Rakije braće Kaljević

Zlatiborsko selo Šljivovica je, pored svog zvučnog imena, poznato i po julskom Sajmu domaće rakije koji se od 2008. godine održava na proplanku ispred nove seoske crkve. Braća Miladin i Ljubodrag Kaljević se sa ovog festivala ne vraćaju bez velikih zlatnih medalja. A kad se s magistralnog puta koji vodi ka Višegradu, skrene desno, vijugavim putevima stiže se do gazdinstva Kaljevića. Znate li odakle su Kaljevići? Na južnoj padini Durmitora, naslonjeno na levu obalu reke Tare nalazi se selo Tepca. Iz iste porodice poreklo vodi i vojvoda Živojin Mišić, čiju sliku Miladin Kaljević drži u svojoj kući pored portreta roditelja, dede i babe. Iako se selo odakle vode poreklo nalazi na pitomih 600 metara nadmorske visine, Kaljevići danas proizvode rakiju na 750 metara zatalasanog pobrđa, gde šljive dozrevaju kasnije nego drugde i gde se rakija peče usred zime, a preostali plodovi stare požegače, prekriveni božićnim snegom, čekaju da budu pojedeni. Kažu da sve da ih tek tada uberete, imaće i dalje onaj pravi ukus rakijske šljive. 

Ipak, nije požegača (madžarka) sorta šljive po kojoj je ovaj kraj poznat. Kraljica ovog dela Zapadne Srbije je šljiva trnovača, ili kako je ovde zovu jakljanka. Iako je u poslednje vreme ne ubrajaju među prve tri sorte od kojih se može dobiti rakija vrhunskog kvaliteta, mi u Rakiji, uglavnom nikako ne želimo da zanemarimo potencijal koji ova sorta ima. Aromatski kompleks šljive trnovače najbolje opisuje impresija koja se kreće od centra (u kom preovlađuje šljiva) ka korpi zrelog žutog voća: od jabuka i krušaka, preko bresaka, sve do banana i ananasa. 

Miladin Kaljević, inače mašinski inženjer, proizvodi šljivovu prepečenicu pod nazivom Vila koju krasi odlično grafički rešena etiketa. Rakija koju smo degustirali sazreva u hrastovim buradima od 1995. godine. Jačina je 42% alkohola, a boja ima zanimljivu crvenkastu nijansu. Šljivovo drvo, pored ove crvenkaste nijanse, daje ovoj rakiji i specifičnu aromu: prvi miris podseća na nar, četinare, a tu je i trunčica dima. Podrazumeva se i ukus nezaboravne trnovače, prijatno gorak i pomalo kiselkast, dok čitava impresija najviše podseća na američki (burbon) viski, čak i na mlađe, kvalitetne tekile. Lično bih voleo da je ova rakija ostavljena na 45%; sa ovoliko godina, imala bi još puniji ukus i dugotrajniju završnicu (aftertaste).

                                             Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova

Kod Kaljevića sve šljive za rakiju prolaze isključivo kroz drvene sudove pre nego što odu na destilaciju. Kasnije se mlada rakija opet vraća drvetu, i hrastovom i šljivovom. Ono što posebno prijatno iznenađuje je to da braća Kaljevići ne peku rakiju svake godine. Dakle, sve zavisi od rodnosti i kvaliteta ploda šljive. Poslednju turu ispekli su 2013. godine i upravo iz te godine je uzorak koji probamo dirketno iz bureta. Najmlađa rakija u domaćinstvu Ljubodraga Kaljevića, a skoro pa pet godina stara, od kojih je oko godinu dana provela u šljivovom buretu. Visokokvalitetna rakija s neverovatnim potencijalom za starenje: cvetni miomiris, planinsko bilje, medno saće. S druge strane, ova rakija iz 2013. još uvek je „beba“, pa se, kroz degustiranje manjih uzoraka, prati njen napredak. Čeka je bar još deset godina starenja. Jer da bi „od oca ostanulo sinu“, treba da prođe ozbiljno vreme. A ne zaboravimo: samo vreme daje vrhunski kvalitet. 

Muzej šljivovice i dunjevača Bojkovčanka

Pisali smo već o ovoj kultnoj destileriji i spominjali više puta da se tamo nalazi i jedini pravi muzej srpske šljivovice. I taj muzej baš kao da potvrđuje rakijski paradoks o kom često pišemo i govorimo. Nadomak Beograda, pod Avalom, u naselju Zuce, ovaj muzej istinski živi i razvija se iz godine u godinu. Svaki put kad odemo, tu je neki novi eksponat, kao da stalna postavka nije dovoljna: dva Ginisova rekorda (najveća ručno duvana staklena flaša na svetu i najveća srpska šajkača), kolekcija fotografija, rakijskih etiketa, pinterskog alata i starih kazana. Pre svega toga, pogledaćete kratak i sigurno jedan od najlepše snimljenih dokumentarnih filmova o Srbiji, gde je na počasno mesto (konačno) stavljena rakija. Moći ćete da vidite kako izgleda starenje rakije kroz godine i to kroz stakleno dno bureta s čije se druge strane probija svetlost, ali i arhivsku kolekciju boca Bojkovčanke iz osamdesetih i devedesetih godina XX veka. Samo se unapred najavite i posetite ovaj jedinstveni muzej.

Pošto smo ranije već pisali o dobijanju rakije od dunje i problemima koji je prate, da odmah pređemo na stvar, odnosno na rakiju. Doduše, ovo je prva „žuta“ ili bolje rečeno  stara dunjevača na našem blogu. Da se destilati od dunje dobro slažu s hrastom, više i nije neka tajna, jer sve je više starih dunjevača na tržištu. Čak i novopridošlice u rakijski svet teško mogu da joj odole, jer mirisom i ukusom ne podseća ni na jednu drugu rakiju. Međutim, nisu sve dunjevače na tržištu baš dobrog kvaliteta. Pored popularnog falsifikovanja, dodavanja aroma i boja u rafinisani alkohol, naiđe se i na pravu, prirodnu i kvalitetnu dunjevaču. Bojkovčanka dunja je predvodnik ove druge grupe rakija.

Dunjevača Bojkovčanka je ozbiljno starila u hrastovim buradima, minimum pet godina. Najmanje toliko vremena je i potrebno da bi se razvio prepoznatljivi buke nastao iz dugogodišnjeg zagrljaja kvalitetnog destilata dunje i hrastovih duga. Jačina je znalački odabrana - 42% alkohola. Uživanje u ovoj rakiji počinje već s dizajnom boce i etikete, nastavlja se preko boje, mirisa i ukusa i lagano se završava u dugotrajnom naknadnom delu ukusa. Na raskošnom mirisu  izdvajaju se rendane dunje za slatko, uz neizbežne orašaste i herbalne note, dok na ukusu već ima tonova citrusa, ali i začina: cimeta i vanile. Jako dobra rakija za prave poštovaoce srpske prepečenice.

                                      Ocena - Velika zlatna - 94 od 100 bodova 

Dar Visova šljivovica

Ovakav tip rakije zaslužuje ozbiljno mesto u organoleptičkoj biografiji rakijske Srbije. Najviše zbog toga što je mesto poštene, svakodnevne kafanske rakije, odavno upražnjeno. Na to mesto došle su, u najboljem slučaju, osrednje rakije sa izraženim manama, a ponekad možete da nabasate i na potpune falsifikate. Ako u pomoć prizovemo škotsko iskustvo, videćemo da je većina svetski poznatih i  popularnih brendova škotskog viskija svoju slavu prvo zadobila na (jeftinijim) blendovima, a tek kasnije na (skupljim) singl maltovima. Jedno bez drugog ne ide. Podrum pića Tim i rakija Dar visova u ovu priču ulaze iz kontre; prvo se na tržištu pojavila izvanredna stara šljivova prepečenica iz 2000. godine, pa je pomalo nezahvalan zadatak uporediti je s ovom, novom, mlađom  „komercijalnom“ rakijom.  

Sortni sastav šljiva koje ulaze u Dar visova (mlađu sestru) je : čačanska lepotica 60%, stenli i crvena ranka po 20%. Destilati koju ulaze u ovu kupažu su starosti do pet godina, a jačina od 44% alkohola je samo plus. Boja ove rakije je svetložuta nijansa starog zlata. 

Miris je isprva blago kiselkast, karakterističan za mlađe rakije od čačanske lepotice i, pre svega, stenlija. Kasnije do izražaja dolazi prepoznatljiv, prijatan i koštičav  ton crvene ranke.   
Ukus podseća na bagremov med, seno, kratkotrajne završnice.S vremenom provedenim u degustacionoj čaši, miris i ukus ove rakije postaju bolji jer se gube note nerakijskih sorti šljiva. Grožđast, patinasto starinski i pomalo slatkast ukus rakije koji se slaže s domaćom crnom kafom. 

Zaključak:  Aperitivna rakija pogodna za konzumaciju preko celog dana i uz kafu. Srbiji je potrebno više ovakvih rakija. Ne zaboravimo da je kupovna moć velike većine naših građana poprilično ograničena, a bolje je da mogu priuštiti barem srpsku šljivovicu srednjeg kvaliteta nego loše kopije drugih jakih pića ili, još gore, rakijske falsifikate. 

                                       Ocena - srebro - 87 od 100 bodova