08.07.2019.

Kajsija Ljubinka – destilerija Mladenović



Da ne bismo morali da menjamo naziv našeg bloga i udruženja u Šljivovica, uglavnom, rešili smo da potražimo kvalitetne voćne rakije iz Srbije koje bismo ocenili i sa kojima bismo se podružili na našem web prostoru. Kada se nama svidi dunja ili kajsija, to obično bude sami vrh kvaliteta pošto rakije od tog voća retko pijemo i još ređe se njima oduševljavamo. Na blogu je do sada bila samo jedna kajsija i to rakija našeg pijatelja Luke Vladisavljevića, legendarnog moonshinera sa Dorćola na privremenom radu u Alibunaru.
Sada još jedan biser od kajsije, još jedna slojevita i kvalitetna kajsijevača koja je zapala za nepca tvrdim obožavaocima šljivove prepečenice. Danas predstavljamo rakije mladog i izuzetno talentovanog rakijaša Nemanje Mladenovića iz Stare Pazove. Neka što je talentovan, nego i odlično razume rakijaški fazon, poznaje tradiciju, ima solidnu dozu fanatizma i strasti, strpljiv je i uporan. Inače, ako rakijaš nije ovakav, kako bi rekla Mimi Mercedes: ne možeš da sediš sa nama.


Nemanja je, inače, član Beogradskog rakijskog kluba, probao je svašta, ume da uporedi svoju rakiju sa drugim. To je često najveći problem srpskih rakijaša. Naši rakijaši često ne piju ništa sem svoje rakije, pa se onda čude što ne znaju gde su u odnosu na scenu.
Nemanjina destilerija je mlada, nema tu neke vekovne tradicije, on je tek druga generacija, posle oca, koja se bavi rakijom. Sve je još uvek u fazi razvoja, izgradnje i nastajanja. Imaju dosta hektara pod voćem, tako da je svaka voćka u rakiji prošla kroz njihove ruke od početka do kraja. Koliko je ova rakijska priča porodična vidi se i po nazivima rakija, naime, svaka vrsta nosi ime Nemanjinih baka i tetki koje su učestvovale u njegovom odrastanju. Jako lepa počast odata članovima porodice. Tada je i red da rakije budu vrhunske.
Kajsija Ljubinka je najbolja rakija iz ove destilerije. Mesto broj dva zauzima dunja Leposava. Kao i kod mnogih destilerija koje se oslanjaju samo na nove sorte, šljiva je prosečnog kvaliteta. Dobro, ne može svako sve da pravi vrhunsko. Nemanja je sa svojom kajsijevačom već počeo da niže nagrade. Da vidimo šta smo mi našli u njoj.




Boja: bistra rakija, nema zamućenja.
Miris: svež i letnji, nema ukuvanih tonova, ne miriše na slatko ili džem. Miris sveže kajsije i to je to.
Ukus: Odlična rakija za leto, ukusna, izbalansirana i pitka. Ima sveže note kajsije, ne šećerne, već kiselkaste. Jako prijatna rakija jačine 42%. Takođe, sviđa nam se blagi dodir putera, onog visokokvalitetnog, ne margarina, već vrhunskog maslaca. Fali još stabilizacije, još nekoliko godina koje bi dodale onaj „stakleni buke“. Onda ćemo imati šampionku.
Zaključak: Imamo samo reči hvale za ovu kajsiju. Često naiđemo na voćne rakije koje nisu za druženje, brzo „hvataju“, osećaju se alkoholni efekti kada nema potrebe za njima. Ova rakija nije takva, ovo je piće „za divan“ kako vole da kažu u Sremu. Može uz nju i da se pogleda dobar film ili čita knjiga. Vidi se da je uloženo strpljenje.


Ocena - srebrо - 87 od 100 bodova

17.05.2019.

Destilerija Krstašica






Putopis o destileriji Krstašica počinjemo sećanjem na period od pre tri stotine godina, period koji je u srpsku istorijografiju ušao pod nazivom Petraške godine, a u austrijsku pod mnogo preciznijim nazivom, Herojsko doba. Naime Herojsko doba je period od 1716. do 1718. godine, kada se hrišćanska Evropa borila za svoj civilizacijski opstanak. Prošlo je nešto više od tri stotine godina od čuvenog Požarevačkog mira, kojim je okončan rat između Austrije i Venecije sa jedne strane i Osmanlijskog carstva, sa druge strane. Sukob je ostao upamćen po četiri velike bitke: Petrovaradinskoj, Temišvarskoj, Bici na Krstašici i Beogradskoj, a u svakoj od ovih bojeva veliku ulogu za hrišćansku pobedu odigrali su Srbi.
U šančevima na Fruškoj Gori 1717. godine, u okolini današnjeg grada Iriga, srpski plemić Adam Monasterlija sa svojih 300 graničara, dočekao je nekoliko desetina puta jaču tursku vojsku i porazio ih. Bitka na Krstašici se odigrala upravo na prostoru današnjeg imanja porodice Mučibabić, gde su današnji voćnjaci i vinogradi pre trista godina bili šančevi i utvrđenja. U čast ovog herojskog podviga porodica Mučibabić je svoju destileriju nazvala Krstašica, a svoju premijum rakiju Monasterlija.





Odmah treba reći da je ceo koncept destilerije Krstašica postavljen na zdravim osnovama i to je ono što je privuklu tim bloga Rakija, uglavnom da na ovu sremačku rakijarnicu obrati pažnju. Nigde se ne žuri, gradi se ime na osnovu kvaliteta u koji je utkano strpljenje, prave se dugoročni planovi u kojima se daje značajan doprinos srpskoj rakijskoj sceni. Rakijarnicu vodi dobar i uigran tim ljudi u kome je energija mladosti dobro vođena iskustvom i zrelošću. Ovo je bila dobitna kombinacija svih velikih svetskih alkohola. Voće za rakiju dolazi iz sopstvenih voćnjaka koji se stalno šire i obnavljaju.






Kada su rakije destilerije Krstašica u pitanju, naš tim je sa pažnjom probao ceo asortiman, a što podrazumeva  rakije od grožđa, dunje, kruške, kajsije, šljive, kao i premium proizvod Monasterlija. Možemo da posvedočimo izuzetan kvalitet svih probanih rakija. Filozofija proizvodnje se bazira na kombinaciji tradicionalnih i modernih sorti voća, besprekorno preciznoj destilaciji i kvalitetnom starenju za rakije koje se ostavljaju da stare. Kruška je, na primer, jedan vrhunski rakijski proizvod. Kombinacija je više sorti krušaka od kojih je dobar procenat autohtonih ili starih sorti. Ukusna rakija koja će se svideti i onima koji ne piju bezbojne rakije toliko često. Dunja je slična priča, odlična rakija od kombinacije leskovačke i vranjske dunje.


Ono što je najprijatnije iznenađenje naše posete destileriji Krstašica je vrhunska šljiva. Naše dosadašnje iskustvo sa destilerijama iz Vojvodine je bilo takvo da se mogao očekivati visok kvalitet voćnih rakija, međutim, često se kvalitet snižavao kod rakija od šljive. Ukoliko bi ipak bio visok, obično se radilo o šljivama kupljenim negde u centralnoj Srbiji. Kod šljivovice Krstašica spojeno je ono što kod mnogih nije, sirovina je lokalna, a kvalitet je odličan. Pet godina starenja u buradima od domaćeg hrasta kitnjaka savršeno su izbalansirale ovu kupažu nekoliko sorti šljiva. Ovde je potrebno skrenuti pažnju na jedan, čini nam se, nedovoljno otkriven rakijski biser Srbije, a to je Fruška Gora. Odlično podneblje za šljivu, a i kada je sortni sastav u pitanju odudara od okoline. Mučibabići su se potrudili da očuvaju autohtonu sortu fruškogorska trnovača, jednu od najboljih rakijskih sorti naše zemlje. Trnovača je karakteristična za okolinu Kosijerića i Užica, ali je njeno treće veliko stanište upravo Fruška Gora. Ove šljive u ovoj rakiji ima taman toliko da napravi značajnu razliku i da zajedno sa čačanskim sortama i stenlijem da odličan destilat.
Ono što je još zanimljivo i inovativno u Krstašici je i vrhunsko starenje rakija po američkom sistemu rakijskog skladišta (Warehouse system). Umesto tradicionalnog podruma ovde je primenjen sistem u kome se rakijska burad čuvaju u skladištu koje nije ukopano, ozidano ili nekim drugim čvrstim materijalom izolovano od okoline. Burad su poređana po spratovima i stalno su izložena klimatskim promenama i promenama temperature. U ovim uslovima burad „dišu“ odnosno destilat ulazi duboko u duge hrasta kada je toplo, tokom proleća i leta, a izlazi iz duga kada je hladno. Ovako se za kraće vreme dobija jedan odličan burbonski karakter rakije sa lepo izraženim aromama vanile, cimeta, karamele i toplih začina. Naša preporuka je da se ova šljivovica proba i da joj se u budućnosti posveti ozbiljna pažnja.




Na kraju posete probali smo i zanimljiv eksperiment, jednu uzbudljivi inovaciju nastalu iz igre kako to vlasnik destilerije objašnjava, mešavinu rakija staru sedam godina. Ovaj proizvod je želja da se pomešaju različiti rakijski ukusi, da se sjedini tradicija i praksa i da se da nešto novo i uzbudljivo srpskoj rakijskoj sceni. Ovde nećemo mnogo govoriti o rakiji Monasterlija, možemo da otvorimo diskusiju šta čitaoci bloga misle o ovom proizvodu. Reći ćemo samo da je to mešavima svih rakija koje se peku u ovoj rakijarnici pored Iriga, da je rakija starila u tri bureta, hrastu, dudu i, zamislite, trešnjevom buretu. Boja joj je boja krvi što bi trebalo da bude simbol vekovne borbe Srba iz ovih krajeva za opstanak svog identiteta i kulture. Što se tiče nas iz bloga Rakija, uglavnom družeći se sa ljudima iz Krstašice upotpunili smo svoje rakijski i istorijsko znanje i vratili se jednim iskustvom više. Sigurni smo da ćemo opet, u nekoj drugoj postavci, opet put Iriga. 





09.05.2019.

Yebiga



Rakija zanimljivog naziva je, po našem saznanju, prva američka rakija proizvedena u Srbiji. Dakle, ne rakija u Americi uvezena iz Srbije, već pravi američki brend. Ideja o rakiji za američko tržište rodila se kod Bila Gulda (Bill Gould) basiste i osnivača grupe Faith no More. Putujući širom sveta na turnejama, Bil se više puta našao u Srbiji, gde je i zavoleo dobru rakiju, ali kad god bi se vratio kući u Kaliforniju, niti je imao gde da je kupi, niti je iko od njegovih prijatelja imao pojma šta je to rakija. Ideja o uvozu i brendiranju rakije od šljive iskristalisala se na jesen 2017. godine. Od tada kreće dug put ka ostvarenju prvog cilja, a to je šljivova prepečenica pod nazivom Yebiga „Prva“. Rakija je morala da zadovolji američke standarde kvaliteta (jako nizak sadržaj metanola), dok je, s druge strane, trebalo pronaći proizvođača koji će moći da odgovori na tehnološke zahteve, ali i da proizvede dovoljne količine za ogromno buduće tržište. Rakijski prvenac pod ovim nazivom dolazi iz destilerije Tok gde inače nastaju odlične rakije (Zlatni tok i Stom). Dobiti ovakvu rakiju,  pre svega je tehnološki izazov. Domaće šljivove prepečenice u proseku imaju 6-8 grama metanola, dok je za američko tržište gornja granica 3 grama(!) Ova rakija dobijena je klasičnom dvostrukom destilacijom, s tim što je redestilacija rađena uz korišćenje rektifikacione kolone sa jednim podom. Tokom ukomljavanja korišćeni su selekcionisani kvasci i enzimi, čime je takođe zauzdano stvaranje nepotrebnog metanola. 


           
Jačina rakije spakovane u litarsku bocu je solidnih 43% alkohola, starost rakije je godinu i po dana, a sorta šljive čačanska rodna. Miris sadrži note mladog američkog viskija, pa čak i konjaka (enantni estri?) kao i diskretne note vanile i karamela. Ovu rakiju ne morate predugo zadržavati u ustima, dovoljne su dve sekunde. Ukus je tipičan za ovu sortu šljive, u isto vreme i slatkast i gorak, karakterističan za mlađe šljivove prepečenice. Osetićete i malo prijatnih nadimljenih nota. Naknadni deo ukusa je očekivano kratkotrajan, ali tik pošto umine, spremni ste za još jedan gutljaj. 

Da li je onda Yebiga easygoing rakija? Ne baš. Nije ni previše kompleksna. Na papiru, pre probanja, kod nje očekujemo nešto floralnog i voćnog karaktera, kao i nagoveštaj hrasta. Ova rakija ipak ide korak dalje; provevši 18 meseci u hrastovim buradima zapremine 500 litara u kojima su starili destilati za kupažu kasnije nazvanu Zlatni tok, dobila je na karakteru i zaokruženim organoleptičkim osobinama. Kada pogledate bocu i etiketu, prvo  što treba da imate na umu su velike američke prodavnice pića na čijim su rafovima postrojene stotine moderno dizajniranih etiketa. Crnohumorno dizajnersko rešenje u vidu stilizovane crno-bele umrlice je nešto što će upravo da iskače u šarenom moru viskija, burbona i tekila.  Na kraju, treba naglasiti da značaj ove rakije uveliko nadilazi njene senzorne karakteristike; iako mlada i dobijena od hibridne sorte šljiva, Yebiga „Prva“ je ledolomac u promociji srpske rakije. Ona donosi dobre vesti na severnoamerički kontinent, a prva rečenica u toj vesti glasi: Spremite se za vaše novo omiljeno jako alkoholno piće, rakiju iz Srbije!

                            Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova 





Faith no More - Introduce Yourself

31.03.2019.

Dragačevka zlatna


Rakija Dragačevka zlatna proizvod je porodice Ćurčić iz sela Milatovići kod Guče. Za ovo selo kaže se da predstavlja srce Dragačeva. Nažalost, u ovom delu Srbije još nismo bili, pa nam ostaje da verujemo proizvođaču na reč, s tim da smo svesni da svaki kraj u našoj zemlji ima više srcâ. Šumadija je verovatno na samom vrhu, sa nekoliko srca, док Srem takođe ima barem tri srca. Verujemo da je takav slučaj i sa Dragačevom.
Kod rakije se vidi dodir modernosti, čak i pre nego što smo upoznali ljude koji stoje iza nje, pretpostavljali smo da su mlađi, da imaju izgrađene profesije i pored poljoprivrede i voćarstva, da su napravili proizvod koji treba da osvoji publiku i izvan lokalnih granica. Ova rakija spada u novi talas srpske rakijske scene koji se pojavljuje sa promenama u zakonodavstvu i liberalizacijom procesa registrovanja destilerija.



Dragačevka zlatna pojavila se hrabro, sa odličnom Instagram i Fejsbuk prezentacijom, sa desetinama profesionalnih fotografija. Pozdravljamo profesionalan nastup u marketingu, pogotovo ako je i kvalitet isto tako vrhunski. Inače, dobra internet prezentacija ume da bude dvosekli mač, ukoliko je rakija reklamirana, a nije kvalitetna, publika ima više motiva za strogu, a ponekad i surovu kritiku. U tom slučaju nema skromnosti iza koje bi se destiler prikrio, nema naivnosti koja bi izazvala empatiju. Izašli ste, izazvali ste publiku, suočite se sa mišljenjem.
Dragačevka zlatna je rakijska kupaža od, pre svega, novih sorti šljiva. Dominantan je stenlej i čačanska lepotica. Ima i jedan deo starih rakija od autohtonih sorti koje čvrsto drže temelj ovoj šljivovici. Starina se računa po najmlađoj rakiji u kupaži, a to je destilat star pet godina. Ostale komponente su starije, a ima i rakija starih nekoliko decenija. Rakija se peče na tradicionalnim kazanima prevrtačima, na poštenu stepenažu od 62% alkohola i kao takva ide u burad od hrasta kitnjaka.



Boja: lepa boja čistog zlata, vrhunske bistrine.
Miris: floralan i prozračan. Sapunski cvetan, puderast, osvežavajući. Govori nam da ima dragačice i da je ona ta rana šljiva u kupaži.
Ukus: na početku tipičan za sorte od kojih je rakija proizvedena. Čokoladni i orašasti tonovi u sredini. Jako lep balans između mirisa i ukusa, ukus je slojevitija i raskošnija verzija mirisa. Slatkoća požegače na kraju, uz malo dima. Lep i ukusan finiš srednje dužine. Ukus podseća na mlade singl malt viskije, srednje je razvijen, ali je kompaktan i stabilan. Jačina je 45%, pa ima i dovoljno snage da iznese aromu. Rakija vapi za još kojom godinom u hrastu.
Zaključak: utisak je da je ova rakija majstorski urađena, sve pohvale tehnologu, ili kako bi rekli Amerikanci, master blenderu. Voće za nju bilo je vrhunskog kvaliteta. Vremenom, uz pomoć vrhunske hrastovine, ova rakija može do ozbiljnih visina i kvaliteta za pamćenje. U ovoj fazi je jedna od boljih mlađih rakija na tržištu, veoma je pitka i prijatna. Jasna je posvećenost u svakoj fazi nastajanja ove šljivovice iz Dragačeva.

Ocena – Velika srebrna - 89 od 100  bodova

20.03.2019.

Nepotrebne rakije



Ako je neko degustator rakije, ako pije radi uživanja i vrhunskih aroma koje dobre rakije imaju, ako želi da shvati jasnu vezu između tradicije pravljenja rakije, terena gde je ispečena i kvaliteta voća od kog je nastala, on ima tri, najviše četiri gutljaja koja može u tu svrhu da upotrebi. Najviše četiri pokušaja da pronađe kvalitet. Ovde mislim na situaciju gde rakiju gutate i ne izbacujete je iz usta poput profesionalnih ocenjivača. Vremenom, iskusan degustator rakije postaje jako oprezan na šta će da potroši svoja četiri gutljaja. Ponekad se dešava da i prvo probanje upropasti degustaciju za taj dan, da opečete čula prejakom rakijom, da vas zaboli glava od rakije prepune patočnih ulja, da ne možete da se oslobodite hemijskog ukusa.

Međutim, nije najveći problem kada je rakija loša. Od loših rakija se nešto može naučiti, često je zanimljivo i uzbudljivo pronalaziti greške u proizvodnji rakije i njih povezivati sa manama u ukusu i mirisu. Loše rakije imaju svoju edukativnu svrhu, one postavljaju kriterijum za nekvalitet, one su početna tačka od koje se kreće u rakijskoj karijeri. Kad neko ispeče lošu rakiju i svestan je da je ona loša, znamo da je na pravom putu, da svaka sledeća postaje bolja i da ima potencijal koji će se iskazati u budućnosti. Prvi korak ka savršenstvu je prepoznavanje grešaka.


Ono što je mnogo gore od loše rakije je nepotrebna rakija. Ove rakije često nemaju neke posebne mane sem što su neukusne i prazne. Nemaju ni vrline, ali nisu loše po zdravlje. Nepotrebne rakije su rakije pečene i plasirane na silu, bez jasne vizije o svom mestu među drugim proizvodima. To su rakije koje nisu vredne pijenja. Takvi destilati nisu proizvod apsolutnog neznanja, one mogu da budu čak i solidne, međutim, to su neme rakije, nisu u stanju da se izraze, nisu u stanju ništa da kažu o sebi. Takvi proizvodi su dosadni i pretvaraju se u gubljenje vremena.

Postoji nekoliko bitnih razloga za pojavu nepotrebnih rakija, neke od tih razloga smo navodili kada smo pisali o brendiranju rakije, o autohtonosti, o kulturi pijenja, pa ih neću sada ponavljati. Svi znamo da novo, hibridno voće daje neutralnu rakiju, pa je potrebno biti jako oprezan i uložiti napor da se napravi proizvod sa identitetom. Dodavanje šećera u kominu pravi od rakije bezukusnu vodicu koja ima alkoholne efekte, ali je aromatski ništavna. Takođe, kada voćarima počne da truli voće usled nemogućnosti da ga prodaju, sete se destilacije. Ovo naročito važi za voćare „iz kafića“, one koji misle da mogu da vode biznis telefonom, bez prethodne računice, pripreme, rada. Ovakvim „menadžerima” rakija postaje krajnja mera spasa od bankrota. Oni peku rakije bez duše, one koje zauvek ostaju „destilati“.


Nepotrebne rakije najviše prave „rakijaši iz mode“. Da se primetiti da je postalo moderno praviti rakiju u Srbiji, pa se tog posla prihvataju i oni koji rakiju ne vole, ne piju i ne razumeju. Posebna komplikacija nastaje kada modni rakijaši nauče nešto o hemiji, savladaju osnove destilacije, pa samim tim i izbegnu glavne greške prilikom pečenja. Ono što se rađa iz tog modnog napora se može opisati kao votka od voća. Modisti saznaju glavno, ali kod rakija (kao i kod mnogih drugih stvari) uspeh se krije u detaljima. Detalji i strast prave razliku i čine jedno piće vrlo dobrim.

Uz modu i osnovna znanja iz oblasti tehnologije dolazi i ambicija. Javlja se i želja za društvenom potvrdom. Rađa se potreba za priznavanjem majstorskog znanja i zvanja u okviru rakijske zajednice. Počinju da se šalju rakije na takmičenja, da se prave prezentacije. Modisti često imaju novca da ulože u svoju proizvodnju pa prave rakije tehnološki ispravne i čiste. Međutim, ovakve rakije su najnepotrebnije od svih. To su rakije za ignorisanje. Prekupažirane, ni stare ni bezbojne, najčešće ostavljene na jačinu od 40% alkohola. Prepoznaćete takve rakijaše i po tome što žele da destilišu sve što ima šećera u sebi. Traže recepte za rakije od kupusa, lubenice, nara.
Na kraju da podsetimo da ne mora baš sve da se oceni i na sve da se obrati pažnja. Posebno je važno da ne mora sve da se popije. Kao i u sportu, neki igrači su jednostavno netalentovani, neki treniraju da bi se sklonili sa ulice, neki da bi bili zdraviji. Neko ostane večiti talenat i nikada ne zablista. Sa rakijama je ista priča.

06.03.2019.

Kojekude - rakija od šljive



Ovu rakiju proizvodi podrum porodice Popović iz sela Progoreoci kod Aranđelovca. Prošle godine smo se na jednom sajmu slučajno sreli s najmlađim članom porodice Dimitrijem i tad smo probali ovu šljivovu prepečenicu, obojenu, a opet mladu rakiju. Ovo je klizav teren: stare rakije, a mlađe od pet godina, to je svojevrstan paradoks. Jer kad uzmete pristojno odležalu bezbojnu rakiju, pa čak i od šljive, jasno vam je o čemu se tu radi. Dok kod starih rakija čim sipate u čašu, nestrpljivo čekate par minuta u nadi da ćete omirisati nagoveštaj bukea. Ono bar neke uzbudljive i nesvakidašnje note, očekujete neku složenost aroma. Kad je u degustacionoj čaši rakija stara par godina, razočaranje je gotovo neizbežno. U ovom slučaju, kad je u čaši Kojekude, situacija je na sreću, drugačija.
Ono što bismo kritički zamerili je dizajn etikete. Iako lepo zamišljena, napisana na ćiriličnom pismu, koje srećemo na sve više etiketa (i što ćemo uvek pohvaliti), kroz punu flašu – ništa se ne vidi šta piše. No, dobro, možda će to naterati kupce da što pre stignu do dna flaše!  




Na jednom hektaru Popovići gaje čačansku rodnu i lepoticu (pola-pola) u gustom zasadu. Takav, moderniji način sadnje, trebalo bi da donese veći udeo plodova u višoj klasi kvaliteta. Kombinacija čačanske rodne i lepotice prepečenicama daje slatkasto-citrusne note koje podsećaju na marmeladu, pa ponekad znaju da budu suviše cvetne i parfemske; kao da im zafali onog srpskog seoskog rakijskog šmeka. Upravo ono što čačanske hibridne rakijske sorte nemaju u sebi, Popovići rešavaju vrlo vešto – promenljivim udelom crvene ranke šumadinke i trnovače. Zakleo bih se da u daljini ima nešto madžarke. Zaista, nesvakidašnja, ali ujedno i srećna kombinacija sorti koju možemo da nazovemo: Šumadija susreće Užice


Miris lepo ovinjenog hrastovog bureta i šljivinih cvetova. Malo više vremena provedenog u buretu uklonilo bi tragove koji blago peckaju; odvajanje frakcija prilikom prepeka moglo je biti nešto striktnije. Jačina rakije iznosi zanimljivih 42.2% alkohola. Ukus tipičan za sorte, lepo složena kupaža, prijatnog sadržaja kiselina i tanina.
Ovo je rakija koja se lepo pije. Dobra za uz kaficu, dobra kao aperitiv, a možete je popiti i posle jela, ima potencijala. Nema dugotrajnog finiša, nema raskošnog mirisa, ali oseća se tradicija (pradeda je kazan kupio 1936. godine). Svi elementi kvaliteta koji su u njoj, obećavaju da će kroz koju godinu provedenu u buretu, Kojekude biti još bolja rakija.  


                              Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova