Буково – лоза од црне тамјанике

 

 

 

 

Када дођу врели летњи дани и кад све што пијемо захтева конзумацију на нижим темперетурама, тим блога Ракија, углавном воли да охлади ракију од грожђа, популарну лозу, и са чашом хладне изворске воде дочека врели јулски талас жеге. Некако, лоза иде уз лето, без обзира јесте ли на мору, планини, негде у природи или се одмарате у својој кући. За поменути летњи ритуал са хладном лозом и чашом воде поред ње, овог пута одабрали смо лозовачу манастира Буково из Источне Србије, недалеко од града Неготина.

Ово је занимљива ракија коју смо одавно хтели да прикажемо на страницама нашег блога, а направљена је од сто посто сорте црна тамјаника. Ово је јединствена мускатна деликатесна лозова ракија како кажу монаси који је праве: „са веома израженим мирисом тамјанике. Веома је пријатна и питка што се постиже пажљивом и лаганом двоструком дестилацијом и одлежавањем у инертним судовима у трајању од најмање две године“.

Цела прича са црном тамјаником почела је 2009. године када је игуман са монасимама манастира одлучио да набави садни материјал специјалног клона црне тамјанике из Пољопривредне школе Буково у Неготину. Ова сјајна школа заслужује да се о њој напише неколико речи јер важи за „чувара старих српских сорти грожђа“. У својим виноградима гаје багрину, црну тамјанику, смедеревку. Школа је основана 1891. године указом краља Александра Обреновића и звала се Школа за винодеље и воћарство. Од самог оснивања бавили су се очувањем сорти, борбом против болести, промовисали културу узгоја воћа и прављења вина и ракије. Црна тамјаника им је специјалност, сорта која се код нас помиње од 1887. године, а од које је направљено и најбоље вино европског сајма вина у Паризу 1937. године. Иначе, Неготинска крајина налази се у равници окруженој планинама Мироч, Црни Врх и Дели Јован са једне и Дунавом и Тимоком са друге стране, што условљава веома специфичну климу овог подручја која је изразито континентална и карактеришу је веома топла лета и хладне зиме. Идеална је за узгој винове лозе, вина су врхунска, ракије на бази грожђа, такође одличне. Од самих почетака поменута школа блиско сарађују са манастиром Буково, прво земљиште које је било у поседу школе добили су од манастира крајем 19. века.

 

Судбина је хтела да школа и манастир ступе у поновну сарадњу 2009. године када су Владика Јустин, игуман владика Иларион, а отац Дамјан економ, почели са садњом винограда црне тамјанике. Одлучено је да се сади црна тамјаника како би се првенствено радило вино за Свето причешће јер је то уско повезано са манастиром и са црквом. Међутим, други су се планови наметнули кроз праксу и дружење са овом специфичном сортом грожђа. Направљено је врхунско вино Филигран, а касније се пече и ракија, баш ова која је данас на блогу Ракија, углавном.

Што се тиче ракије која је пред нама, прави се тако што се после пресовања остатак вина и грожђа уз додатак воде поново пресује и претвори у воћни кљук који се остави да ферментише. Монаси су приметили да је црна тамјаника таква сорта да се једним пресовањем не може одвојити целокупно вино из грожђа. Понављањем процеса добија се одличан вински сок без покожице који брзо ферментише и од кога се добија сјајна ракија. Када се ферментација заврши ради се двострука дестилација, обарање на 40% алкохола и стабилизација која траје најмање две године. Резултат који се добије је следећи:

Боја: бистра ракија која после хлађења добија лепу уљасту структуру.

Мирис: мускатан, благ и пријатан. Помало уљаст, благе маслинасте ноте се могу осетити на почетку. Бибераст и цитрусан, касније слаткаст мирис свежих црних смокви.

Укус: свеж, цитрусан, благо трпак. Путераст, укус црног грожђа, слатког од смокви, путера на свежем хлебу. Јако укусна ракија, чак и кад је охлађена има раскошни буке у коме се ужива. Истина, мало краћи накнадни део укуса, али и то је у мери у којој треба да буде за безбојну ракију од грожђа.

Ракија нам се свидела, свака препорука за ову лозу, посебно када је напољу изнад 25 степени Целзијуса. Желимо да напоменемо да нам се ова ракија много више свидела од основне верзије шљивовице коју производи исти манастир, вероватно је то зато што нисмо љубитељи ракија од шљиве која су старила у храстовим бурадима у којима је пре тога старило вино. Лоза се лепо слаже с лаганом храном, посебно добро са воћем које исто тако треба да буде благо охлађено, ми смо је пили уз комаде хладне диње и уживали. Паковање је модерно и добро осмишљено, идеална ракија за поклоне људима до којих вам је стало. Надамо се да ћемо ускоро посетити манастир Буково и пробати остале производе из њихове палете врхунских ракија.

 

Оцена - Злато - 91 од 100 бодова 

 

 

Шљива јутра - "Коцка"

 

 

Ако бисмо се везали само за податке са етикете – годину производње (2008), процентуалну јачину од 45%, технолошки поступак и старење – могли бисмо закључити да је ово иста она ракија о којој смо већ писали. Јутра, само у другом паковању. Али овде нас ракија поново учи лекцију – иста година, иста кућа, исто име, а ипак, другачија прича. Коцка није копија, већ варијација. А варијације, кад су урађене с укусом и осећајем, умеју да донесу много више од очекиваног.

 

Мирис: У првом сусрету, Коцка отвара врата цветним аромама које нас подсећају на ружу и лаванду, нежна, киселкаста свежина као да смо закорачили у башту у рано пролеће. Ни трага од агресивних додатака, нема никакве шминке, никаквог „филовања“ – само чиста снага природе и воља времена. Старење у храстовим бурадима дало је дубину, али није угушило воће. Овде се пожегача већ осећа као домаћин: топла, питка и пријатељска, али с довољно карактера да нас држи на дистанци.

Укус: Како се чаша греје у руци, ракија се шири, расте, открива нове слојеве. Пчелињи восак, трава, зрела клека – а онда и ораси, штрудла с лешницима, кантарион и сува смоква. Ароме нису агресивне, већ фине, слојевите и, што је најважније, природне. Ту су и оне високе ноте које подсећају на ментол, анис, мало брескве и босиљка. Коцка није за свакога. Облик боце је занимљив, отуда и наш надимак, али није то ракија која мами поглед етикетом, ни која се подилажљиво баца у загрљај. За њу треба имати време, као и вољу да се слуша. Тело ракије није тешко, зна да угризе кад треба, то је онај кик, али има и афтер - продужено трајање на самом крају. И баш у том продуженом утиску долази та слика: као да сте спустили главу над стари бунар оивичен влажним камењем које је временом потамнело.

Закључак: У поређењу са својом „црном сестром“, можда делује нешто светлије, млађе. Та ракија коју смо назвали премијум прошла је мало дужи пут кроз храст, добила је нешто дубље боре. Али и Коцка има своје лице – не мање лепо, само другачије. Нијансе су те које одлучују када ћете коју изабрати. Али и једна и друга сведоче о томе шта шљивовица може бити кад се не иде пречицом. Ово је ракија која не прати моду – она је својеврсни отпор времену. Нема ту додворавања – све је искрено, аутентично, и баш зато вредно. Може да се попије у подне, поподне и пред вечеру – кад год пожелите. Јутра ће променити све. 

 

Оцена – злато – 91 од 100 бодова