Čedina rakija iz Rađevog Sela

Volimo rakijaške posete krajem avgusta, da dodatno začinimo toplo i bezbrižno leto. To su ona popodneva obasjana suncem koje tada više ne prži toliko, pa se komotno za nekoliko časova može obići jedno seosko gazdinstvo. Čeda Đurđević s ponosom živi u svom selu na tri kilometra od centra Valjeva, Rađevom Selu. Nekada se ovo selo prostiralo do centra grada, a to što se poslednjih decenija Valjevo širi na račun Rađevog Sela, za to – kaže nam Čeda,  nije on kriv. Đurđevići ovde žive i peku rakiju od kraja XVIII veka, a pisani dokazi postoje još iz 1832. kada je, prema turskim poreskim knjigama, Marija Đurđević plaćala porez na rakijski kazan. 

Pčele na jednu, ovce na drugu stranu, a u kancelariji miris dobre rakije. A, tek da vidite kakva je to kancelarija u objektu iz XIX veka, okružena buradima punim kvalitetne rakije.

S Čedom smo, kao već stari znanci, o mnogo čemu razgovarali, uglavnom o rakijskim temama: npr. u čemu je tajna dobre klekovače? Ili: Može li se održati organska proizvodnja šljiva, pa tako i rakije? Nekoliko čašica razgovora, jedna za drugom.

Uživanje smo započeli popivši po čašu specijalne rakije od jabuke s dodatkom lipovog meda i cveta lipe. Jedva čekamo zimu, pa da u toplini sobe „popravimo“ omiljeni čaj ovom miomirisnom kapljicom. Originalno piće, nema šta.

Točili smo i rakiju od požegače direktno iz bureta, degustirali, upoređivali uzorke i potvrdili da, kad imate s čim da radite, rakijske kupaže uvek budu raskošnije od monodestilata. Takav jedan proizvod je Čedina rakija od organske šljive, o kojoj možete da se obavestite u posebnom tekstu. Ipak, najveći i najprijatniji šok za čula usledio je kad smo probali klekovaču koja je u odnosu na flaširanu (inače odličnu verziju) starila duže za oko godinu dana. Kakva šetnja kroz lepezu aroma od soja-sosa do tople vanile! Došli smo do zaključka da bi Srbija kao originalan rakijski proizvod pre trebalo da ponudi klekovaču nego dunjevaču. Da se malo našalimo: Bolje šljiva + kleka, nego dunja + šećer! Birajte piće, probajte Čedine rakije.

Blagojević rakija od šljive

Svet traži svoje novo omiljeno piće. U toku je konkurs za osmi svetski veliki alkohol. Nije da su viski, votka, rum, tekila, konjak, burbon i brendi dosadili, ali moderan čovek se hrani novinama, potrošačko društvo nameće ritam koji rađa želju za iznenađenjem. Trenutno su najozbiljniji kandidati za novu svetsku alkoholnu zvezdu meksički meskal i istočnoevropska rakija šljivovica. Naravno, meskal je u ogromnoj prednosti jer je, zbog trgovinskog sporazuma NAFTA sa Amerikom, industrija alkohola u Meksiku praktično istureno odeljenje američke industrije pića. Meskal ima skoro sve što mu treba, novac, reklamu, timove dizajnera, novinara, stručnjaka za brendiranje. Jedino što mu fali je ukus. Svakom ko je probao to piće jasno je da ono ne može da postane popularno samo na osnovu svog kvaliteta, to je prosto nadimljena tekila. I to veoma jaka nadimljena tekila.

Sa druge strane je šljivovica, sjajno piće kada se lepo napravi, piće sa tradicijom i kvalitetom. Kada bismo se kladili, pored svih nedostataka kada su početne pozicije u pitanju, kladili bismo se na šljivovicu. Skoro je izvesno da će se šljivovica u skorije vreme probiti kao jedan od novih trendova i da će se na njoj moći solidno zaraditi. Pitanje je samo hoće li među promoterima, izvoznicima i snabdevačima nekog budućeg tržišta biti i Srbija. To je ključno, jer ako svet počne da pije poljske, češke ili neke manje kvalitetne rakije, a ne navikne se na naš standard ukusa, sve će biti uzalud. Ono što je još bitno je i spremnost jednog tržišta da odgovori na zahteve kada su u pitanju količine. Ovde dolazimo do još jedne ključne stvari, dolazimo do činjenice da vrhunske šljivovice u Srbiji praktično više nema. Ne bih računao male podrume koji nemaju rakiju za prodaju, već celokupna količina služi ili za ličnu upotrebu, ili za poklone.

U ovaj prostor dolaze kvalitetni podrumi srednje veličine koji mogu da odgovore potrebama, čiji su vlasnici strpljivi, koji čekaju svoj momenat, a dok čekaju ne gube vreme već stvaraju kvalitet. Da bi jedan podrum bio takav, treba da ima zatvoren krug od voćnjaka do boce. Da većina voća dolazi iz sopstvenog zasada, da se peče kvalitetno, da odležava u odličnim sudovima, da se ne paniči što se nije prodalo, da se ne odustaje od kvaliteta. Kako se kaže u Bibliji: „...a ko istraje do kraja, taj će biti spasen“.

Pred nama je jedan primer za gore navedeno, šljivovica iz podruma Blagojević iz Svrljiga. Poljoprivredno gazdinstvo Blagojević rakiju peče isključivo od svojih šljiva, imaju 36 hektara voća na gazdinstvu, od toga 20 000 stabala šljive stenlej, čačanske lepotice i rodne, a poseduju i voćnjak crvene ranke. Njihova prednost u odnosu na druge regione je što imaju izrazito kasnu berbu, na primer, kasne za Blacem 7 dana, a u odnosu na centralnu Srbiju 10, pa čak i do 15 dana. Tu skupljaju mnogo veći broj izrazito sunčanih dana pred samu berbu (avgust i septembar), što im daje veći procenat suve materije u šljivi. Inače šljive sakupljaju, ne tresu, i potkupljanje se radi 5-6 puta ispod svakog stabla.

Destilerija je nova, sve je još u fazi sređivanja i usavršavanja. Rakija se destiliše na bakarnim kazanima od 300 i 500 litara, koriste kvasce, bez enzima, sudovi za kljuk su zatvoreni, fermentacija je anaerobna. Sudovi za sazrevanje su hrastova burad od domaćeg hrasta. Gradi se novi podrum kapaciteta oko 130 000 litara.

Rakije koje smo dobili na degustaciju stare su 5 i 7 godina, ovde se računa samo vreme provedeno u hrastovim buradima. Sorte koje su u njoj su one koje postoje u voćnjacima, stenlej najviše, potom čačanske sorte, a ima i jedan procenat ranke. Reklo bi se da je ova rakija odličan primer za nešto što Srbija može bez problema da ponudi, kupaža novih sorti sa malo autohtonih naša je sudbina. Kada se tome doda i odlično starenje i jasan i strogo praćen tehnološki postupak, dobijamo srpski rakijski proizvod.

Boja: svetlo ćilibarna boja bez zamućenja.

Miris: prijatan i opojan. Cimet, topljena čokolada, suve šljive, sok od nara. Nema alkohola na mirisu, nema ničega što bi konzumenta zbunjivalo i dovodilo u sumnju. Ova rakija zaslužuje da je ne probate odmah već da uživate u mirisu nekoliko trenutaka.

Ukus: na početku tipična šljivovica od novih sorti, lepo izbalansirana sa mirisom. Kasnije, kako se ukus razvija, pojavljuje se dubina i slojevitost koje daje hrast i autohtone sorte šljiva. Rakija je pošteno ispečena, na jaku stepenažu što joj je i dalo odličan potencijal za starenje. Na naknadnom delu ukusa dominira hrast, vanila i lekovito bilje, dodir vranilovke i kantariona. 

Zaključak: Uživali smo u pijenju ove rakije, odličan je izbor kada želite da se opustite od napornog dana. Pušački deo tima Rakija, uglavnom kaže da odlično ide uz tompuse, da se slaže sa aromama kvalitetnog duvana. Verujemo da će sa protokom godina rakija biti još bolja. Za sad, svaka čast, Vladane.

                              Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova

Kajsija Ljubinka – destilerija Mladenović

Da ne bismo morali da menjamo naziv našeg bloga i udruženja u Šljivovica, uglavnom, rešili smo da potražimo kvalitetne voćne rakije iz Srbije koje bismo ocenili i sa kojima bismo se podružili na našem web prostoru. Kada se nama svidi dunja ili kajsija, to obično bude sami vrh kvaliteta pošto rakije od tog voća retko pijemo i još ređe se njima oduševljavamo. Na blogu je do sada bila samo jedna kajsija i to rakija našeg prijatelja Luke Vladisavljevića, legendarnog moonshinera sa Dorćola na privremenom radu u Alibunaru.

Sada još jedan biser od kajsije, još jedna slojevita i kvalitetna kajsijevača koja je zapala za nepca tvrdim obožavaocima šljivove prepečenice. Danas predstavljamo rakije mladog i izuzetno talentovanog rakijaša Nemanje Mladenovića iz Stare Pazove. Neka što je talentovan, nego i odlično razume rakijaški fazon, poznaje tradiciju, ima solidnu dozu fanatizma i strasti, strpljiv je i uporan. Inače, ako rakijaš nije ovakav, kako bi rekla Mimi Mercedes: ne možeš da sediš sa nama.

Nemanja je, inače, član Beogradskog rakijskog kluba, probao je svašta, ume da uporedi svoju rakiju sa drugim. To je često najveći problem srpskih rakijaša. Naši rakijaši često ne piju ništa sem svoje rakije, pa se onda čude što ne znaju gde su u odnosu na scenu.

Nemanjina destilerija je mlada, nema tu neke vekovne tradicije, on je tek druga generacija, posle oca, koja se bavi rakijom. Sve je još uvek u fazi razvoja, izgradnje i nastajanja. Imaju dosta hektara pod voćem, tako da je svaka voćka u rakiji prošla kroz njihove ruke od početka do kraja. Koliko je ova rakijska priča porodična vidi se i po nazivima rakija, naime, svaka vrsta nosi ime Nemanjinih baka i tetki koje su učestvovale u njegovom odrastanju. Jako lepa počast odata članovima porodice. Tada je i red da rakije budu vrhunske.

Kajsija Ljubinka je najbolja rakija iz ove destilerije. Mesto broj dva zauzima dunja Leposava. Kao i kod mnogih destilerija koje se oslanjaju samo na nove sorte, šljiva je prosečnog kvaliteta. Dobro, ne može svako sve da pravi vrhunsko. Nemanja je sa svojom kajsijevačom već počeo da niže nagrade. Da vidimo šta smo mi našli u njoj.

Boja: bistra rakija, nema zamućenja.

Miris: svež i letnji, nema ukuvanih tonova, ne miriše na slatko ili džem. Miris sveže kajsije i to je to.

Ukus: Odlična rakija za leto, ukusna, izbalansirana i pitka. Ima sveže note kajsije, ne šećerne, već kiselkaste. Jako prijatna rakija jačine 42%. Takođe, sviđa nam se blagi dodir putera, onog visokokvalitetnog, ne margarina, već vrhunskog maslaca. Fali još stabilizacije, još nekoliko godina koje bi dodale onaj „stakleni buke“. Onda ćemo imati šampionku.

Zaključak: Imamo samo reči hvale za ovu kajsiju. Često naiđemo na voćne rakije koje nisu za druženje, brzo „hvataju“, osećaju se alkoholni efekti kada nema potrebe za njima. Ova rakija nije takva, ovo je piće „za divan“ kako vole da kažu u Sremu. Može uz nju i da se pogleda dobar film ili čita knjiga. Vidi se da je uloženo strpljenje.

Ocena - srebrо - 87 od 100 bodova

Destilerija Krstašica

Putopis o destileriji Krstašica počinjemo sećanjem na period od pre tri stotine godina, period koji je u srpsku istorijografiju ušao pod nazivom Petraške godine, a u austrijsku pod mnogo preciznijim nazivom, Herojsko doba. Naime Herojsko doba je period od 1716. do 1718. godine, kada se hrišćanska Evropa borila za svoj civilizacijski opstanak. Prošlo je nešto više od tri stotine godina od čuvenog Požarevačkog mira, kojim je okončan rat između Austrije i Venecije sa jedne strane i Osmanlijskog carstva, sa druge strane. Sukob je ostao upamćen po četiri velike bitke: Petrovaradinskoj, Temišvarskoj, Bici na Krstašici i Beogradskoj, a u svakoj od ovih bojeva veliku ulogu za hrišćansku pobedu odigrali su Srbi.

U šančevima na Fruškoj Gori 1717. godine, u okolini današnjeg grada Iriga, srpski plemić Adam Monasterlija sa svojih 300 graničara, dočekao je nekoliko desetina puta jaču tursku vojsku i porazio ih. Bitka na Krstašici se odigrala upravo na prostoru današnjeg imanja porodice Mučibabić, gde su današnji voćnjaci i vinogradi pre trista godina bili šančevi i utvrđenja. U čast ovog herojskog podviga porodica Mučibabić je svoju destileriju nazvala Krstašica, a svoju premijum rakiju Monasterlija.

Odmah treba reći da je ceo koncept destilerije Krstašica postavljen na zdravim osnovama i to je ono što je privuklu tim bloga Rakija, uglavnom da na ovu sremačku rakijarnicu obrati pažnju. Nigde se ne žuri, gradi se ime na osnovu kvaliteta u koji je utkano strpljenje, prave se dugoročni planovi u kojima se daje značajan doprinos srpskoj rakijskoj sceni. Rakijarnicu vodi dobar i uigran tim ljudi u kome je energija mladosti dobro vođena iskustvom i zrelošću. Ovo je bila dobitna kombinacija svih velikih svetskih alkohola. Voće za rakiju dolazi iz sopstvenih voćnjaka koji se stalno šire i obnavljaju.

Kada su rakije destilerije Krstašica u pitanju, naš tim je sa pažnjom probao ceo asortiman, a što podrazumeva  rakije od grožđa, dunje, kruške, kajsije, šljive, kao i premium proizvod Monasterlija. Možemo da posvedočimo izuzetan kvalitet svih probanih rakija. Filozofija proizvodnje se bazira na kombinaciji tradicionalnih i modernih sorti voća, besprekorno preciznoj destilaciji i kvalitetnom starenju za rakije koje se ostavljaju da stare. Kruška je, na primer, jedan vrhunski rakijski proizvod. Kombinacija je više sorti krušaka od kojih je dobar procenat autohtonih ili starih sorti. Ukusna rakija koja će se svideti i onima koji ne piju bezbojne rakije toliko često. Dunja je slična priča, odlična rakija od kombinacije leskovačke i vranjske dunje.

Ono što je najprijatnije iznenađenje naše posete destileriji Krstašica je vrhunska šljiva. Naše dosadašnje iskustvo sa destilerijama iz Vojvodine je bilo takvo da se mogao očekivati visok kvalitet voćnih rakija, međutim, često se kvalitet snižavao kod rakija od šljive. Ukoliko bi ipak bio visok, obično se radilo o šljivama kupljenim negde u centralnoj Srbiji. Kod šljivovice Krstašica spojeno je ono što kod mnogih nije, sirovina je lokalna, a kvalitet je odličan. Pet godina starenja u buradima od domaćeg hrasta kitnjaka savršeno su izbalansirale ovu kupažu nekoliko sorti šljiva. Ovde je potrebno skrenuti pažnju na jedan, čini nam se, nedovoljno otkriven rakijski biser Srbije, a to je Fruška Gora. Odlično podneblje za šljivu, a i kada je sortni sastav u pitanju odudara od okoline. Mučibabići su se potrudili da očuvaju autohtonu sortu fruškogorska trnovača, jednu od najboljih rakijskih sorti naše zemlje. Trnovača je karakteristična za okolinu Kosijerića i Užica, ali je njeno treće veliko stanište upravo Fruška Gora. Ove šljive u ovoj rakiji ima taman toliko da napravi značajnu razliku i da zajedno sa čačanskim sortama i stenlijem da odličan destilat.

Ono što je još zanimljivo i inovativno u Krstašici je i vrhunsko starenje rakija po američkom sistemu rakijskog skladišta (Warehouse system). Umesto tradicionalnog podruma ovde je primenjen sistem u kome se rakijska burad čuvaju u skladištu koje nije ukopano, ozidano ili nekim drugim čvrstim materijalom izolovano od okoline. Burad su poređana po spratovima i stalno su izložena klimatskim promenama i promenama temperature. U ovim uslovima burad „dišu“ odnosno destilat ulazi duboko u duge hrasta kada je toplo, tokom proleća i leta, a izlazi iz duga kada je hladno. Ovako se za kraće vreme dobija jedan odličan burbonski karakter rakije sa lepo izraženim aromama vanile, cimeta, karamele i toplih začina. Naša preporuka je da se ova šljivovica proba i da joj se u budućnosti posveti ozbiljna pažnja.

Na kraju posete probali smo i zanimljiv eksperiment, jednu uzbudljivi inovaciju nastalu iz igre kako to vlasnik destilerije objašnjava, mešavinu rakija staru sedam godina. Ovaj proizvod je želja da se pomešaju različiti rakijski ukusi, da se sjedini tradicija i praksa i da se da nešto novo i uzbudljivo srpskoj rakijskoj sceni. Ovde nećemo mnogo govoriti o rakiji Monasterlija, možemo da otvorimo diskusiju šta čitaoci bloga misle o ovom proizvodu. Reći ćemo samo da je to mešavima svih rakija koje se peku u ovoj rakijarnici pored Iriga, da je rakija starila u tri bureta, hrastu, dudu i, zamislite, trešnjevom buretu. Boja joj je boja krvi što bi trebalo da bude simbol vekovne borbe Srba iz ovih krajeva za opstanak svog identiteta i kulture. Što se tiče nas iz bloga Rakija, uglavnom družeći se sa ljudima iz Krstašice upotpunili smo svoje rakijski i istorijsko znanje i vratili se jednim iskustvom više. Sigurni smo da ćemo opet, u nekoj drugoj postavci, opet put Iriga. 

Yebiga

Rakija zanimljivog naziva je, po našem saznanju, prva američka rakija proizvedena u Srbiji. Dakle, ne rakija u Americi uvezena iz Srbije, već pravi američki brend. Ideja o rakiji za američko tržište rodila se kod Bila Gulda (Bill Gould) basiste i osnivača grupe Faith no More. Putujući širom sveta na turnejama, Bil se više puta našao u Srbiji, gde je i zavoleo dobru rakiju, ali kad god bi se vratio kući u Kaliforniju, niti je imao gde da je kupi, niti je iko od njegovih prijatelja imao pojma šta je to rakija. Ideja o uvozu i brendiranju rakije od šljive iskristalisala se na jesen 2017. godine. Od tada kreće dug put ka ostvarenju prvog cilja, a to je šljivova prepečenica pod nazivom Yebiga „Prva“. Rakija je morala da zadovolji američke standarde kvaliteta (jako nizak sadržaj metanola), dok je, s druge strane, trebalo pronaći proizvođača koji će moći da odgovori na tehnološke zahteve, ali i da proizvede dovoljne količine za ogromno buduće tržište. Rakijski prvenac pod ovim nazivom dolazi iz destilerije Tok gde inače nastaju odlične rakije (Zlatni tok i Stom). Dobiti ovakvu rakiju,  pre svega je tehnološki izazov. Domaće šljivove prepečenice u proseku imaju 6-8 grama metanola, dok je za američko tržište gornja granica 3 grama(!) Ova rakija dobijena je klasičnom dvostrukom destilacijom, s tim što je redestilacija rađena uz korišćenje rektifikacione kolone sa jednim podom. Tokom ukomljavanja korišćeni su selekcionisani kvasci i enzimi, čime je takođe zauzdano stvaranje nepotrebnog metanola. 

           

Jačina rakije spakovane u litarsku bocu je solidnih 43% alkohola, starost rakije je godinu i po dana, a sorta šljive čačanska rodna. Miris sadrži note mladog američkog viskija, pa čak i konjaka (enantni estri?) kao i diskretne note vanile i karamela. Ovu rakiju ne morate predugo zadržavati u ustima, dovoljne su dve sekunde. Ukus je tipičan za ovu sortu šljive, u isto vreme i slatkast i gorak, karakterističan za mlađe šljivove prepečenice. Osetićete i malo prijatnih nadimljenih nota. Naknadni deo ukusa je očekivano kratkotrajan, ali tik pošto umine, spremni ste za još jedan gutljaj. 

Da li je onda Yebiga easygoing rakija? Ne baš. Nije ni previše kompleksna. Na papiru, pre probanja, kod nje očekujemo nešto floralnog i voćnog karaktera, kao i nagoveštaj hrasta. Ova rakija ipak ide korak dalje; provevši 18 meseci u hrastovim buradima zapremine 500 litara u kojima su starili destilati za kupažu kasnije nazvanu Zlatni tok, dobila je na karakteru i zaokruženim organoleptičkim osobinama. Kada pogledate bocu i etiketu, prvo  što treba da imate na umu su velike američke prodavnice pića na čijim su rafovima postrojene stotine moderno dizajniranih etiketa. Crnohumorno dizajnersko rešenje u vidu stilizovane crno-bele umrlice je nešto što će upravo da iskače u šarenom moru viskija, burbona i tekila.  Na kraju, treba naglasiti da značaj ove rakije uveliko nadilazi njene senzorne karakteristike; iako mlada i dobijena od hibridne sorte šljiva, Yebiga „Prva“ je ledolomac u promociji srpske rakije. Ona donosi dobre vesti na severnoamerički kontinent, a prva rečenica u toj vesti glasi: Spremite se za vaše novo omiljeno jako alkoholno piće, rakiju iz Srbije!

                            Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova 





Faith no More - Introduce Yourself

Dragačevka zlatna

Rakija Dragačevka zlatna proizvod je porodice Ćurčić iz sela Milatovići kod Guče. Za ovo selo kaže se da predstavlja srce Dragačeva. Nažalost, u ovom delu Srbije još nismo bili, pa nam ostaje da verujemo proizvođaču na reč, s tim da smo svesni da svaki kraj u našoj zemlji ima više srcâ. Šumadija je verovatno na samom vrhu, sa nekoliko srca, док Srem takođe ima barem tri srca. Verujemo da je takav slučaj i sa Dragačevom.

Kod rakije se vidi dodir modernosti, čak i pre nego što smo upoznali ljude koji stoje iza nje, pretpostavljali smo da su mlađi, da imaju izgrađene profesije i pored poljoprivrede i voćarstva, da su napravili proizvod koji treba da osvoji publiku i izvan lokalnih granica. Ova rakija spada u novi talas srpske rakijske scene koji se pojavljuje sa promenama u zakonodavstvu i liberalizacijom procesa registrovanja destilerija.

Dragačevka zlatna pojavila se hrabro, sa odličnom Instagram i Fejsbuk prezentacijom, sa desetinama profesionalnih fotografija. Pozdravljamo profesionalan nastup u marketingu, pogotovo ako je i kvalitet isto tako vrhunski. Inače, dobra internet prezentacija ume da bude dvosekli mač, ukoliko je rakija reklamirana, a nije kvalitetna, publika ima više motiva za strogu, a ponekad i surovu kritiku. U tom slučaju nema skromnosti iza koje bi se destiler prikrio, nema naivnosti koja bi izazvala empatiju. Izašli ste, izazvali ste publiku, suočite se sa mišljenjem.
Dragačevka zlatna je rakijska kupaža od, pre svega, novih sorti šljiva. Dominantan je stenlej i čačanska lepotica. Ima i jedan deo starih rakija od autohtonih sorti koje čvrsto drže temelj ovoj šljivovici. Starina se računa po najmlađoj rakiji u kupaži, a to je destilat star pet godina. Ostale komponente su starije, a ima i rakija starih nekoliko decenija. Rakija se peče na tradicionalnim kazanima prevrtačima, na poštenu stepenažu od 62% alkohola i kao takva ide u burad od hrasta kitnjaka.

Boja: lepa boja čistog zlata, vrhunske bistrine.

Miris: floralan i prozračan. Sapunski cvetan, puderast, osvežavajući. Govori nam da ima dragačice i da je ona ta rana šljiva u kupaži.

Ukus: na početku tipičan za sorte od kojih je rakija proizvedena. Čokoladni i orašasti tonovi u sredini. Jako lep balans između mirisa i ukusa, ukus je slojevitija i raskošnija verzija mirisa. Slatkoća požegače na kraju, uz malo dima. Lep i ukusan finiš srednje dužine. Ukus podseća na mlade singl malt viskije, srednje je razvijen, ali je kompaktan i stabilan. Jačina je 45%, pa ima i dovoljno snage da iznese aromu. Rakija vapi za još kojom godinom u hrastu.

Zaključak: utisak je da je ova rakija majstorski urađena, sve pohvale tehnologu, ili kako bi rekli Amerikanci, master blenderu. Voće za nju bilo je vrhunskog kvaliteta. Vremenom, uz pomoć vrhunske hrastovine, ova rakija može do ozbiljnih visina i kvaliteta za pamćenje. U ovoj fazi je jedna od boljih mlađih rakija na tržištu, veoma je pitka i prijatna. Jasna je posvećenost u svakoj fazi nastajanja ove šljivovice iz Dragačeva.

Ocena – Velika srebrna - 89 od 100  bodova