Који је смисао ракијских оцењивања?

 

 

 

 

„Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама.“ (Коринћанима 13.1-13)

Ракијска сцена у Србији никако да престане са детињаријама и коначно стаса. Ракија мора да иде ка својој стандардизацији, брендирању, регулацији и формирању групе конзумената и љубитеља, а сваки пројекат, напор и идеја, морају да буду усмерени ка том циљу. У нашој земљи, као печурке после кише, ничу ракијски фестивали, сабори и скупови. На њима се оцењује квалитет ракије, деле медаље, уручују дипломе, дају титуле. Земљу су преплавили ракијски шампиони, мајстори, кнезови и војводе. Ситуацију на ракијској сцени описао бих кроз три термина: инфантилност, странпутица, монопол.

Инфантилност. Већ годинама наш блог Ракија, углавном даје допринос да се ракијска прича развије, одрасте, пређе на неки виши ниво. На жалост, ракијска оцењивања, у форми у којој их сада препознајемо, показују нам да смо још увек у пеленама. Још увек се производња ракије доживљава као хоби, налик пецању или лову. Ово ни на који начин не доприноси побољшању продаје, извоза, брендирања. Описана ракијска догађања личе на концепт предвојничке обуке и територијалне одбране у тоталитарном друштву по којем је сваки становник државе морао да научи да пуца и баца бомбу. Стиче се утисак да постоји кампања да се сваки становник Србије научи да производи нелегални алкохол и излива га у хектолитрима на тржиште. Уместо да ствара, негује и едукује потрошача, промотера и ентузијасту, систем стално регрутује нове кријумчаре. Уместо да се сузбије пошаст шверца, створиле су се академије за производњу непотребних ракија. Још се за то добија и благослов струке. По истраживањима у Србији тренутно има око педесет хиљада казана, што нам говори да је печење ракије више игра за велике дечаке него озбиљна стратегија и бизнис. Као што професионална војска најбоље ратује, одржава дисциплину и постиже резулатате, тако и брендиране и легалне дестилерије треба да производе ракију, финансирају пројекте, комуницирају са тржиштем.

Странпутица. Не постоји конкретна користи за развој сцене легалних произвођача ракије од сталног оцењивања истих људи и истих ракија на различитим фестивалима. Ракијска сцена мора да крене даље, даље од пензионерске рекреације, средњокласног хобија и разоноде. Колико год ми ценили ракијске шампионе, волели њихове ракије и пратили њихов рад, после осам година постојања нашег блога, можемо да кажемо: то је то. Мајстори су ударили темеље, поставили стандарде, струка је то оценила и похвалила, наш блог то описао до детаља и то је максимум који може да се добије. Блог Ракија, углавном, одавно предлаже пројекат који би се звао Ракијска кућа славних. Овде би се овековечили сви ракијски мајстори, прави шампиони и легенде. Може да се изда и зборник, ракијски календар, брошура, могу и награде да се додељују, рецимо на најстаријем фестивалу шљивовице у Србији у Горњој Трепчи. Шумадијска краљица је институција и треба да служи управо овој сврси.

Монопол. Струка је много учинила на подизању квалитета ракије, ускладила је традицију са науком и створила сјајну основу за даље. То је и био њен задатак, технолозима, инжињерима, хемичарима је место у дестилационим салама, поред казана, поред ферментатора. Никако им није место на сеоским вашарима, путујући од села до села, од вароши до вароши, оцењујући и коментаришући дестилате настале под стрехом и у гаражама. То даје утисак неозбиљности и показује комплекс родитеља који никако не дозвољава да му се дете осамостали и одрасте. Уместо што производе ракију, људи треба да је купују, пробају, праве колекције, носе као поклон, а главни оцењивач треба да буде заинтересована и информисана публика. Јасно је да ово мора да се деси брзо јер ракију чекају тешке битке против увозних лобија страних пића, агресивних кампања, наметнутих трендова. 

Српска ракија мора озбиљније да уђе у угоститељство, медије, животне стилове, поткултуру, политику. Ширење базе конзумената, познавалаца и поштовалаца је главни циљ, а хиперпродукција награда и звања са разних ракијских смотри само збуњује и обесхрабрује ове категорије. На крају главно је питање: шта ми хоћемо са нашом ракијом? Имамо ли план, стратегију развоја? Због чега и за кога се ракија производи? Хоћемо ли само мало да се играмо са њом и напустимо је кад нам досади? Многи ће чекати да им држава да одговор на ово питање, да план изађе из мрачних ходника неке Привредне коморе, рецимо. Довољно смо искусни да знамо да са те стране нема брзе помоћи. Произвођачи, поштоваоци, стручњаци и конзументи морају да знају шта даље. Уколико је план да сваки Србин и становник Србије до неког одређеног датума постане ракијски шампион, онда смо на одличном путу. Имаћемо војску где су сви генерали, без иједног војника, официра, кувара, возача.

Академска златна дуња

 

 

Прва ракија под брендом Академска ракија која је дошла на нашу дегустацију била је њихова одлична шљивовица, о њој смо објавили рецензију коју можете погледати овде. Заједно са шљивовицом добили смо и узорак занимљивог ракијског експеримента који нам је проширио границе ракијског искуства, наиме, „академци“ производе и ракију од ананаса. Од тренутка упознавања са овим брендом схватили смо да је пред нама сјајан преставник новог таласа на српском ракијском небу. Квалитет у комбинацији са младошћу, снагом, али и дрскошћу. Схватили смо да ће момци оставити трага. 

 

Данас је пред нама њихово ексклузивно издање, ракија од, како кажу, 100% дуње. У њој су и листићи злата. Иако додавање злата у храну може да изгледа као модеран обичај или привремени тренд, оно има дугу историју која сеже до кинеских владарских династија и египатских фараона. Злато је увек било симбол престижа, луксуза, моћи и супериорности онога ко конзумира такво пиће и ко може себи да га приушти. Поред вискија са златом, популарни су и бургери, стекови и кафа с овим племенитим металом. Да би злато било јестиво мора да буде савршене чистоће, од 95,8 до 100% чистоће. У том случају злато је инертно, не раствара се у људском телу и не остаје у њему. Овде нас прича доводи до питања: може ли српска ракија бити луксуз? Има ли она елементе неопходне да би је конзументи сматрали статусним симболом? Академска ракија овим производом отвара управо тај простор, простор у коме се квалитетна дуњевача, која је сама по себи реткост, пакује у интересантну боцу и где јој се додаје најпознатији племенити метал. Овај проивод разбија стереотипе о ракији као сиротињском пићу који се још по негде може наћи. Ово се у исто време постиже на попуно природан начин, без вештачких и индустријски насталих додатака. Дуња, дрво храста, злато, одлично се комбинују дајући квалитет више. Слојевита и питка ракија од дуње само је добила свој златни рам. Наравно, све ово важи уколико је ракија одлична, само ако су ароме супериорне у односу на већину ракија на тржишту. Па, ево шта смо ми нашли у овом пићу. 

 

Боја: светло жута, сама ракија је бистра, у њу је додат један грам злата од 23 карата. 

Мирис: освежавајући мирис дуње, ваниле и мускатног ораха. Када се смири јављају се мириси цвећа и младе траве. Укус: сок од дуње, бурбон ванила, благ додир цимета и лешника. Заокружен и пун укус. Празна чаша мирише на зрео плод дуње. Закључак: нама се овај производ допада, цела његова презентација је сведена и суптилна, момци из Академске ракије избегли су да прича са златом добије призвук кича. Како каже наш народ: од истог дрвета се прави и икона и секира. Тако се од истог злата може направити производ који импонује и онај који неумерено штрчи. Замишљам ову ракију у квалитетној чаши на неком пријему у дипломатском представништву наше земље или на премијери неког српског културног остварења. Оставила би утисак.

 

 

Оцена: злато - 91 од 100 бодова

 

 

Осликана бурад

 

 

 

 

 

 

Идеја за ову јединствену збирку јавила се још почетком 2020. године, у само предвечерје короне и можемо рећи да су нам, на срећу, ти туробни дани остали обележени једним оваквим креативним процесом. Након неколико месеци проведених на Авали, повремено заливаних ракијом Бојковчанком, као непресушном инспирацијом, и накнадним дотеривањем, коначно смо добили производ. Производ је каталог у ком смо преточили уметничку инспирацију у текст, кондензујући мотиве и необична дела дванаесторице уметника у обичне речи. Рад на овом каталогу може се назвати тројним: први ниво била су сама бурад као аутентична уметничка дела; други ниво били су разговори Зорана Радомана и Илије Маловића са ауторима који су били јако инспиративни, поготову када је требало разумети како је код сваког уметника текао процес „решавања уметничког проблема“ или задатка; а трећи ниво био је сам амбијент дестилерије Кубурић и јединственог музеја шљивовице на Авали. Наравно, да би тренуци у таквом амбијенту остали забележени и да би чинили овај каталог који је пред вама садржајнијим, побринуо се талентовани фотограф Стефан Ђаковић. Он је овековечио не само осликану бурад коју можете да видите, већ и портрете уметника у једном заиста софтицираном ракијском амбијенту - подруму с бурадима у којима сазрева ракија, а ту су драгоцени и стари предмети из музеја шљивовице. 

 

 

 

 

Добијање спрске ракије одувек је била уметност, а сама бурад за старење ракије - уметничка дела. Пинтерски занат, врло специфичан, подразумевао је дуготрајан ручни рад, уз коришћење посебног алата, где је умеће било пресудно. Пожељно је да храст намењен за ракијско буре буде стар и до 100 година, па још кад ракија проведе неко време у њему, буре престаје да буде само обичан комад дрвета. Стари храст је посечен, затим буре почиње да живи свој живот и оплемењује ракију, а на концу, то исто, ислужено буре, уместо да иде у пензију, наставља да живи и можда ће нас све наџивети. Бурад, сада већ старија од једног века, добијају нов, можемо рећи, узвишенији живот. Пинтерски производи нису били само бурад за ракију. Пинтери, бачвари или качари производили су и дрвене каце за туршију и со, качице за сир и кајмак. Користили су различите врсте дрвета, багрем, дуд и храст. Али током векова, испоставило се да су само храстова бурад посебна по томе што ракију оплемењују и преображавају је у старо, племенито пиће. Након деценија служења ракији, оваква бурад долазе са села у варош. 

 

 

Осликана бурад пред нама пример су сусрета занатства и сликарства. Умешности и уметности. На први поглед то су само храстове дуге и метални обруч око њих. У њима је некада сазревала ракија, а сада се споља налази уметничка слика, створена да траје вековима. Технички посматрано, пред нама су декорисане дрвене површине, али то нису само преуређена бурад, или тек нашарани комади старих дрвених предмета. И ма колико мотиви на бурадима били различити, сви се сусрећу у једном значењу, а то је вечност. Осликану бурад не можете сагледати одједном, из једног јединог угла. Можете их окретати, заправо морате их окретати да бисте све видели. Буре није равно платно, већ је форма која се може посматрати са свих страна, па и одозго. Оно је по својој природи тродимензионално и то га чини уједно и сликом и скулптуром. Буре је, на први поглед, само суд. Судови мере, судови ограничавају, имају по 200 литара, 500 литара запремине... Оплемењена на овај начин, бурад дванаесторице уметника запремају много више и надилазе сва могућа почетна значења. Из разговора са дванаесторицом уметника, чије ћете дестиловане речи имати прилике да прочитате у каталогу Ракијаарт, видећете да су сви, иако различитих животних и уметничких стилова, тренутно и готово органски одреаговали на уметнички задатак. Угледаћете речнике симбола и ризнице старих мудрости, живописне рељефе, светлуцаве површине али и бескрајне дубине... 

 

 

Код Драгана Мартиновића то су успомене из детињства уткане у мотиве које видимо на његовом бурету. Куд год да би погледао, његова сећања мирисала би на неки ракијски догађај; 

 

 

 

 

 

Слободаново буре оковано златним обручима као прави ковчег с благом, претворено је у скулптуру, пре него у уметничку слику. Унутар ракијског бурета увек је нека добро чувана тајна;

 

Васа Доловачки је ислужено буре осликао тамним нијансама јесени, додајући ароме старе шљивове препеченице. Тако и производња ракије представља уметност, баш попут осликавања бурета, ракијаш мора да следи оно што му природа донекле намеће; 

 

 

Девојка коју је насликао Борис Драгојевић, плута на површини мора, млада и лепа, пуна себе, пуна живота, живи своју младалачку слободу. Не мора ни свака ракија да буде стара. Безбојна лозовача, бистра и јака, типична за Јадран, поднебље одакле долази Борис, таква је ракија; 

 

 

 

 

 

Жељко Ђуровић отишао је корак даље и, поред мотива на свом бурету, осликао је стихове песникиње Јелене М. Ћирић - бајковиту причу пуну светла, сунца и воде. И заиста, кад пробамо Бојковчанку, увек можемо да осетимо тај печат, тај препознатљив ароматски рукопис; 

 

 

 

 

 

„Све традиционално има онолико рђе, колико заслужује сјаја“, саопштава нам Милутин Обрадовић који је на дрвене дуге бурета нанео боје рђе као доказ трајања, као симбол дуговечности. Доводи нас до чувене изреке која вели да је ракија вага на којој се мере људи - они који схватају њену племенитост, а и они други; 

 

 

 

Славков портрет капетана чека да га протумачи само онај ко га није насликао. Тако и ракију треба да похвали онај ко је проба, а не онај ко ју је произвео; 

 

 

 

 

Јовица Панић сугерише нам да постајемо оно што јесмо тек пошто нас океан живота безброј пута изврти и уобличи као особу. Свуда видимо покрет, у сваком тренутку примећујемо нешто ново и ништа не мирује. Зато је и тешко уочити тај тренутак кад ракија постаје онај крајњи производ спреман да нас дочека у боци; 

 

 

 

 

Горанова вртешка врти својим темпом и не зависи од воље нас, који смо на њој. Његово буре је непоновљиво, баш као и сама ракија – фантастични производ технологије и духа; 

 

 

 

 

 

Момчило Мацановић дочарава нам тренутак који постоји само да би се квалитетно искористио за уживање. Као гутљај ракије у ком је заробљена традиција, време и напор у једном; 

 

 

 

 

Буре Зорана Ивановића својеврсна је временска машина за посету прецима и потомцима. Из њега ћемо научити да ни један посао не може да се заврши без веште руке учитеља; 

 

 

 

Напослетку, Зоран Круљ подсећа да нас свако трагање доводи опет до места почетка. Укуси, мириси и боје су путовање чије трајање зависи од тога хоћемо ли га доживети као циљ по себи. Његово буре нас подсећа да ни добре ракије нема без оваквог, наталоженог искуства.

Дванаест буради, као дванаест плодова дрвета живота који су по први пут пред вама, зову Вас на поновно виђење. Живели! 

(све фотографије: Стефан Ђаковић)