мелодија коју знамо из филмова, серија, са отварања Сабора трубача у Гучи. Кад смо већ код чувене песме занимљиво је да још увек трају дебате о њеном настанку и аутору.

Мало се зна да је чувена песма настала много пре почетка и Првог и Другог светског рата. Књижевник и дугогодишњи директор Дома културе у Гучи Никола Стојић у књизи „Народних умотворина Драгачевке" записао је: Ова песма чула се први пут у време Српско-турског рата (1876—1878). Певали су је добровољци из Босне и Војводине који су долазили у Србију да се боре за њено ослобођењe. Према другим ауторима песму су спевали чланови породица добровољаца које су добијале земљу у новоослобођеним или слабо насељеним територијама кнежевине, а касније, краљевине Србије.

Наиме, краљ је дао имања породицама војника пореклом из Босне, Старе Херцеговине и Подриња који су се борили у његовој војсци, а који доминантно насељавају новоослобођене крајеве око Ниша, Лесковца, Бојника. Један део народа добијао имања на потезу Ужице-Чачак. Управо из тог корпуса, а из захвалности српском кнезу, а касније краљу, Милану, спевала се песма чији текст је ишао:

"Са Овчара и Каблара

чобаница проговара

Српски кнеже, прими наске

У планине србијанске".

"Кнез Милане, јели, јели

ко ти плете џемпер бели?

Плету ми га чобанице,

Са каблара и Јелице".

Ракија Жубор са Каблара рођена је у пределу који симболички називамо српском Светом гором. Представља својеврсни напор инжењера Велимира Митровића и технолога Марета Гојковића да формирају резерват аутохтоних сорти шљива, пре свега црвене ранке, али и драгачице и трноваче. Људи из ове ракијарнице потпуно су свесни да су једино те сорте творци оног аутентичног укуса и мириса српске домаћинске ракије.

На имању Јовашевић, са кога долази Жубор са Каблара формиран је први воћњак значајније површине, аутохтоних сорти шљива. Карактеристике су му плантажни ред садње и радикална резидба по принципу Фогеловог вретена.  Биљке се креирају у вретенастој форми са идејом да се нихови габарити одржавају у димензијама које омогућавају директан приступ целој круни са земље у свим фазама неге и експлоатације воћњака. Фогелово (неко каже Вогелово) вретено, први у Србији у својим научним радовима помиње проф. др Никола Мићић, деведесетих година прошлог века. У том периоду на Институту за воћарство у Чачку подиже се први оглед везан за густу садњу шљива, већински од сортимента са Института за воћарство. Газдинство Јовашевић настоји да ова знања примени и на наше старе сорте шљива сарађујући са доктором Иваном Глишићем, професором на Агрономском факултету у Чачку који је помогао при формирању воћњака.

Концепт почива на неколико принципа: лака приступачност круни, у овом случају максимана висина круне 2.8 метара и пречник 2,2 метра; све радне операције на дохват руке, што код аутохтоних сорти значи 75% са земље;  механизација свих операција, што значи  резидба, хемијска заштита, прикупљање и берба плодова. Овакав начин управљања процесима битан је пошто се питање радне снаге из године у годину комликује. То је посебно битно код биљака које дају ситне плодове (аутохтоне сорте шљиве и трешња).  Што се родности тиче, ту се не добија значајан помак, али је квалитет плодова значајно бољи и уједначенији него код класичних узгојних облика, рецимо, много је боља осунчаност круне.  На имању са кога долази Жубор са Каблара има 6 000 стабала који се узгајају на описан начин.

Када је реч о укусу, мирису и букеу, Жубор је право откровење за уреднике блога Ракија, углавном. Ракија дефинитивно заслужује да је прикажемо и препоручимо.

 

Боја: црвенкаста махагони боја, лепо изгледа у чаши, одаје утисак скупог и отменог пића. 

Мирис: развијен и карактеристичан за старе сорте шљива. Истина, нема превише година, вероватно купажирана млађа са старијим ракијама/ракијом. Мирис Шумадије, црвена ранка, пријатан додир шљивове коштице, флоралан и освежавајући.

Укус: пун и заокружен, прија док се гута, обећава добар афтертејст који има све потребне одлике добрих ракија. Минералан, горак, шербетаст, сув финиш, а касније ванила, храст и сува шљива. Има додир зеленог у укусу, претпостављамо да су ту ноту донели млађи дестилати у купажи. Ова нота, са развојем укуса, нестаје и замењује је дуг финиш који подсећа на сеоске посластице, пре свега пите са сувим шљивама и ораснице.

Закључак: Ракија Жубор каблара свидела нам се на неколико нивоа. Прво, ово је ракија са  пуноћом укуса и тела. Дошла је у наше руке баш кад смо се уморили од пробања досадних чипсованих ракија. Ово је, насупрот томе, оригинална и узбудљива ракија. Друга јако битна ствар је да је ово ракија која би требало да покаже да није немогуће неговати аутохтоне сорте воћа на савремен начин, уз примену технологије и технике. Такође, да је могуће произвести ракију која ће бити тржишно исплатива, али ипак доступна свима. Ракија личи на „тачку тржишне равнотеже“ на графикону понуде и потражње. Наиме, тамо где се секу оса потражње и оса понуде, добијате идеалан однос цене и количине. Повећањем цене производа изгубили бисмо тражњу, а повећање понуде вероватно би утицало на квалитет. Овде имамо реалан квалитет, за реалну цену, уз стабилне залихе. Због свега поменутог у будућности рачунамо да ће Жубор са Каблара бити озбиљан ракијски тренд и битан играч на ракијској сцени.

 

Оцена - Велика златна - 93 од 100 бодова

 

 

 

Tajna manastirske rakije – Drača u Šumadiji

 

 

 

 

Tajna manastirske rakije je jugoslovenski film iz 80-tih godina sa Batom Živojinovićem, Darom Čalenić i Taškom Načićem. Tu je i nekoliko poluanonimnih američkih epizodnih glumaca. Film nije loš, sihronizacija na engleski je, istina, urađena malo amaterski pa ga mi koji smo ga gledali prvi put kao deca pamtimo kao horor. I to je, otprilike, to. U rakijskom smislu, ne postoji nešto što bismo nazvali „tajna manastirske rakije“. Srpski manastiri su posle Drugog svetskog rata osiromašili, monaške obitelji su razorene, ostali su bez voćnjaka i ostalih poseda, rakija je prestala da se proizvodi. Nemoguće je pričati o nekom kontinuitetu tradicije kada je u pitanju proizvodnja pića, kako vina tako i rakije. Kao i sve stvari u našoj crkvi, i manastiri su u fazi obnove, izgradnje, podizanja i revitalizacije. Sve je na nekom novom početku. Da bi se ponovo vaspostavila tradicija zahteva se napor čitavog naroda, ne samo sveštenika, monaha i monahinja. Deo zemlje je vraćen, ali je neophodno da mlađi ljudi, oni sa snagom i idejama, ulože godine rada i strpljenja da bi se došlo do kvalitetnih manastirskih proizvoda s dodirom drevnosti. Potrebno je puno istorije za samo malo upotrebljive tradicije.

 

 

 

Danas pričamo o našem druženju sa Onufrijem Hilandarcem, mladim ekonomom manastira Drača koji je za kratko vreme postigao značajan uspeh u proizvodnji rakije i vina, skrenuvši pažnju svima onima koji se interesuju za rakijsku priču na Draču i njenu skromnu ali ambicioznu destileriju. Kompleks manastira Drače nalazi se desetak kilometara zapadno od Kragujevca, u kotlini Dračke reke, na padinama brda Rujevica. Prema predanju, na mestu sadašnje crkve postojao je srednjovekovni hram podignut krajem 14. veka u kome je živeo, umro i sahranjen svetogorski monah i svetitelj, prepodobni Jov Sinait. Najstariji podatak o ovom manastiru sačuvan je u Vrdničkom pomeniku s kraja 16. veka. Tokom 18. i 19. veka manastir je značajan duhovni i kulturni centar ovog dela Srbije i više puta je postradao od Turaka. Današnju manastirsku crkvu podigao je lokalni velikaš Staniša Mlatišuma 1734. godine, a nove manastirske konake gradi vojvoda Toma Vučić Perišić. Od 1958. godine, kada upravu preuzima igumanija Jelena (Jokić), Drača je ženski manastir. Crkva je lepo freskopisana, freske su nastajale tokom ustanaka i ratova u kojima se srpski narod borio za slobodu od Turaka, mučeništva su bila česta, nasilje i patnja su bili na svakom koraku. Upravo zbog toga u ovom manastiru na freskama su novozavetne i starozavetne scene stradanja toliko slične realnosti tadašnje Srbije. Manastirska crkva je poznata i po retkoj ikoni Presvete Bogorodice Ahtirske. 

 

 

Što se tiče imanja sa koga dolazi sirovina za rakiju, ono je samo delimično vraćeno kroz proces restitucije. Na njemu je igumanija sa sestrinstvom manastira i konomom podigla vinograde i voćnjake. Sada, nekoliko godina po povraćaju, sve izgleda prelepo, sve je sređeno, o svemu se vodi računa. Od sorti grožđa u vinogradima preovlađuje francuska sorta merlo od koga se u manastiru pravi vrhunsko vino. Postoji veliki voćnjak pod kruškom kaluđerkom i dva šljivika pod čačanskom rodnom i čačanskom lepoticom. Sve voćke se redovno đubre, trava se šiša, a prskanje je samo osnovno. Manastirsko dobro impozantno izgleda kada se pogleda sa brda iznad kompleksa, posebno sada u proleće kad je sve u naponu prirodne snage, kada svako stablo obećava bogat rod. Ova priča nas dovodi do najvažnijeg pitanja: kakav je kvalitet rakija u manastiru Drača? Za one koji pažnjivo prate blog Rakija, uglavnom znaju da smo i pre pisali o manastirskim rakijama, da su nam se neke svidele, ali neke baš i ne. Iako poštujemo ulogu crkve u društvu i držimo do tradicije i vere, kad je u pitanju rakija, sud je objektivan bez obzira na poznato ime ili uvreženo mišljenje o kvalitetu pojedinih rakija koje se prave na gazdinstvima srpskih manastira. 

 

 

U podrumu manastira Drača degustirali smo čitavu lepezu proizvoda koji izlaze iz njega: kruškovaču, dunjevaču, šljivovicu, lozu, a probali smo i poluproizvode u različitim fazama nastanka. Barik dunja obećava kao i kruškovača iz hrastovog bureta u kome je prethodno bilo vino. Na početku degustacije probali smo vrhunsku bezbojnu rakiju od kruške kaluđerke. Smatramo je, uz barik lozu, favoritom ove manastirske rakijarnice. Suva i sveža, trpka i blago začinska, ova rakija je vrhunski izbor za degustiranje uz manastirske sireve. Pije se pre glavnog jela ili uz kafu tokom dana. Vrhunski destilisana, ništa joj nije oduzeto tokom destilacije, nije ostala neutralna i „votkasta“ kako ponekad umeju da je proizvedu rakijaši sa manje iskustva. Ova rakija je baš kako treba. Inače, zanimljivo je pomenuti da su dve vrhunske rakije od kruške kaluđerke, ova iz Drače i rakija našeg prijatelja Aleksandra Kolarevića, potpuno promenile pogled stručnih komisija o dometu koji ima kaluđerka kao sorta za proizvodnju najboljih rakija. Nekada se u stručnoj literaturi nalazilo da ova sorta daje neutralnu i bezukusnu rakiju, bez sortnih aroma i bez mogućnosti za vrhunske rezultate. Sada, stručne komisije sve češće daju zlatne i velike zlatne medalje upravo rakijama od sorte kaluđerka. Svaka čast za vrhunski rad dvojice šumadijskih rakijaša. 

 

 

Druga izvanredna rakija koju proizvodi otac Onufrije je barik loza. Pre opisa šta nam se svidelo kod ove loze da se osvrnemo na specifičan način starenja rakija u ovom podrumu. Naime, Drača nije bogat manastir, nema mogućnosti da kupuje kvalitetnu rakijsku burad velike litraže, već je sala za odležavanje i starenje formirana od donacija manastiru od strane vernika u rakijskoj i vinskoj opremi. Pre nekoliko godina jedna poznata vinarija poklonila je burad manastiru u kojima je pre toga bilo crveno vino sorte kaberne. Burad su reparirana, prvih nekoliko slojeva je odstranjeno i u njih se sipala rakija. E, sad, nekim rakijama je to prijalo, pa ih je bure oplemenilo i dalo izuzetnu kombinaciju aroma. To je, pre svega, slučaj s lozom. Ovo druženje sa isluženim vinskim buradima dalo je jednu od najboljih žutih loza koje smo probali. Blage note karamele, kvalitetne vanile, začina i citrusa. Uzbudljivo i slojevito. Ova rakija je naša preporuka, prognoziramo joj svetlu budućnost. Takođe, etikete na bocama su odlične, ćirilične, sa pečatom manastira, a konkretno barik loza ima na etiketi drečavu zelenožutu boju koja podseća na limun. Ne možete je zameniti sa nekom drugom rakijom. Sa druge strane, ovakvo, možemo slobodno reći, alternativno starenje, nekim rakijskim vrstama ne odgovara. Pogađate da se radi o šljivovici. Posebno se ne stvara dobar utisak za konzervativnu publiku koja očekuje tradicionalan i stabilan profil u kome dominiraju note karamele, suve šljive, hrasta, crnog čaja, kandiranih citrusa i svega onog što bi dalo rakijsko bure debelih hrastovih duga. A, da budem iskren, tradicionalnijih i konzervativnijih degustatora, kada je u pitanju stara srpska šljivovica, od nas teško da ima. 

 

 

 

Iskoristiću ovaj putopis da pozovem pratioce koji su u mogućnosti da ovom sjajnom manastiru pomognu da dođe do drvenih sudova za starenje šljivovice. Nekad su ljudi u Srbiji imali kulturu pomaganja i poklanjanja manastirima, posebno onim koji nisu imali veliko imanje, kao i onima koji nisu popularne turističke atrakcije, pa nisu mogli sami da se izdržavaju. Otac Onufrije uradio je sve što je do njega, radi odličan posao u voćnjaku, u prostoriji za fermentaciju, pored kazana. Ali za vrhunsku šljivovicu potrebni su dobri drveni sudovi koje manastir sebi ne može da priušti. Manastir Drača pored pomenutog proizvodi travaricu i liker od oraha, za koje je ženski deo tima Rakija, uglavnom rekao da su izvanredne rakije. Liker je jedan od najboljih na tržištu. U radnoj fazi razvoja je i vinjak, to čekamo da probamo za neku godinu. Imamo pozitivan predosećaj kad je on u pitanju. Kroz čitavu degustaciju jeli smo manastirske sireve koji se odlično slažu uz rakije, a probali smo i sušenu tunu. Na kraju, veoma smo srećni što smo pronašli ovaj divan manastir, upoznali sestrinstvo i podružili se sa ekonomom koji zrači kako duhovnom energijom tako i ambicijom kada je u pitanju proizvodnja rakije. Sjajno mesto za posetu, Šumadija u svom najboljem izdanju. Čitava atmosfera odiše optimizmom, gleda se u budućnost, ne žali se ni za čim, čekaju se bolji dani. Nadamo se skorom ponovnom viđenju. 

 

 

 

 

 

Premier loza

 

 

 

Ako ste redovan posetilac bloga Rakija, uglavnom, verovatno ste naišli na tekst o Promont destileriji  koja proizvodi rakije Premier. Još tada smo se namerili da, kao osvedočeni zaljubljenici u šljivovicu, napadnemo svoja čula ostalim voćnim rakijama i, kao što ste mogli da pročitate, baš smo se dobro proveli. Sada, po prvi put na našem blogu, objavljujemo prikaz jedne rakije od grožđa, popularne lozovače. I to ne bilo kakve, već rakije proizvedene od sorte muskat hamburg. Muskat hamburg je crna stona, vinska i rakijska sorta grožđa nastala u Engleskoj, a kod nas se odavno gaji u većini vinogorja. Bujna je sorta, ima veliki grozd i dugačku, drvenastu petelјku. Spada u pozne sorte, sazreva u takozvanoj „trećoj epohi“, a prinos je od 15.000 do 20.000 kilograma grožđa po hektaru. Od ovog grožđa intenzivne muskatne arome dobija se rakija vrhunskog, po mnogim stručnjacima možda i najbolјeg kvaliteta. Kad smo već kod čuvene muskatne arome, oduvek mi je kod lozovača bilo važno da se ono „muskatno“ na mirisu ne svede samo na sladunjavo. Znate onu aromu koja nagoveštava sladak ukus gde mu možda i nije mesto? Srećom, kod ove rakije, to nije slučaj.

 

 

Premier loza, u duhu prepoznatljivog asortimana, ostaje bezbojna. Posle završene destilacije u cilju harmonizacije destilata, destilat od grožđa odležava dve godine u tankovima od inoksa. Alkoholna jačina je 43,0%, što se čini kao dobra odluka, pogotovu kad znamo da lozovače mogu da iznesu i koji procenat više. Dobro je i to što se Premier rakije pakuju i ova u mala,  praktična staklena pakovanja od 0,05 litra. Iz takve bočice smo je i probali.

Miris ove rakije je razvijen i sigurno predstavlja njen najjači adut. Muskatan, cvetan, ratluk s ružom, ali ne previše sladak. Grožđe, miris kajsije, uz atmosferu kvalitetnog vinskog podruma.

Ukus je čist, bez primesa i oscilacija. Sve je odmah jasno: destilacija izvedena besprekorno, a sirovina odlična. Otmeno i nenapadno. Suv finiš, blago biberast i začinski. Atmosfera pomalo svečana, arome podsećaju na zimske kolače sa suvim voćem i grožđem. Trebalo je uz ovu rakiju još zimus uživati pored vatre, mada nije loše društvo ni za ove rane prolećne noći.

 

                                    Ocena - Zlato - 90 od 100 bodova