Armanjak je najstarija rakija iliti eu-de-vie
(voda života) na bazi vina na svetu. Proizvodnja datira još sa početka 15. veka
i vezuje se za region Gaskonje, pokrajine na jugozapadu Francuske. Ime je dobio
po plemićkoj porodici (Maison d'Armagnac) koja je vladala ovim regionom u
srednjem veku. Za dobijanje armanjaka koriste se samo četiri sorte grožđa:
Baco, Folle Blanche, Colombard i Ugni Blanc. Armanjak se sada proizvodi u
tri sertifikovana regiona uključujući Bas-Armagnac, Armagnac-Tenareze i
Haut-Armagnac. Stroga regulacija ovog pića uređena je pravilnikom iz 1936.
godine koji je uredio: zone i regione proizvodnje, sorte grožđa, tehnologiju
proizvodnje i obeležavanje na etiketi i obavezne informacije za kupce na njoj.
Destilerija Bojkovčanka ugostila je početkom jula
čuvenog Žeroma Delora, vlasnika jedne od najprisutnijih armanjak kuća u
Francuskoj, stručnjaka za armanjak i promotera ovog pića. Srpska šljivovica i
francuski armanjak dele dosta toga zajedničkog, uz nazive ovih pića, na primer,
uvek idu reči tradicija, kultura, identitet, kvalitet. Ljubaznošću vlasnika
destilerije Bojkovčanka gospodina Miroslava Kuburića tim bloga Rakija, uglavnom
je bio u mogućnosti da gospodinu Deloru postavi nekoliko pitanja o zajedničkim
karakteristikama armanjaka i šljivovice, kao i o pristupima u promociji ova dva
nacionalna pića.
1. Dobar dan, gospodine Delor. Kada ste
prvi put čuli za srpsku rakiju i iz kojih izvora?
Moram
da priznam da sam do skoro malo znao o srpskoj šljivovici. Međutim, pre neku
godinu sam pročitao afirmativan tekst o srpskom nacionalnom piću u francuskom
listu Figaro i to mi je skrenulo pažnju. Konačno, kada je pravljenje srpske
rakije šljivovice postalo deo nematerijalne kulturne baštine pod zaštitom
UNESCO shvatio sam da je ovo piće vredno moje pažnje. Zanimljivo je da je i
armanjak zaštitio UNESCO na sličan način kao i šljivovicu. Juče i danas sam
proširio svoje znanje i iskustvo probajući sjajne rakije u destileriji Bojkovčanka
i shvatio da postoji tesna veza između srpske rakije i srpske kulture,
tradicije i istorije.
2. Dolazite na poziv destilerije
Bojkovčanka, kakvi su Vam utisci o njihovog poznatoj šljivovici?
Sve
što sam ovde probao svidelo mi se i uživao sam u svakoj rakiji. Ovo je za mene
bilo i dosta egzotično iskustvo pošto nisam imao priliku da probam destilate od
nekih voćnih vrsta koje su zastupljene u ponudi destilerije Bojkovčanka. Prvo
sam bio impresioniran kvalitetom i originalnošću kazana koji se koriste u
destileriji Bojkovčanka. Objasnili su mi da je ovo kazan rađen po ličnim
zahtevima direktora Bojkovčanke i da je dosta različit od onih koje mi
koristimo u našoj destileriji u gradiću Lanpaks. Jako mi se dopala šljivovica,
dunjevača, loza, generalno, sve rakije koje su odležavale u hrastu. Prvi aspekt
koji mi se jako svideo je miris, očuvan, svež i postojan. On se jako lepo
nadopunjavao ukusom, koji nosi impresije koje su vrlo slične onima iz
armanjaka. Od belih rakija najviše mi se svidela kajsija, ali i ostale rakije
su bile izvanredne. Očugledno je da je „proliveno mnogo znoja“ da bi se dobio
ovoliko visok kvalitet.
3.
Vi ste četvrta generacija poznate
porodice proizvođača armanjaka. Kako je bilo odrastati okružen pričama o
grožđu, destilaciji, buradima, ukusima?
Moja
porodica već četiri generacije pravi armanjak, to je za nas deo porodičnog
nasleđa i tradicije. Inače, armanjak je piće za koji se može reći da je tečna
tradicija, mnogo više od bilo kog drugog pića.
Moja porodica proizvodi armanjak, kao registrovana
i legalna destilerija, od 1893. godine. Od tradicionalne recepture se ne
odstupa, sve je kao nekad, samo prilagođavamo marketing i promociju novom
vremenu i novim generacijama. Odrastao sam pored destilerije armanjaka i bio
deo celokupnog procesa od sadnje vinograda do flaširanja finalnog procesa. Sada
imam 52 godine i od kad znam za sebe želeo sam da se bavim proizvodnjom i
promocijom ovog pića. Pored toga što sam vlasnik kompanije, proizvođač i
promoter, ja sam i predsednik Državne kancelarije za armanjak koju je osnovala
država Francuska. Može se reći da je armanjak moj život.
4. Koje su glavne razlike između armanjaka
i njegovog mlađeg rođaka, konjaka?
Iako
su oba pića francuska i oba su destilati vina, postoje značajne razlike. Glavna
razlika je ta da je armanjak piće jedne destilacije, a da se konjak destiliše
dva puta. Tu su i razlike kada je u pitanju terroir iliti podneblje, konjak se pravi u regiji oko grada
Konjaka, a armanjak u regiji Gaskonja na jugu Francuske, stim da su oba pića
nacionalno zaštićeni proizvodi (AOC proizvodi). U armanjak se ne dodaje ništa,
nema bonifikovanja i sve arome su dobijene destilacijom vina i interakcijom
destilata sa buretom. Armanjak je malo zahtevnije piće, slojevito je i
kompleksno, dok je konjak malo svežiji i aromatski lakši. U Francuskoj postoji
šala da je armanjak piće za pijenje kod kuće i na domaćem tržištu, dok je
konjak proizvod za izvoz. Da ova šala nije daleko od zbilje govori nam i
statistički podatak da se nešto više od 50% armanjaka popije u samoj
Francuskoj, dok se samo 3% posto konjaka potroši na domaćem tržištu. Dugo je
važilo pravilo da je armanjak piće za nešto stariju i tradicionalniju publiku,
ali se i to sada menja.
5. Kada se priča o armanjaku, kao u
ostalom i kada se priča o šljivovici, prvo pada na pamet tradicija. Koliko je
ona važna u vašem poslu? Šta tradicija znači za Vas?
Koliko
je za nas tradicija važna dovoljno govori i činjenica da se moje ime i prezime
nalazi na svakoj boci koja izađe iz moje destilerije. To pre svega znači da ja
garantuje za kvalitet proizvoda, ali i da smo mi iz destilerije Delord u svaku
bocu uneli strast, ljubav i rad i da ga sa proizvodom pakujemo. Kod nas u
destileriji svi rade u proizvodnji armanjaka, i stariji i mlađi članovi. Moja
ćerka i moj bratanac koji su maloletni takođe nastavljaju porodičnu tradiciju i
uključeni su u ritam funkcionisanja naše firme. Ukoliko se odustane od takvog
pristupa u budućnosti ćemo svi piti koka-kolu i nositi kinesku odeću. To nije
budućnost kojoj se nadamo.
6. Ima li mesta za inovaciju i kreativnost
kada se proizvode pića sa dugom i bogatom tradicijom ili je tu davno sve
zacrtano? Kako privući mlade ljude starom piću?
Trudimo
se oko edukacije konzumenata i nastojimo da što više ljudi, iz najrazličitijih
društvenih i starosnih grupa sazna za armanjak. Kao i vi Srbi sa šljivovicom,
borimo se protiv predrasuda koje postoje o armanjaku. Jedna od predrasuda je da
je ovo piće namenjeno isključivo muškarcima. To je neistina. I žene uživaju u
ovom sjajnom proizvodu podjednako kao i muškarci. Rado ga piju i u koktelima i
kao dižestiv uz desert. Druga neistina je da ovo piće nije namenjeno mladima,
mi u Delord destileriji nastojimo da izbacimo na tržište i verzije armanjaka
koje su pitke, sa blagim i mekšim aromama, nešto što bi mladi voleli da
konzumiraju. Naš armanjak je prisutan u miksologiji, a imamo i elegantnu i lepu
ambalažu. To sve može da primeni i srpska šljivovica, to nam je zajedničko. Svi
su mislili da su naša pića otpisana, da pripadaju prošlosti a ona su se vratila
u modu. Isto važi i za armanjak i za srpsku rakiju. Najvažnije je da ostanemo u
modi i dalje.
7. Kao i za destileriju Bojkovčanka i za
Vaš brend važi da imate razvijenu umetničku dimenziju kod prezentacije
proizvoda. Jeste li pogledali oslikanu burad u destileriji Bojkovčanka i šta
mislite o takvom umetničkom konceptu?
Drago mi je da ste postavili to pitanje i da ste
ispratili naš umetničko-vizuelni identitet koji gradimo. Slažem se, stil
prezentacije rakija iz destilerije Bojkovčanka je sličan našem, dosta se daje
akcenat na pomaganje i pokretanje umetničkih projekata, sportskih, muzičkih i
opšte društvenih. Mi podržavamo mlade ulične umetnike i pomažemo grafiti i
mural scenu u našem delu Francuske, podržavamo muzičare i ostale potkulturne
radnike upravo da bi se približili mladim ljudima i pokazali da armanjak nije
samo piće prošlosti već i budućnosti, da je jednako dobro za nove generacije
kao što je bilo i za generacije njihovih dedova. Veoma mi se dopala izložba
oslikanih buradi u Bojkovčanki, možda i mi pokrenemo nešto slično.
8. Koliko država pomaže proizvođače
armanjaka u Francuskoj i imate li problema sa nelegalnim destilerima i crnim
tržištem.
Čuo sam za problem crnog tržišta u Srbiji,
krajnje je neobično da je dozvoljeno da se akcizna roba proizvodi „u kućnoj radinosti“.
Vašem nacionalnom piću je neophodno uređeno tržište i jasne zakonske odredbe o
tome šta je rakija, ko može da je proizvodi, pod kojim uslovima, koje su kazne
za nepoštovanje standarda. To je u Francuskoj davno rešeno, mi se recimo
pridržavamo zakonika i pravilnika iz 1936. godine. Napomenuo bih da je
neprijavljena i neregistrovana proizvodnja alkohola za svoje potrebe i u svrhe
hobija u Francuskoj najstrože zabranjena i kažnjiva je zakonom. Kazne su još strožije kada neko
proizvodi neregistrovano jako alkoholno piće za tržište, to je već teško
krivično delo. Strogom kontrolom se postiže to da su kupci sigurni da neće biti
prevareni, da neće biti dovedeni u zabludu. Takođe, puni se i državni buđet,
pošto je akciza za svaku bocu armanjaka 7 evra. Država nas ne pomaže puno,
mnogo više se pomažu proizvođači vina, ali je država makar donela dobre zakone
i organizovala inspekcijske, carinske i policijske službe.
9. Šta treba da se uradi da bi rakija
bila prepoznata na svetskoj sceni?
Pored već rečenog, preporučio bi da se srpska
rakija ne prilagođava previše trenutnom tržištu, da ostane svoja i originalna,
da ponudi kvalitet koji je prepoznat i u samoj Srbiji. Ko se previše menja
„izgubi dušu“, a onda nema šta da ponudi tržištu. Proizvod bez duše nema
budućnost. Srpskoj rakiji je potreban marketing koji će edukovati konzumente o
njenim specifičnostima, o tehnologiji, sortnom sastavu voća, o autohtonim
sortama. Jako je bitno očuvati autohtono i staro voće jer se njime čuva i
tradicionalna receptura. Za kraj bi preporučio da proizvođači više izlažu na
međunarodnim sajmovima, da se organizuju degustacije na stranim jezicima, da se
nudi ljudima da probaju srpsku šljivovicu „na svakom koraku“. Jedna od prvih
asocijacija na Srbiju trebalo bi da bude rakija, kao što je za Francusku
armanjak.
Razgovor vodio: Ilija Malović, urednik i autor bloga Rakija, uglavnom