Tajna manastirske rakije – Drača u Šumadiji

 

 

 

 

Tajna manastirske rakije je jugoslovenski film iz 80-tih godina sa Batom Živojinovićem, Darom Čalenić i Taškom Načićem. Tu je i nekoliko poluanonimnih američkih epizodnih glumaca. Film nije loš, sihronizacija na engleski je, istina, urađena malo amaterski pa ga mi koji smo ga gledali prvi put kao deca pamtimo kao horor. I to je, otprilike, to. U rakijskom smislu, ne postoji nešto što bismo nazvali „tajna manastirske rakije“. Srpski manastiri su posle Drugog svetskog rata osiromašili, monaške obitelji su razorene, ostali su bez voćnjaka i ostalih poseda, rakija je prestala da se proizvodi. Nemoguće je pričati o nekom kontinuitetu tradicije kada je u pitanju proizvodnja pića, kako vina tako i rakije. Kao i sve stvari u našoj crkvi, i manastiri su u fazi obnove, izgradnje, podizanja i revitalizacije. Sve je na nekom novom početku. Da bi se ponovo vaspostavila tradicija zahteva se napor čitavog naroda, ne samo sveštenika, monaha i monahinja. Deo zemlje je vraćen, ali je neophodno da mlađi ljudi, oni sa snagom i idejama, ulože godine rada i strpljenja da bi se došlo do kvalitetnih manastirskih proizvoda s dodirom drevnosti. Potrebno je puno istorije za samo malo upotrebljive tradicije.

 

 

 

Danas pričamo o našem druženju sa Onufrijem Hilandarcem, mladim ekonomom manastira Drača koji je za kratko vreme postigao značajan uspeh u proizvodnji rakije i vina, skrenuvši pažnju svima onima koji se interesuju za rakijsku priču na Draču i njenu skromnu ali ambicioznu destileriju. Kompleks manastira Drače nalazi se desetak kilometara zapadno od Kragujevca, u kotlini Dračke reke, na padinama brda Rujevica. Prema predanju, na mestu sadašnje crkve postojao je srednjovekovni hram podignut krajem 14. veka u kome je živeo, umro i sahranjen svetogorski monah i svetitelj, prepodobni Jov Sinait. Najstariji podatak o ovom manastiru sačuvan je u Vrdničkom pomeniku s kraja 16. veka. Tokom 18. i 19. veka manastir je značajan duhovni i kulturni centar ovog dela Srbije i više puta je postradao od Turaka. Današnju manastirsku crkvu podigao je lokalni velikaš Staniša Mlatišuma 1734. godine, a nove manastirske konake gradi vojvoda Toma Vučić Perišić. Od 1958. godine, kada upravu preuzima igumanija Jelena (Jokić), Drača je ženski manastir. Crkva je lepo freskopisana, freske su nastajale tokom ustanaka i ratova u kojima se srpski narod borio za slobodu od Turaka, mučeništva su bila česta, nasilje i patnja su bili na svakom koraku. Upravo zbog toga u ovom manastiru na freskama su novozavetne i starozavetne scene stradanja toliko slične realnosti tadašnje Srbije. Manastirska crkva je poznata i po retkoj ikoni Presvete Bogorodice Ahtirske. 

 

 

Što se tiče imanja sa koga dolazi sirovina za rakiju, ono je samo delimično vraćeno kroz proces restitucije. Na njemu je igumanija sa sestrinstvom manastira i konomom podigla vinograde i voćnjake. Sada, nekoliko godina po povraćaju, sve izgleda prelepo, sve je sređeno, o svemu se vodi računa. Od sorti grožđa u vinogradima preovlađuje francuska sorta merlo od koga se u manastiru pravi vrhunsko vino. Postoji veliki voćnjak pod kruškom kaluđerkom i dva šljivika pod čačanskom rodnom i čačanskom lepoticom. Sve voćke se redovno đubre, trava se šiša, a prskanje je samo osnovno. Manastirsko dobro impozantno izgleda kada se pogleda sa brda iznad kompleksa, posebno sada u proleće kad je sve u naponu prirodne snage, kada svako stablo obećava bogat rod. Ova priča nas dovodi do najvažnijeg pitanja: kakav je kvalitet rakija u manastiru Drača? Za one koji pažnjivo prate blog Rakija, uglavnom znaju da smo i pre pisali o manastirskim rakijama, da su nam se neke svidele, ali neke baš i ne. Iako poštujemo ulogu crkve u društvu i držimo do tradicije i vere, kad je u pitanju rakija, sud je objektivan bez obzira na poznato ime ili uvreženo mišljenje o kvalitetu pojedinih rakija koje se prave na gazdinstvima srpskih manastira. 

 

 

U podrumu manastira Drača degustirali smo čitavu lepezu proizvoda koji izlaze iz njega: kruškovaču, dunjevaču, šljivovicu, lozu, a probali smo i poluproizvode u različitim fazama nastanka. Barik dunja obećava kao i kruškovača iz hrastovog bureta u kome je prethodno bilo vino. Na početku degustacije probali smo vrhunsku bezbojnu rakiju od kruške kaluđerke. Smatramo je, uz barik lozu, favoritom ove manastirske rakijarnice. Suva i sveža, trpka i blago začinska, ova rakija je vrhunski izbor za degustiranje uz manastirske sireve. Pije se pre glavnog jela ili uz kafu tokom dana. Vrhunski destilisana, ništa joj nije oduzeto tokom destilacije, nije ostala neutralna i „votkasta“ kako ponekad umeju da je proizvedu rakijaši sa manje iskustva. Ova rakija je baš kako treba. Inače, zanimljivo je pomenuti da su dve vrhunske rakije od kruške kaluđerke, ova iz Drače i rakija našeg prijatelja Aleksandra Kolarevića, potpuno promenile pogled stručnih komisija o dometu koji ima kaluđerka kao sorta za proizvodnju najboljih rakija. Nekada se u stručnoj literaturi nalazilo da ova sorta daje neutralnu i bezukusnu rakiju, bez sortnih aroma i bez mogućnosti za vrhunske rezultate. Sada, stručne komisije sve češće daju zlatne i velike zlatne medalje upravo rakijama od sorte kaluđerka. Svaka čast za vrhunski rad dvojice šumadijskih rakijaša. 

 

 

Druga izvanredna rakija koju proizvodi otac Onufrije je barik loza. Pre opisa šta nam se svidelo kod ove loze da se osvrnemo na specifičan način starenja rakija u ovom podrumu. Naime, Drača nije bogat manastir, nema mogućnosti da kupuje kvalitetnu rakijsku burad velike litraže, već je sala za odležavanje i starenje formirana od donacija manastiru od strane vernika u rakijskoj i vinskoj opremi. Pre nekoliko godina jedna poznata vinarija poklonila je burad manastiru u kojima je pre toga bilo crveno vino sorte kaberne. Burad su reparirana, prvih nekoliko slojeva je odstranjeno i u njih se sipala rakija. E, sad, nekim rakijama je to prijalo, pa ih je bure oplemenilo i dalo izuzetnu kombinaciju aroma. To je, pre svega, slučaj s lozom. Ovo druženje sa isluženim vinskim buradima dalo je jednu od najboljih žutih loza koje smo probali. Blage note karamele, kvalitetne vanile, začina i citrusa. Uzbudljivo i slojevito. Ova rakija je naša preporuka, prognoziramo joj svetlu budućnost. Takođe, etikete na bocama su odlične, ćirilične, sa pečatom manastira, a konkretno barik loza ima na etiketi drečavu zelenožutu boju koja podseća na limun. Ne možete je zameniti sa nekom drugom rakijom. Sa druge strane, ovakvo, možemo slobodno reći, alternativno starenje, nekim rakijskim vrstama ne odgovara. Pogađate da se radi o šljivovici. Posebno se ne stvara dobar utisak za konzervativnu publiku koja očekuje tradicionalan i stabilan profil u kome dominiraju note karamele, suve šljive, hrasta, crnog čaja, kandiranih citrusa i svega onog što bi dalo rakijsko bure debelih hrastovih duga. A, da budem iskren, tradicionalnijih i konzervativnijih degustatora, kada je u pitanju stara srpska šljivovica, od nas teško da ima. 

 

 

 

Iskoristiću ovaj putopis da pozovem pratioce koji su u mogućnosti da ovom sjajnom manastiru pomognu da dođe do drvenih sudova za starenje šljivovice. Nekad su ljudi u Srbiji imali kulturu pomaganja i poklanjanja manastirima, posebno onim koji nisu imali veliko imanje, kao i onima koji nisu popularne turističke atrakcije, pa nisu mogli sami da se izdržavaju. Otac Onufrije uradio je sve što je do njega, radi odličan posao u voćnjaku, u prostoriji za fermentaciju, pored kazana. Ali za vrhunsku šljivovicu potrebni su dobri drveni sudovi koje manastir sebi ne može da priušti. Manastir Drača pored pomenutog proizvodi travaricu i liker od oraha, za koje je ženski deo tima Rakija, uglavnom rekao da su izvanredne rakije. Liker je jedan od najboljih na tržištu. U radnoj fazi razvoja je i vinjak, to čekamo da probamo za neku godinu. Imamo pozitivan predosećaj kad je on u pitanju. Kroz čitavu degustaciju jeli smo manastirske sireve koji se odlično slažu uz rakije, a probali smo i sušenu tunu. Na kraju, veoma smo srećni što smo pronašli ovaj divan manastir, upoznali sestrinstvo i podružili se sa ekonomom koji zrači kako duhovnom energijom tako i ambicijom kada je u pitanju proizvodnja rakije. Sjajno mesto za posetu, Šumadija u svom najboljem izdanju. Čitava atmosfera odiše optimizmom, gleda se u budućnost, ne žali se ni za čim, čekaju se bolji dani. Nadamo se skorom ponovnom viđenju. 

 

 

 

 

 

Premier loza

 

 

 

Ako ste redovan posetilac bloga Rakija, uglavnom, verovatno ste naišli na tekst o Promont destileriji  koja proizvodi rakije Premier. Još tada smo se namerili da, kao osvedočeni zaljubljenici u šljivovicu, napadnemo svoja čula ostalim voćnim rakijama i, kao što ste mogli da pročitate, baš smo se dobro proveli. Sada, po prvi put na našem blogu, objavljujemo prikaz jedne rakije od grožđa, popularne lozovače. I to ne bilo kakve, već rakije proizvedene od sorte muskat hamburg. Muskat hamburg je crna stona, vinska i rakijska sorta grožđa nastala u Engleskoj, a kod nas se odavno gaji u većini vinogorja. Bujna je sorta, ima veliki grozd i dugačku, drvenastu petelјku. Spada u pozne sorte, sazreva u takozvanoj „trećoj epohi“, a prinos je od 15.000 do 20.000 kilograma grožđa po hektaru. Od ovog grožđa intenzivne muskatne arome dobija se rakija vrhunskog, po mnogim stručnjacima možda i najbolјeg kvaliteta. Kad smo već kod čuvene muskatne arome, oduvek mi je kod lozovača bilo važno da se ono „muskatno“ na mirisu ne svede samo na sladunjavo. Znate onu aromu koja nagoveštava sladak ukus gde mu možda i nije mesto? Srećom, kod ove rakije, to nije slučaj.

 

 

Premier loza, u duhu prepoznatljivog asortimana, ostaje bezbojna. Posle završene destilacije u cilju harmonizacije destilata, destilat od grožđa odležava dve godine u tankovima od inoksa. Alkoholna jačina je 43,0%, što se čini kao dobra odluka, pogotovu kad znamo da lozovače mogu da iznesu i koji procenat više. Dobro je i to što se Premier rakije pakuju i ova u mala,  praktična staklena pakovanja od 0,05 litra. Iz takve bočice smo je i probali.

Miris ove rakije je razvijen i sigurno predstavlja njen najjači adut. Muskatan, cvetan, ratluk s ružom, ali ne previše sladak. Grožđe, miris kajsije, uz atmosferu kvalitetnog vinskog podruma.

Ukus je čist, bez primesa i oscilacija. Sve je odmah jasno: destilacija izvedena besprekorno, a sirovina odlična. Otmeno i nenapadno. Suv finiš, blago biberast i začinski. Atmosfera pomalo svečana, arome podsećaju na zimske kolače sa suvim voćem i grožđem. Trebalo je uz ovu rakiju još zimus uživati pored vatre, mada nije loše društvo ni za ove rane prolećne noći.

 

                                    Ocena - Zlato - 90 od 100 bodova

Светионик - ракија

Кад на прекоокеански брод стигне боца домаће ракије, склања се са стола сваки виски. Ову сам реченицу по први пут чуо од рођака помораца толико давно да с разлогом вјерујем како још нисам био језик и непца раздјевичио опојним пићем, али памтим да сам се поприлично зачудио гдје то може бити ракија боља од вискија?! Јер, у доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, све што је долазило са Запада било је боље самим тим што долази са Запада. Они су знали што ми нисмо, они су умјели а ми нисмо, они су постојали – а ми тек настојали. Али се увијек у разговору помораца из фамилије и њихових плаво-бијелих колега догађало чудо када би се у причи за столом поменуо тренутак пројављивања какве glittering & sparkling флаше домаће ракије – на прекоокеанском броду. 

Док се горда младост иживљавала у мени мислио сам да ракију пију сељаци, па сам се тражио – у одабиру музике, књиге или филма – такође и када је укус пића у питању. Док су са 17 година као старији средњошколци моји другови из разреда почели да пију шток, тада популарну течну дрогу, ја сам узео да пијем рум. Наслућивао сам да ме одлука једног дана неће одвести на брод, али је дух мора и такозваних морских пића требало његовати, тако да сам гуштао у руму више од десет година. 

Човјек је у младости глуп, чак и ако су му преци мудри, јер је без искуства. 

Рум који сам пио имао је карипски укус неспутане страсти све док нисам за потребе романа „Једро наде“ открио како прави рум није боје карамела, и како се, квалитетан, не добија нигдје ван Кубе. То је било довољно да се оканем вјештачког Мараскиног рума, ма колико он заиста имао препознатљиву арому и што су године пролазиле, све више шећера и хемије у себи. 

 

 

Које је најбоље пиће за онога ко на пићу воли да ствара? 

Одговор сам добио много година касније, из пера Илије Маловића, социолога из Београда, далеког ми рођака, кога тада нисам познавао, коаутора луксузне, енциклопедијски обимне фотомонографије „Ракија“, гдје стоји како су на свијету три најбоља пића ова: француски коњак, шкотски виски и српска ракија – не нужно овим редом, јер су сва ова три пића истовремено на трону.

У једном сам тренутку током породичног окупљања ја понад риба печених на граделама а за обалним столом пријавио јерес, казавши да се на мом језику ракија лоза налази поприлично испод српске шљиве. Нико на то, у географији у којој се пече само лоза, није реаговао бурно. Биће зато што нас је било разних (јер је свака фамилија мјештовита): неки нису пили никад, неки толико ријетко да ни знаком питања изнад главе не би разликовали дуњу од кајсије, неки су пили само за Црвено слово, а неки чак и рјеђе, по једну – тек за Божић, Васкрс и Славу. 

 

Гибралтар 

Вратио се поморац с брода и пожелио да се уз ракију проведе с друштвом јер се нису видјели шест мјесеци. Поприлично иза поноћи, улази поморац у кућу, и види не баш расположену супругу. Јеси ли пио? Нисам. Кажи Гибралтар! Пио сам. 

 

Како било, српска је шљива у мом уму постала синоним за течно злато. Француз би исто рекао за коњак, а Шкотланђанин за виски, да су течна злата, па у чему је онда разлика, питао би неко? У препознавању родоначелног тла које је никло културу од које је пак стала да тече ракија. Пазимо... 

Сва та злата друкчије раде, друкчије живе у организму. Чулом мириса не може увијек на прву да се сазна станује ли у ракији ђаво преваре. С ракијом се мора опрезно, јер је увијек опасна. Ракија је као змија обмотана око печурке, која јесте замјена за месо, а посна јe, као и ракија. 

Кад је квалитетом од врсте За лијек, ракија васкрсава и ум и тијело, али чак и таква, убиће сигурно ако се конзумира алкохоличарски, сваког дана за напрстак више у односу на дан претходни. 

Првокласна проговара о идејама, а јефтина ради једно те исто вјековима. Ко о чему, лоша ракија само о људима. 

У зависности од карактера умјетника, дивинско ће пиће засвирати на тачно одабране дирке урођеног талента. Па ће композитор тако лакше моћи да стигне и до Бога и до публике, писац ће формом или темом закýпити читаочеву пажњу, а сликар ће изненадити онеобиченом сликом онога што човјек жели да види. 

Кад се течно злато разлије по језику и по боки, што су уста у преводу, тада се зенице рашире у трену. Човјек у себи каже ох, или Боже, или мајко мила. Из разних разлога. Онај ко пије ријетко, или има искуство поста – прославиће у том тренутку Бога јер ће осјетити дестилеријски рафинман који му струји кроз ум и менинге. Онај ко пије увијек и пречесто, спознаће да се ни тога дана није скинуо ђаволу с удице. Врхунска ракија не добија се лако, нити је могу пити свака уста. С разлогом је скупа. Одлична ракија радује. Јефтина мршти, бора и постарује лице. Зависници стално звецкају боцама на путу од продавнице до куће. Врхунски познаваоци, попут Илије Маловића, имају кућу пуну ракије. Само зато што је пију мало и огледно. 

 

Никола Маловић, извор: магазин Печат

Задовољство затишја

 

Година иза нас. Некако смо испловили из те негостољубиве луке у којој је једина крчма била затворена. Па стога – наздравимо! Ипак, искусан морепловац ће остати при том једном пићу попијеном наискап – море још увек није мирно за сигурну пловидбу (и дужу пијанку). Узгред, нико не гарантује да ће следећа лука понудити удобније скровиште, јер још увек за навигацију користимо оријентире попут „социјална дистанца“, „карантин“ и „изолација“. Може ли се ту о било каквом задовољству говорити? Можемо ли се трајно забавити сами на малом па још и ограђеном простору? Наравно да не. Ако већ морамо да задржимо невеселу супстанцу актуелног тренутка - променимо јој приступ: хајде да говоримо о затишју. Причекаћемо. Као девојку на састанку или следећу туру у кафани. Причекаћемо. Унапред ћемо разумети гужву и друге разлоге. Наравно, неопходно је да се филозофски припремимо за затишје. Многи мислиоци су понудили своје вежбе за ову прилику али ми ћемо, поштујући здравствене мере, остати код куће и из библиотеке извући примерак двотомног дела „Филозофски фрагменти“ једне изузетне даме, најпознатије српске филозофкиње - Ксеније Атанасијевић (1894-1981).

 

Већ и сама повест о животу прве жене доктора наука са наших простора, може да нас прене из лошег расположења због свега што смо проживели и што још увек проживљавамо. На њено доба обрушила су се два светска сукоба а интимно, ређале су се бројне трагичне епизоде: мајка јој умире на порођају, отац када је имала дванаест година, један брат јој страда у Великом рату. Њена универзитетска каријера која је уследила после успешно одбрањеног доктората, која би на неком другом месту и у другим околностима готово сигурно била велика прича о успеху, почела је речима „добродошлице“ једног од колега: „Честитам Вам госпођице, ушли сте у пакао“. Хапсили су је и Гестапо и Озна. У првој Југославији „добровољно“ се повукла из наставе, у другој Југославији нити је враћена на факултет нити су њене књиге објављиване (изузетак су била три превода капиталних филозофских дела и мањи чланци). Упркос свим ударима, према сведочењу савременика, Атанасијевићева је задржала бодар дух и достојанствен став. „Све су наше прилике, успеси и потези у рукама судбине, случаја и људи. А жалосно је гледати увек друге силе и друге личности као господаре себе. Само су драгоцености што у нашој унутрашњости леже потпуно наша својина; њих једине ништа није у стању из нас да помери“ . 

 

Врзино коло – то би био најбољи опис спољашњих околности у којима се одвијају наши животи које равнодушно вуче струја постојања. Готово сви догађаји чији смо актери замршени су готово до несхватљивости: немилосрдни ток судбине тутњи из једног мрачног тунела у други, не показујући било какво стрпљење за наше покушаје да га припитомимо својим циљевима и жељама. У таквом свету слобода воље је привид, све се одвија углавном супротно нашим предвиђањима. Само подударање са судбином омогућава остварење нечије воље. Па и то се не може поуздано знати: могуће је да нам је само случај био пријатељ али не и судбина. Тако изгледа предео у којем сусрећемо друге људе на које нас судбина упућује. Наши сапутници , као уосталом и ми, осуђени су на незадовољство због непознавање праве природе стварности у коју се непрестано жудно залећу („тежња за дивљим залетима“ – живи у свакоме од нас). Ипак, човек има на располагању способности, које ако већ не могу потпуно да осветле све путеве којима намерава да иде, довољно бацају светло пред њим да може себе да заштити. Једна од њих јесте разум који даје сазнање – „господство човеково“ . Иако није свемоћно, оно нам с једне стране даје солидан преглед скучености окружења које никада до краја не можемо да напустимо а са друге стране у пространост наших унутрашњих увида где једино можемо да уживамо у миру и слободи – највећим добрима овоземаљског постојања. Оно нас подучава да замандалимо врата нашег интимног простора и обезбедимо добар поглед са високе осматрачнице. „Доследно изведена индивидуалност највећа је моћ на човеку; она је потпуно етички одобрена, и зато је не треба мешати са саможивошћу што све околно искоришћује себе ради: ако је јасно развијена свест о себи себичност, онда би безлични људи били најузвишенији“ . Саможивост се ослања на пожуду и враћа човека у светски млин нужности док је индивидуалност утемељена на сазнању. Ово уздизање особености у негостољубивој средини посебно је интересантно. Атанасијевићева гледа да избегне пасиван став: чему делање у свету у коме наше акције имају у најбољем случају мршаве изгледе на успех? Зар се неће све одиграти онако како мора? Иако фатализам јесте разлог услед којег је животна утакмица „намештена“, изгледа да то још увек не мора у потпуности одузети сваки мотив такмичару. Ту се појављује друга људска способност, коју филозофкиња назива „најблаготворнијом“ – машта . Сазнање чини видљивим окове у којима смо, машта је кључ да се из њих избавимо. Иако изван себе под ударима судбине, у себи је човек безбедан. За ту безбедност борба се исплати. Главни задатак је да себе што је могуће више ишчупамо из уплетености у светска збивања или непотребне међуљудске односе. „Људима може да се бави само онај ко није упознао свету или саможиву насладу гњурања у себе. А кад за њу зна, он је свестан тога да ништа ново ни на једноме месту не може више пронаћи“ . Наравно, ова наслада је резервисана само за оне који имају нешто закључано у себи. 

У једном свом каснијем мањем спису (у којем је, стиче се утисак, донекле ублажила кључне ставове свог главног дела), Атанасијевићева посебно наводи шта све егзистенцију чини достојном живљења: уживање у пријатељству, уживање у природи, уживање у уметности, уживање у путовањима (никако у групи! – саветује филозофкиња) и рекреативно осамљивање . Да би се ови састојци ваљано спојили кроз стваралачки рад на самоусавршавању, неопходан је амбијент у коме су све друге обавезе потиснуте или скрајнуте. Неопходно је затишје. Оно је понекад наметнуто, понекад одабрано али је увек добродошло: „Да ли ће, после свих издржаних напрезања, наступити одлакнуће и одмор, или ће се опет, као проклетство, помолити злопаћења и бесмислености? То никада не може непогрешно да се прорачуна. У сваком случају, сматрамо као знатан добитак и тренутно продужење затишја које нам даје прилике да дођемо себи, па макар знали да се, после једнога добротворнога прекида, треба вратити опет у гушење и окршаје, - јер ваља имати улогу у људској заједници и јер је неизводљиво дуже времена ићи својом стазом, ни од кога не узнемираван“ . 

 

Петар Христовски, филозоф

Akademska rakija - šljivovica

 

 

 

Koliko se priča o promociji srpske rakija pomera ka napred dobar je pokazatelj dinamičan život rakijskih etiketa na društvenim mrežama koje služe za vizualno eksponiranje brendova. Ovde se pre svega misli na mrežu Instagram, ali i niz drugih u čijem su fokusu dobra fotografija, kvalitetan kratak video i interesantan crtež. Ove rakije počeli smo da zovemo Instagram rakije, bez želje da ovo zvuči pejorativno. Sećamo se vremena kada se na internet prostoru nije mogla naći ni jedna afirmativna fotografija vezana za rakijske teme. Sada je to potpuno drugačije, poboljšale su se etikete, prikazuju se geografski prostori odakle dolaze rakija, uz pomoć fotografije prikazuje se ceo proces proizvodnje, od voćnjaka do bureta. Tim bloga Rakija, uglavnom je tokom nesrećne 2020. godine istraživao ovaj prostor i probao rakije koje se ne mogu naći na slobodnom tržištu tako lako, ali žive veoma dinamično kroz vizuelno predstavljanje. Da budemo iskreni, većina ovih rakija  bila

je lošeg kvaliteta. Neke čak i ne postoje van stranica društvenih mreža ili su tek u povoju. Mora se razumeti da je vizuelna prezentacija samo vrh čitave građevine koju čini kvalitet. Tek kada se kvalitetna rakija dobro ispromoviše dobija se uspešan brend. Međutim, bilo je i par pozitivnih primera među rakijama sa instagrama.

 

 

 

Danas predstavljamo jednu kvalitetnu rakiju koju smo našli u virtuelnom prostoru. Akademska rakija je brend koji je pokrenuo mladi i ambiciozni Novosađanin Stefan Dujović. Uložio je puno truda, bio spreman da sluša i uči. Ove osobine su, inače, retke kod mladih vlasnika destilerija. Često „novajlije“ žele samo pohvale, brz uspeh i dostignuće, ne shvatajući da je proizvodnja rakije takmičenje u strpljenju. Sirovine za Akademsku šljivovicu dolaze iz Šumadije, Aleksandrovca i Fruške gore, iz ovih voćarskih regiona naše zemlje Stefan nabavlja požegaču, čačansku rodnu i lepoticu i moravku. Veoma zanimljiv sortni sastav koji je dao veoma dobre rezultate. Rakija koju smo probali ispečena je pre godinu i po dana, a u novom hrastovom buretu bila je sedam meseci. Krajnji proizvod je rakija ostavljena na 43% alkohola. Stefan nam je ispričao da je ideja za Akademsku rakiju nastala sasvim slučajno 2015. godine kada je sa svojim saradnicima odlučio da nakon dužeg vremena teoretisanja, degustiranja i prikupljanja znanja o procesima proizvodnje rakije ispeče svoju prvu rakiju. To vatreno krštenje se pokazalo uspešnim pa ko god da je probao, tražio je još. Tako su iz godine u godinu, polako, povećavali kapacitete. Rastom i prakticnog znanja o procesima fermentacije i destilacije, odvažili su se da probaju i sa drugim voćem sem šljive. Pošto su svi članovi ove rakijske družine bili prijatelji sa fakulteta, proizvod su nazvali Akademska rakija. Danas prave rakiju čak i od ananasa. O toj rakiji neki drugi put. 

 

 

Boja: svetlo žuta boja rakije koja je kratko provela u mladoj hrastovinu. Boja može da nagovesti miris i ukus. Miris: vanila, kamilica, zeleni biber. Zanimljiv i uzbudljiv. Ukus: hrast, vanila, cvetne arome i začini. Jako dobro odrađena kupaža. Malo jače se oseća hrast, čini se da je korišćeno blago nagorelo bure. Na kraju ukusa biljka čaj i dodir cimeta. Generalno slatkasta impresija, ali ne u lošem smislu. Oseća se i koštica na naknadnom delu ukusa. Akademska rakija je dobar početak, od ove destilerije i njenog vlasnika očekujemo prave rezultate u budućnosti. Kad neko tek krene sa proizvodnjom i izbaci ovakvu rakiju definitivno se svrstava u talentovane igrače. Kupaža rakije je dobro odrađena, tehnički deo sasvim solidno, rakija je pitka i prijatna. Fale joj godine u dobrom buretu i dodir majstorske ruke koji bi zaokružio ukus i umesto tri tačke koje stoje na kraju, napisao dobar zaključak. Ova rakija se obraća mlađoj i urbanoj populaciji, odlična je da se naruči boca sa ledom u nekom klubu, mogu da je piju i momci i devojke. Umereno i odgovorno, naravno. 

 

Ocena -  Velika srebrna - 89 od 100 bodova

Teodor - fruškogorski armanjak

 

Pisali smo o vinskim destilatima u više navrata i dokazali da je u Srbiji bilo (a i biće) dostojnih odgovora na francuski konjak. Ali, šta reći kad se sretnete sa verovatno jedinim nefrancuskim odgovorom na najstarije francusko jako alkoholno piće? Kakav stav zauzeti posle bezbroj vinarskih uzdaha i poređenja Šumadije sa Toskanom?  Na poziv Dragana T. Zarića, posetili smo krajem leta  njegov zaista prelep vinograd u Irigu, možda i najlepši koji smo uživo videli. Kakva to vina nastaju u vinariji Vinograd Hopovo, možete pronaći na internetu. I stvarno, ova visokokvalitetna vina su posebna priča koju ostavljamo pravim poznavaocima.  Mi smo se najviše zadržali u podrumu gde su  neka od mladih belih vina našla još jednu plemenitu svrhu. Tamo nastaje  Teodor - fruškogorski armanjak.

 

 

Smeliji i oštriji od konjaka/vinjaka, armanjak nikada nije dosegao slavu svog mlađeg brata. Iako na svakih dvadeset boca konjaka dolazi jedna boca armanjaka, ovo piće zaslužuje veću pažnju. Proizvod jednostruke destilacije, mladi i bezbojni armanjak jačine 52+ procenta alkohola, nije naročito pogodan za piće. Aromatski „teži“ od konjaka i uz značajno prisustvo treće destilacione frakcije, miris belog armanjaka (blanche armagnac) podseća na lozovaču, belo cveće, mladi burbon viski i pivski kvasac, a na ukusu plamti i jedva čeka susret s dobro ovinjenom hrastovom bačvom.

 

 

Dragan T. Zarić koristi belo nesumporisano vino od strogo propisanih sorti za dobijanje armanjaka i to u sledećem odnosu: Folle Blanche 38%, Ugni Blanc 34%, Colombard 19% i Clairette de Gascogne 9%. Na spisku nedostaje hibrid Baco 22A, ali da budem iskren, na ukusu baš i ne. Francuzi „provetravaju“ svoj armanjak jednom godišnje, ispuštajući sadržaj bureta u tankove i vraćajući ga nazad. Gosn Zarić to isto radi. Dok se u dalekoj Gaskonji za izradu buradi koristi hrast iz Limuzinske šume ili pak "gaskonjski tamni", ovde je to najbolji srpski hrast prerađen u burad od 500 litara. Dake, isto to, samo malo drukčije. Jačina krajnjeg proizvoda je 43% alkohola, što je svakako plus, a može se reći i da je Teodor single barrel piće, odnosno celokupno starenje, do flaširanja, odigralo se u jednom buretu. U ovom slučaju starenje je trajalo osam godina i evo šta se desilo sa onim mladim, belim armanjakom.

 

 

Miris je herbalan i karamelast i začinski, a sve manje floralan i voćan. Zapravo svega onog iz belog armanjaka ima i ovde, ali sa dodatkom novih, plemenitijih aroma, kao i onih koje su još uvek u procesu nastajanja i sa više dubine. Suvo voće, rum, bilje i začini. Sve ono što nagoveštava dodatni  sloj kvaliteta kroz nekoliko godina sazrevanja, kada Teodor postane pravi tinejdžer.  

Ukus je kompleksan i dugotrajan, mineralnog karaktera. Smenjuju se ljubičica, badem, koža i orašasti plodovi. Na naknadnom delu ukusa oseti se dah belog vina, sličan onom koji provejava iz grčke metakse, vinskog destilata osveženog muskatnim vinom. U ovom slučaju, destilat je pored godina provedenih u hrastovom buretu, spuštan na pitku jačinu vinom koje je korišćeno kao sirovina za dobijanje armanjaka. Mora se reći da je potencijal ovog pića neverovatan i da su  potrebno još  barem tri-četiri godine da celokupan doživljaj bude zaokruženiji, harmoničniji. Tada ćemo, siguran sam, dobiti i čokoladu uz kafu, duvan i štošta nešto. U Gaskonji su znali da kažu: „Negde postoji armanjak za svakoga, samo ga treba pronaći.“ Teodor je naš.

 

Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova