Година иза нас. Некако смо испловили из те негостољубиве луке у којој је једина крчма била затворена. Па стога – наздравимо! Ипак, искусан морепловац ће остати при том једном пићу попијеном наискап – море још увек није мирно за сигурну пловидбу (и дужу пијанку). Узгред, нико не гарантује да ће следећа лука понудити удобније скровиште, јер још увек за навигацију користимо оријентире попут „социјална дистанца“, „карантин“ и „изолација“. Може ли се ту о било каквом задовољству говорити? Можемо ли се трајно забавити сами на малом па још и ограђеном простору? Наравно да не. Ако већ морамо да задржимо невеселу супстанцу актуелног тренутка - променимо јој приступ: хајде да говоримо о затишју. Причекаћемо. Као девојку на састанку или следећу туру у кафани. Причекаћемо. Унапред ћемо разумети гужву и друге разлоге. Наравно, неопходно је да се филозофски припремимо за затишје. Многи мислиоци су понудили своје вежбе за ову прилику али ми ћемо, поштујући здравствене мере, остати код куће и из библиотеке извући примерак двотомног дела „Филозофски фрагменти“ једне изузетне даме, најпознатије српске филозофкиње - Ксеније Атанасијевић (1894-1981).
Већ и сама повест о животу прве жене доктора наука са наших простора, може да нас прене из лошег расположења због свега што смо проживели и што још увек проживљавамо. На њено доба обрушила су се два светска сукоба а интимно, ређале су се бројне трагичне епизоде: мајка јој умире на порођају, отац када је имала дванаест година, један брат јој страда у Великом рату. Њена универзитетска каријера која је уследила после успешно одбрањеног доктората, која би на неком другом месту и у другим околностима готово сигурно била велика прича о успеху, почела је речима „добродошлице“ једног од колега: „Честитам Вам госпођице, ушли сте у пакао“. Хапсили су је и Гестапо и Озна. У првој Југославији „добровољно“ се повукла из наставе, у другој Југославији нити је враћена на факултет нити су њене књиге објављиване (изузетак су била три превода капиталних филозофских дела и мањи чланци). Упркос свим ударима, према сведочењу савременика, Атанасијевићева је задржала бодар дух и достојанствен став. „Све су наше прилике, успеси и потези у рукама судбине, случаја и људи. А жалосно је гледати увек друге силе и друге личности као господаре себе. Само су драгоцености што у нашој унутрашњости леже потпуно наша својина; њих једине ништа није у стању из нас да помери“ .

Петар Христовски, филозоф