24.09.2017.

Šljivovica manastira Kovilj



Rakije manastira Kovilj su jedna od uspešnijih marketinško-poslovnih priča naše rakijske scene. Imaju odličan dizajn, urbani pristup, jako dobru distribuciju, planski nastup na tržištu. Tako nešto može da posluži kao primer drugim proizvođačima.
Inače, manastir se nalazi na dvadeset kilometara udaljenosti od Novog Sada. Osnovan je u XII veku, a njegov osnivač je,  po predanju, Sveti Sava. Manastir je posvećen svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom  je države kao spomenik kulture od  1949. godine. U sklopu manastira nalaze se kapelica posvećena Svetoj Petki, i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Poznat je po svom dobrotvornom radu, u sklopu manastira je oftalmološka klinika, centar za pomoć licima obolelim od bolesti zavisnosti, ekonomija sa šumom, oranicama i voćnjacima. Manastir Kovilj je jedan od najbrojnijih muških manastira, bratstvo broji oko 30 monaha, od kojih solidan broj ima visoko obrazovanje.


Monasi manastira Kovilj  poznati su po manastirskoj rakiji  koju prave od voća iz manastirskih voćnjaka. U destileriji manastira Kovilj  proizvode se:  dunjevača, viljamovka i kajsijevača, šljivovica, slatki liker od zelenog oraha i rakija od jabukovog soka tipa kalvados. Ova rakija odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod. Na petom Rakija festu posetioci su ovu destileriju proglasili najboljom na manifestaciji. 
Kao što je poznato, blog Rakija, uglavnom smatra šljivovicu ličnom kartom svake destilerije, pa će predmet našeg interesovanja i kod manastirske destilerije biti upravo šljiva. Bocu smo kupili u diskontu, košta 1.600 dinara i evo šta mislimo o njoj.


Boja: tamno braon. Vrlo moguće da je dorađivana karamelom ili hrastovim daščicama. Ne odgovara mirisu i ukusu pošto ukazuje na mnogo stariju rakiju.
Miris: intezivan miris drveta, hrasta pre svega, trebalo bi da odražava miris stare, odležale rakije. Miris višanja u čokoladi, drveta, piljevine, laka za nameštaj.
Ukus: čokolada, crveni biber, suve šljive, mnogo hrasta. Impresija prirodnog pojačivača ukusa koji se dobija kuvanjem daščica hrasta, kore oraha, lešnika i sličnih prirodnih bonifikatora. Prilikom degustacije na slepo, ovu rakiju možete lako zameniti sa još najmanje tri slična proizvoda, rekli bismo da se na našoj sceni profilisala jedna grupa tehnologa koja je sklona doradama kada su ukus i miris u pitanju.

Zaključak: Sigurni smo da se ova rakija nije pila kada su manastir Kovilj posetili britanski princ Čarls sa svojom gospođom. Verujemo da u podrumima ove naše svetinje ima vrhunskih rakija i vrhunskog potencijala za najveća rakijska dostignuća. Inače, tim bloga Rakija, uglavnom je preko godinu dana na različite načine pokušavao da dobije odobrenje i poseti manastirsku destileriju, razgovarali smo više puta sa svim relevantnim osobama zaduženim za proizvodnju i distribuciju. Želeli smo da postavimo nekoliko pitanja, da podelimo naše utiske o ovoj rakiji, da uporedimo nekoliko boca. Na kraju, dobili smo odgovor da treba da tražimo blagoslov od njegove svetosti episkopa bačkog Irineja. Naravno, njegova svetost ima pametnija posla nego da deli blagoslove rakijskim blogerima. Kako reče naš prijatelj, inače veroučitelj, ako ti neko dosađuje, samo mu reci čuvenu rečenicu: Nemam blagoslov da pričam sa tobom

                                          Ocena: bronza 76 od 100 bodova

27.08.2017.

Šljivovica iz tri bureta – Mali podrum Gajić



Blizak prijatelj, inače odličan poznavalac vina, ispričao mi je zanimljivu priču sa njegovog putovanja po Francuskoj. Naime, grupa srpskih vinara, somelijera i ljubitelja vina obilazila je podrume i mala gazdinstva koja proizvode vina i armanjake. Došli su u prvo gazdinstvo gde ih je čekao stari vinar, njihov domaćin za taj dan, koji im je, bez puno uvoda, dao da obuku gumene čizme i pozvao ih da krenu sa njim u vinograd na obilazak. Moj prijatelj i njegove kolege su poslušale domaćina, očekivajući kratku šetnju po okolnim brdima i isto tako kraću priču o lokalnim sortama grožđa. Posle toga, gosti iz Srbije su očekivali obilazak same vinarije, objekata koji je čine, prostorija gde se vino pravi i naravno degustaciju uz hranu. 
Međutim, obilazak se odužio na nekoliko sati, pređeno je nekoliko desetina kilometara, a da za to vreme vinar nije prekidao da priča o zemljištu, geografskim karakteristikama podneblja, položaju, sortama, klimatskim promenama.  Edukaciji kao da nije bilo kraja. U jednom trenutku grupa se pobunila, zahtevala da se vrati u vinariju, požalila se da ih je napustila koncentracija, da žele da borave u klimatizovanoj prostoriji. Francuski vinar je bio zabezeknut i duboko uvređen ovim izlivom vinskog provincijalizma. Ljutim tonom prekorio je naše zemljake objašnjavajući da nisu došli ni u mašinsku radionicu, ni u pintersku radnju, da se, to što žele da gledaju i obilaze, najbolje vidi na sajmu vinogradarske opreme ili u fabrici. Ukoliko žele nešto da nauče, moraju da razumeju vinograd, da se druže sa vinogradarima, jer su kvalitet voća, podneblje i sorte suština kvaliteta. Nema ništa u čaši što pre toga nije bilo u voćnjaku. Tada, na tom mestu, u sred beskrajnog vinograda, moj prijatelj je naučio najvažniju lekciju o plemenitim pićima.

E, sad, ja ne znam zašto sam ovo sve ispričao/napisao, ali kako kaže poznati srpski glumac, ne može da škodi. A, svi znamo, da ono što ne škodi, koristi.
Retko nam se svide rakije koje proizvode vinari, posebno ne one koje proizvodi ova nova vinska elita, nastala skoro preko noći. Tu je rakija često nusproizvod vinskog procesa, napravljena od otpadaka i od viškova, nedostaje joj rakijskog entuzijazma. Međutim, kada naiđemo na dobru rakiju koja dolazi iz vinske kuće, onda su to vinari s tradicijom, onaj sloj proizvođača koji su i vinari i rakijaši u isto vreme, sloj kojima su oba proizvoda podjednako važna. Takve rakije su pića s porodičnom istorijom.



 
Upravo su takvi Gajići iz Gornje Zleginje pored Aleksandrovca, a i rakija im je takva, pravljena sa pažnjom. Pre svega, šljivovica i loza. Porodica se, inače, bavi prozvodnjom rakije i vina generacijama, imaju vinograd od preko sto godina, i šljivike od preko pedeset. Ima i novijih, naravno. U sortnom sastavu šljiva dominiraju čačanske hibridne sorte, pre svega čačanska rodna, ali iz ovih najstarijih voćnjaka dolazi župska požegača. Ona, kupažirana sa rodnom, drži stub kvaliteta ove rakije. 

Boja: svetlo žuta - boja kamilice
Miris: Dosta svež i na početku herbalan, blagi miris cveta zove, onda miris bagrema, duda. Kako se razvija pomaljaju se citrusi i med. Na repu mirisa blage note zelenog bibera.
Ukus: Utisak je da je ovo veoma skladna rakija, a sklad je osobina koju veoma cenimo kod rakija. Ukus se nadovezuje na miris, on je slojevitija i kompleksnija verzija mirisa. Na ukusu dominira belo i žuto voće, belo grožđe, bele trešnje, vanila. Na kraju suve šljive i hrast.
Zaključak: Lepa rakija, pitka i uzbudljiva. Inače, ova rakija ima jako zanimljivo starenje, naime, prvo leži šest meseci u starom bagremovom buretu,  do šest meseci u dudovom i šest meseci u novijem hrastovom buretu od 500 litara. Veoma retka kombinacija na našem tržištu, veoma uspela kombinacija, takođe.  Ono što je naš utisak je da ova šljivovica zahteva da njen konzument ima iskustva sa različitim rakijama i da je svestan spektra aroma koju šljivovica može da dâ. Ovo nije rakija sa puno godina koja će vas impresionirati starošću, ne, ova rakija impresionira originalnošću. Arome sva tri bureta harmonično su ukopljene i jednu jedinstvenu celinu. Ta celina daje utisak da sedite na tremu, pijete šljivovicu i kaficu sa ratlukom u dvorištu pod lozom ispred kuće, u čijem podrumu, zemljanih zidova, spava rakija.

Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova

22.08.2017.

Porodični podrum Plazinić




O profesoru Milanu Plaziniću već smo pisali u tekstu o njegovoj šljivovoj prepečenici staroj osam godina. U međuvremenu, a naročito tokom ove godine, rakije Plazinić osvojile su visoka mesta na rakijskim manifestacijama u Čačku, Gornjoj Trepči i trijumfovale na užičkom Žestivalu. Pre putopisne priče, nekoliko rečenica o rakiji koju smo u međuvremenu degustirali, a reč je o najmlađoj šljivovici koja se u ovom podrumu flašira, staroj tri godine. Neko bi sumnjičavo rekao: „samo tri godine?“, a da je nije ni probao. Međutim, ovo je jedna od najboljih rakija (najmanje) tog godišta, jer u ovoj kupaži sigurno da ima i starijih destilata. Miris je jako lep, karakterističan ponajviše za sortu čačansku rodnu, a ukus floralan, zatim prijatno gorak, uz dovoljno hrasta i pomalo vanile. Još jedna rakija koja s vremenom i kontaktom s vazduhom, pošto otvorite bocu, biva sve bolja. 



Kratak obilazak započeli smo prostorijom za destilaciju u kojoj dominira aparat za destilaciju starog kova, takozvani kazan prevrtač. Leto je bilo tek bilo počelo, pa je i sezona pečenja rakije tek na vidiku, stoga je kazan bio rastavljen i očišćen, baš kako treba. Obišli smo i prostoriju koju sam odmah nazvao stakleni podrum, a u kojoj miruju uglavnom bezbojni destilati. Ima i starijih, ali su svi u staklenoj ambalaži, po mom mišljenju, najpogodnijoj za odležavanje rakije. (Odležavanje je pojam koji ne treba pobrkati sa starenjem, odnosno sazrevanjem koje se odvija u drvenim sudovima)

Na kraju, kako i dolikuje, čeka nas „drveni podrum“. Sve sama hrastova burad zapremine od 200 do 500 litara. Starija, mlađa rakija, kupaže različitih sorti i monodestilati. Praznik za oči, uživanje u mirisu i atmosferi, a nema boljeg iskustva od degustacije bilo koje rakije od degustacije na njenom izvoru. Na rakijskom meniju redom su se našle: travarica (u osnovi kvalitetna šljivovica s dodatkom nane i kantariona), zatim klekovača, jedna od najboljih i najšljivastijih koju sam ikad probao, jer se dobija od stare šljivove prepečenice. Sledi stara jabukovača, srpska rakija najbliža francuskom kalvadosu, pravi melem za čula i dobro odmorište posle kojeg treba nastaviti plovidbu kroz starije rakije. Sledi kajsijevača, ali stara, hrastom obojena i kao takva prava retkost na sceni, a voleli bismo da ih vidimo još više, jer bezbojne kajsijevače su bezlične - sve liče jedna na drugu.  Na koncu, degustacija starih šljivovica od autohtonih rakijskih sorti. Sve dobre, još bolje i najbolje. Nijedna s manom, a svaka visokokvalitetna. Bele ajkule, rekao bi profesor Ninoslav Nikićević. Takva jedna rakija (možete je videti na slici gore) flaširana je pod nazivom "ekstra šljivovica" i stara je 15 godina.

Posle dobre degustacije, prija nešto slatko. Ne, ne mislim na slatkiše ili kolače, mislim pre na pića tipa vinjak, eventualno neka specijalna rakija, orahovača ili nedajbože liker. Sad govorim u svoje ime, jer ja sam s likerima „na ti“. Ovoga puta višnja na vrhu torte bila je - gle čuda? - baš višnjevača. Destilat višnje obogaćen bojom i aromom od pravih višanja, jačine 35%. Na mirisu prepoznatljivi i poželjni bademasti ton, a na ukusu prijatna, okrepljujuća voćna slast. Kraj, gotovo, nema dalje... Mada, ne mogu baš da garantujem da neće biti još.