Šljivovica Nada iz 1988. godine – Zoran Radivojević, Krupanj

Već smo pisali da je omiljeni tip šljivovice tima bloga Rakija, uglavnom rakija od šljive požegače ili crvene ranke, koja je ležala u hrastovom buretu barem deset godina, kod koje nisu strogo odvajane frakcije i koja je starila u provetrenoj kačari sa puno prostora za disanje rakije. Iskustvo nam je objasnilo da se početne sitne mane prilikom pečenja, prisustvo prvenca, blagi patočni tonovi, kod rakija od autohtonih šljiva kroz vreme i prilikom kvalitetnog starenja, pretvaraju u sjajne note ukusa i mirisa. Da bi se to desilo potrebne su decenije, što starenja u buretu na početku, što odležavanja u staklu posle.

Danas je upravo takva rakija pred nama, šljivovica Nada, proizvod Zorana Radivojevića iz Krupnja. Zoran ima sopstvene zasade šljive u selu Tomanj, u čuvenoj Rađevini. Sve šljive idu u neku od prepečenica koje proizvodi. Nama su na degustaciju poslate dve rakije, Nada, šljivovica od 100% šljive požegače i šljivova prepečenica od šljive stenlej. Koncentrisaćemo se na prvu, iako i druga rakija ima odličan kvalitet.

Zoran je uporni zastupnik što tradicionalnijeg pečenja rakije, isključivo koristi bakarni kazan od 120 litara, iako odavno ima potrebu za većim i bržim. Međutim, upravo ta zapremina daje sjajne rakijske rezultate. Takođe, odvajanje frakcija je blaže kada se peče požegača, a radikalnije kada se peče stenlej. Međutim, najveća tajna, ili tačnije rečeno, veština, koju Zoran primenjuje je umeće negovanja rakije kroz odležavanje u vrhunskom, specijalno pripremljenom hrastovom buretu. Koristi isključivo stabla koja rastu u ataru njegovog sela.

Ovaj destiler je veliki zaljubljenik u hrast, tako da su mu veoma bliski eksperimenti sa rakijama i drvetom. Zoran ne beži i od uparivanja sa hrastom čak i onih destilata koje skoro niko ne stavlja u bure. U njegovom podrumu naći ćete rakiju od kupine koja je starila u sudu od hrastovog drveta, stare rakija od autohtonih sorti krušaka takiše i karamuta.

Burad u kojima odležava šljivovica Nada relativno su male zapremine, koje se kreću od 100 do 150 litara. U malom buretu rakija brže stari i brže dobija note karamele, vanile, kokosa, višnje. Jedan od saveta da se dobije ovakva lepezasta aroma rakije je i da se posle najmanje pet godina u buretu rakija pretoči u staklo i odmara još toliko vremena. Takođe, posle svakog starenja duge bureta se stružu i odstranjuje se površinski sloj koji je ispošćen usled kontakta sa alkoholom. Tako se sud sprema za sledeće punjenje. Ova tehnika je poznata i u indusriji malt viskija gde svaka bolja destilerija ima svoj pinterski tim upravo zbog ovog podmlađivanja buradi. Šljivovica Nada nam se ovako predstavila.

Miris: borovnice, glog, hrast, biber. Sjajan nenapadan miris koji nagoveštava raskošan i lepezast ukus. Što se duže miriše i što rakija duže stoji u čaši miris je sve uzbudljiviji. Koža, suva šljiva, liker od kafe, slad, miris podruma.

Ukus: prijatni citrusi, limeta pre svega. Kiselost drenjine i šumskih bobica, vanila, banana, višnja i čokolada. Muskovado šećer i rum u završnici. Šeri vino na afteru koji traje dovoljno dugo da shvatite da je pred vama nešto na šta ne nailazite svaki dan. Odličan ukus, uzbudljiv a ipak stabilan.

Zaključak: šljivovica Nada je još jedna sjajna rakija koju smo probali na Festivalu "Rakija i rakijaši 2019. godine u Pančevu. Zanimljiva boca od pola litra sa jasnim i transparentnim podacima na etiketi odmah nam je privukla pažnju. Probali smo je u društvu iskusnih rakijaša i svi smo se složili da je u pitanju vrhunski kvalitet. Istina, kasnije se javila bojazan da smo možda u Pančevu bili previše raspoloženi, poneseni odličnom organizacijom i druženjem sa dragim prijateljima iz rakijske industrije, posumnjali smo da nam se rakija učinila boljom nego što stvarno jeste. Ponekad se upravo to događa i treba biti oprezan sa prvim utiskom posebno ako pijete u društvu. Ponekad vas ponese atmosfera, nekada vam je neprijatno da imate drugačije mišljenje od ostatka društva, nekada vam nije ni bitno je li rakija odlična ili samo dobra. U slučaju Nade utisci sa festivala su se poklopili sa detaljnom degustacijom koju je obavio tim Rakija, uglavnom. Ohrabrujemo Zorana Radivojevića da odlučnije iskorači na scenu rakijske Srbije, definitivno ima šta da ponudi.

Ocena - Velika zlatna - 93 od 100 bodova

Cakijeva šljivovica

Sve je više egzotičnih rakija na tržištu. Prave se rakije od šargarepe, raznih bobica, banane, kupusa, kivija. Ovi eksperimenti su toliko nesvakidašnji da je nemoguće odupreti se znatiželji i ne probati ih. Neki od ovih destilata su zanimljivi, mogu lepo da se koristite u koktelima ili kao dodatak jelima, daju jednu nesvakidašnju notu kada se vešto ukomponuju sa osnovnim ukusom. U poslednjih nekoliko meseci probali smo dosta ovih rakijskih eksperimenata. Ako je degustacija rakije ekvivalentna putovanju, kako mi volimo da kažemo, onda je probanje ovih rakija šetnja kroz prašumu ili tundru ukusa. Nemamo ništa protiv ovakvih eksperimenata, posebno ako proizvođač sam nađe svrhu svom egzotičnom proizvodu, ako preporuči koktel ili ako pronađe idealno uparivanje sa hranom.

Ipak, kao i posle svakog putovanja, posebno ako je ono bilo izazovno za telo i duh, kod čoveka se javi potreba za povratkom kući, za prepoznatljivim predelima, ukusima i mirisima. Tako i tim Rakija, uglavnom, posle svakog rakijskog safarija potraži rakiju koja bi nas vratila korenima i koja bi nas podsetila zašto se uopšte bavimo promocijom rakijske kulture. Ipak, ako ćemo da budemo iskreni, pijenje rakije od lubenice ne bi nas inspirisalo ni na šta, sem možda da promenimo antifriz u kolima, pošto kreću hladni dani. Kako bi legendarni kantri muzičar Waylon Jennings rekao “Back to the Basics of Love”.
  Za kvalitetno uspostavljanje starog rakijskog poretka najbolje dođe šljivovica nekog vrhunskog majstora za koga znaju samo oni koji su se potrudili da saznaju. Danas je pred nama upravo takav majstor i upravo takva rakija. Šljivovica Knjaževčanina Slavomira Tošića apsolutni je pobednik Festivala rakije u Pančevu Rakija i rakijaši 2019. Ovo sjajno ocenjivanje, jedno od najvećih u našoj zemlji, okupilo je u Pančevo učesnike iz osam zemalja, a za titulu najbolje rakije konkurisalo je ukupno 436 uzoraka. Najbolja rakija od svih probanih danas je pred nama.

 
Boja: tamnoćilibarna sa zanimljivom crvenom nijansom koja je vidljiva kada se rakija izloži jakoj svetlosti. 

Miris: stare autohtone sorte iz roda crvene ranke, hrast, menta i lipa. Sjajan miris stare rakije koji nam govori da je pred nama prava stvar. Ova rakija je kupaža rakija prosečne starosti 10 godina.

Ukus: kandirana pomoradža, kesten pire, čokolada, višnje. Ima diskretne kiselosti koju zna da da dudovo bure. Razvijeni deo ukusa ide u različite nijanse kafe, gnjile kruške i urme. U kupaži ove rakije  dominantni su destilati od crvene ranke i od šljive koju u knjaževačkom kraju zovu debeljača, a jedna je od najstarijih sorti u našoj zemlji. Naknadni deo ukusa je dug i traje minutima. Litar Cakijeve rakije pije se duže nego tri litra neke prosečne šljivovice, a ako uživate u svakom gutljaju, ova rakija se ne da potrošiti.

Zaključak: Sve što treba da ima jedna šampionska rakija ovde je prisutno: slojevita, uzbudljiva. Ponovo smo otkrili rakijski biser, baš u trenutku kada smo se uželeli otkrića iz manje poznatih podruma i domaćinstava. Pored ove rakije probali smo i njenu mlađu sestru, rakiju iz "bidona", koja još nije postala komercijalni proizvod. I ova rakija je ispunila očekivanja, sjajna rakija za cenu koju ima, kupaža destilata od 7 i 8 godina, malo kraćeg aftera i malo manje raskošne pojave, ali je rakija za celodnevno konzumiranje. Ne može se baš svaki dan piti šampionka, ona je za specijalne prilike, događaje i goste. Inače, Caki je jedan od onih rakijaša sa kojim bismo uvek rado otišli u kafanu, vedar, razgovorljiv, prvak u preferansu, čovek koji može satima da priča o rakiji. Pored šljivovice pravi i vrhunske rakije od dunje, breskve, a i travarice su za svaku preporuku.

Ocena - Velika zlatna - 94 od 100 bodova

Stara zlatiborka - Pevačica

Stara Zlatiborka – to je ime ove destilerije iz Užica, a pred nama je rakija od šljive čiji naziv Pevačica ne treba da asocira na pevačice narodne muzike, već na to da kad se malo više popije, ova rakija nije ratoborna, već se uz nju peva i veseli. Na stranu efekti, da vidimo šta kažu činjenice. Rakija je prepečena 2016. godine i od tada leži u hrastovom buretu. Sortni sastav ove kupaže čine požegača sa udelom od oko 50%, a ostatak su: crvena ranka, trnovača i čačanska lepotica. Sam tehnološki postupak destilacije možemo nazvati poboljšanim tradicionalnim, a to je dvostruka destilacija na bakarnim kazanima uz odvajanje frakcija. Vrenje je obavljeno bez dodavanja enoloških sredstava (kvasaca, hrane za kvasce i enzima).

Za ovu rakiju smo čuli pre nekoliko godina i sretali je na sajmovima i rakijskim smotrama, ali ono što nas je opredelilo da je degustiramo i pišemo o njoj je pobeda na poslednjem, dvanaestom Šljivovačkom sajmu domaće rakije u istoimenom zlatiborskom selu. Pobedničku rakiju proizvodi Dobrisav Janjić iz Tripkove, sela na zapadnim obroncima Zlatibora. Pevačica je osvojila i srebrnu medalju na ovogodišnjem Žestivalu u Užicu. Izgled etikete i sama boca nisu nešto maštoviti, ali u pitanju je mali proizvođač i to treba razumeti. Možda zbog očekivanja u vezi s podnebljem, moj prvi utisak bio je da u ovoj rakiji ima najviše šljive trnovače (jakljanke). Međutim, ovo je kupaža u kojoj, pored trnovače, ima i požegače, crvene ranke, pa i čačanske lepotice. 

Miris je možda i najjači adut ove vatrene vode. Šljive, šljive, od cveta do ploda. Stara hrastovina i miris vrelog voštanog pečata. Slatkast ukus, kratkotrajan flejvor (arrival), ali zato pristojna, dugotrajna završnica, jer je jačina 43% alkohola. Pevačica je još jedna predstavnica rakija na tržištu koje pripadaju sve češćem starosnom segmentu - do tri godine. Prava domaća, neizbrušena rakija. Dok je pijete zaista možete da  osetite svaki deo tradicionalne proizvodnje i to u količinama koje prirodni uslovi nameću, a okolnosti dozvoljavaju. Stara zlatiborka Pevačica, između ostalog,  potvrđuje i to da se najboje rakije i dalje proizvode na selu.

Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova  

Krstašica rakija od šljive

Kad je o ukusu reč, uporedne degustacije  su veoma važne, ako ne i neophodne. Prosto i mi se vremenom menjamo, menja nam se ukus, jer iskustvo nam je sve veće. Ako je rakija prirodan proizvod, onda se i ona menja. Godina, voće, bure, a tek ako promenite recepturu... Čim neku rakiju pijemo redovno, mi nesvesno vršimo longitudinalno istraživanje; ponavljamo iskustvo s istom rakijom i pratimo da li je isti kvalitet. Ako je sve vreme ista, a sviđa nam se, onda nema problema, ostajemo verni brendu. Ako nije ista, a lošija je, više je nećemo piti. Ako, je pak, drugačija i bolja, onda ćemo još više uživati. Jednostavno, postajemo istančani, prefinjeni, bežimo od nepoznatog i čudnog, potencijalno opasnog ukusa. Kad govorimo o rakiji, ili uopšte alkoholnim pićima, s godinama više nemamo vremena za avanturizam, za rizik zbog loše odvojenih frakcija u destilaciji i sadržaje štetne po zdravlje. Čitaoci, stariji od  35 godina, prisetite se kad ste se poslednji put loše napili? Sve ređe, siguran sam i to nam svima želim.

Rakija od šljive Krstašica više nije ona ista rakija koju smo probali 2014. godine. Proleća ove godine bili smo i u poseti ovoj destileriji, a o tome ste imali priliku da čitate ovde. Da vidimo šta se, sem oblika boce i godine proizvodnje, promenilo.

Definicija hrasta kitnjaka na mirisu, pa i na ukusu, fino izbalansirana. Miris podseća na mlađe burbone dobrog kvaliteta, one s većim udelom ječmenog slada. Ovo je očigledna (i dobra!) posledica načina starenja ove rakije (rackhouse system). U ovakvom skladištu burad na vrhu, pod uticajem više temperature i niže vlažnosti, dobijaju na alkoholnoj jačini, dok ona pri dnu, gde je hladnije i vlažnije, gube na jačini. Može se reći da destilati u gornjim buradima sazrevaju nešto brže. Naravno, u manjim skladištima kao što je Krstašica, ove razlike su minimalne, dok u nekim američkim destilarijama u kojima se burad se ređaju do trideset uvis, dolazi do značajnih razlika u ukusu i mirisu krajnjeg proizvoda.  

Na ukusu se oseti se čak i požegača, čačanska lepotica, limun i vanila. Tu je i lokalni varijetet šljive trnovače sa obližnje Fruške Gore. Dok pijete rakiju prati vas osvežavajuća impresija koja traži još. Pet godina starenja u buradima od domaćeg hrasta kitnjaka savršeno su izbalansirale ovu kupažu nekoliko sorti šljiva. Završnica nije preduga, pa je poželjno ponoviti uživanje u ovoj kapljici.

Krstašica rakija od šljive predvodi novu generaciju rakija. To su rakije do pet godina starosti, kupaže nekoliko sorti šljiva, sa većim udelom hibridnih, ali održivih sorti. Znalački urađene i pošteno starene, ovakve rakije lako nalaze svoje mesto na tržištu i rakijskoj sceni.  Suština nije u tome da platite dobru četvorocifrenu cenu za bocu rakije, radi se o tome da budete spremni da je kupite više od jedanput. Ova šljivova prepečenica je proizvedena da se kupi, ali i popije više od jedanput. Živeli!  

                                       Ocena - zlato - 90 od 100 bodova

Rakija u doba plagijata

Pojedini internet marketinški stručnjaci, u stvarnosti najčešće samo priučene kursadžije, u potrazi su za što bržim i isplativijim uhlebljenjem. Neki od njih, oni najpohlepniji, ne umeju drugačije da dođu do novca osim da zagrabe kofom sa dna kace tuđih ideja. One najsvežije - već su razgrabljene, rasprodate ili poklonjene, i to su one trenutno najpopularnije. Nenaučeni da stvore novo, niti da samostalno pronađu ono staro i dobro, a naviknuti da koriste prečice u saznanju, ovakvi uposlenici često pribegavaju „pozajmljivanju“ tuđih sadržaja. Ali ni to nije najveći problem, niti greh. Većina ljudi verovatno nikada nije napisala knjigu ili barem originalni, objavljeni naučni članak,  ali svi smo čitali barem nekad neke knjige; u njima, na samom kraju, stoji navedena korišćena bibliografija (u savremeno doba i vebografija), jer niko se naučen nije rodio. Ali da bi neko završio, narodski rečeno, visoke škole, podrazumeva se da je pre njih završio neke niže i osnovne. Tokom tog perioda naučimo kako da učimo. Nakon toga naučimo da cenimo usvojeno znanje kao i izvor koji nam je u tome pomogao. U nauci to se zove princip proverljivosti. Kada neko kaže da je u nečemu bio objektivan, to znači da je uzeo sve relevantne podatke u obzir. Ako podaci nisu njegovi, onda se navede i izvor podataka. Biti objektivan, dakle znači biti proverljiv. A kako nešto proveriti, ako niste naveli izvor? Nema izvora, nema ni objektivnosti, samim tim ni proverljivosti.  E to se onda zove plagijat. Lažno predstavljanje. Mućak - nešto izgleda kao jaje, ali nije jaje.  

 

 

Studija slučaja: Servia

Ako ste mislili da je ovo tekst o rakiji, varate se. Da znate još i ovo: bićete često prevareni  i pre nego što neku novu rakiju probate. Na etiketi može da piše jedno, proizvođač vam govori drugo, a u boci zna da bude nešto sasvim treće. Ima dakle i ovakvih prevara, ali to još nije plagijat. Opet naglašavam: ovo nije tekst o rakiji Servia. Ovaj tekst je samo reakcija na marketinške tekstove o ovom brendu. Ako hoćete, ovaj tekst je i besplatna reklama nastala kao reakcija na reklamu za rakiju Servia. (pogledajte fotografije)
S druge strane, ovaj tekst i jeste o rakiji, a to je knjiga Rakija. Ova knjiga autora Vladimira Dulovića, Ilije Malovića i Zorana Radomana niti jeste niti bi trebalo da bude na dnu spominjane kace ideja. Desilo se, u ovom slučaju, da je ova knjiga poslužila kao tek tamo neko štivo koje je nepoznato lice za potrebe reklamiranja brenda Servia koristilo, ponegde doslovce, ponegde prepričano, ali nikad uz navođenje izvora. 

Na priloženim fotografijama možete da vidite verno prenesene objave (screenshots) sa profila "SERVIA prva srpska salonska rakija" na društvenoj mreži Fejsbuk, a koji postoje i na njihovom Instagram profilu. Ovakvih postova ima oko desetak, a objavljivani su u periodu maj - septembar ove godine. Gornji primer je pomalo i komičan: "konsultovan" je tekst o rakiji od kruške takiše koja zaista nakon sazrevanja u hrastovim buradima, postaje rakijski delikates, a primenjen je na bezbojnu viljamovku koja, po pravilu, ne sazreva u drvenim buradima, već odležava u inertnim sudovima. 

Da ne dužim i zaključim. Svi volimo da uživamo u rakiji sa izvora, ali malo ko je stvarno pije, i još manji broj nas za takvo iskustvo pošteno plaća. 

 

Задовољство и моћ

Ако смо до сада испијали историјске туре хедонизма за столом, данас силазимо у подрум, међу најбољу бурад – ону бурад која опијају мирисом и пре него што се отворе. Пред нама је дело Фридриха Ничеа (1844-1900), филозофа који је имао мало претходника, још мање следбеника и ниједног савременика. Када један човек нападне своју епоху и преко ње све оне које су јој претходиле али и све оне које ће уследити, онда у њему мора бити некакве супстанце која није у његовој власти, која га чини већим него што јесте, која се преко њега и кроз њега „одаје“;  стога се вољно предајемо искушењу да ту супстанцу упоредимо са снагом пробијајућег мириса неотвореног бурета са најбољом ракијом. Добар мирис наводи њух расположеног ракијаша у мраку подрумских просторија: нешто слично се дешава и са филозофом када у густој тмини савремености разазнаје смисао записаних „несавремених“ мисли. У оба примера ће неупућени тек бледо назирати а изузетни ће јасно видети. Овај други мора да „филозофира чекићем“ по лажним вредносним кулисама свог времена. Моћ која куља у том аристократи хераклитовског типа, која хоће да се покаже и која хоће да потпирује није тек животни титрај већ воља за моћ (вољу за живот имају и слаби и јаки).  Обичан, просечан човек премали је за њу. Према њему она може да осећа само „подсмех или болан стид“. Њој треба – натчовек  а натчовеку - нико. Натчовек не жели маску усмерености на себи - спознаја, наука, вера, било каква „полица“ те врсте је премала да би се на њу неким случајем „одложио“. Такав захват би био дубоко супротан вечном самообнављању немирног натчовека – не заборавимо, у њему „ври“ оно најснажније чиме живот располаже. Ти снажни дамари нису рационалне категорије. Све је у њима прозирно и „ту“ – инстинкти су главни играчи, било какво рационалисање је непотребно (чак морално зло!) маскирање живота. 

Овде и сада имам све што ми треба и слободан сам да то узмем. Када се каже да сам слободан да то узмем то значи и да морам то да узмем. Ту није реч о бирању, о слободној вољи – код Ничеа такве воље нема. Постоји само јака и слаба воља. „Сваки човек може да се разматра у зависности од тога да ли представља узлазну или силазну линију живота“[1]. Јака  - попут Вагнеровог Зигфрида пробада својим мачем оно што јој се не свиђа[2]. Слаба негира живот зато што жуди за границама, за мером, она умирује. Плаши се снаге зато што је нема, па од немања прави врлину. Потајно баца поглед на горе, завиди. Њен морал је прикривена исквареност. Узалуд је жудети за оним што ниси и не можеш бити. Пошто робови не могу бити господари а љубоморни су на њих, онда они врлине господара приказују као порок. То је њихова освета. Немоћ их води у ресантиман (ressentiment) а он порађа ропски морал, или да то појаснимо – морал неусуђивања. Љубав према ближњем је фарса за Ничеа – он заступа љубав према најдаљем – тежњу ка натчовеку. Оно горе не осврће се на оно што је доле – оно хоће да се успне још више: „Живот је врело уживања; али где и олош пије с осталима, сви су кладенци затровани“ (...) „Овде на највишој висини извире ми врело уживања! И ту је живот који никакав олош не испија са мном!“[3].  Ипак, ужитак као такав може да забашури вољу за моћ. Зашто? Зато што се може јавити и код слабог. У чему је разлика? Док јаки ужива у моћи да поседује, слаби ужива у самом поседу. Јаки разуме и види како је посед запоседнут док слаби фантазирањем заклања своју немоћ и потпуно се губи и нестаје у свом поседу чиме аминује властиту неважност. Јакоме је његов посед огледало његове живе моћи, ту уживање није ствар срећно ухваћеног тренутка, већ показивање снаге „на готовс“. 

Од свих духовних делатности које су на располагању човеку, једино уметност може да захвати живот а да га у исто време непотребним рационалисањем не уништи. Она није лишена разумног али му није ни препуштена на милост и немилост. У њој је виталност снажнији и носећи елемент. Тај сукоб неограниченог, разузданог и немирног са уравнотеженим и смиреним, Ниче врло лепо разматра на плану трагедије као разлику између дионисијског и аполонијског: у „...нужности преступа која се намеће титански устремљеној јединци...“ јасно се открива његова „неаполонска суштина“[4]. Уметност није ту да забавља већ да осоколи[5] генија да преступи сам себе. У том преступу, у тој смелости најјаче делује његова опијеност собом а од ње (опијености) имају корист и други, и зато је Ниче назива дарујућом врлином.  Тај појединац, чији је „вишак“ ослобођена, неисцрпна овоземаљска животна сила може упркос свему весело да узвикне: „Ученик сам филозофа Диониса и пре бих још волео да будем сатир него светац!“[6]

Христовски Петар,

филозоф

---

[1] „Сумрак идола“ – превео: Драгомир Перовић, Модерна, Београд 1991., стр.74.

[2] „Случај Вагнер“- превела: Мирјана Аврамовић, Графос, Београд, 1988., стр 14.

[3] „Тако је говорио Заратустра“ – превео: Бранимир Живојиновић, БИГЗ, Београд 1992., стр.143/4.

[4] „Рођење трагедије“ – превела: Вера Стојић, БИГЗ, Београд 1983., стр.75. Неаполонску суштину сјајно дефинише Шекспиров Хамлет: „Тако свест страшљивце прави од свих нас; И тако природној боји одлуке/Бледило мисли да болешљив лик, /Те предузећа велика и смела /отуда окрену криво свој ток/И губе име дела“ – Трећи чин, прва сцена, превели: Живојин Симић и Сима Пандуровић, Култура, Београд 1963.

[5]  „Свака уметност делује као окрепљење: она повећава снагу, пали задовољство (то јест осећање снаге), она изазива све финије успомене на пијанство...“ - „Воља за моћ“ – превео: Душан Стојановић, фрг.794, стр. 469,Дерета, Београд 1991.

[6] „Ecce homo“ – превео: Јовица Аћин, Графос, Београд 1988., стр.5.

Čedina rakija iz Rađevog Sela

Volimo rakijaške posete krajem avgusta, da dodatno začinimo toplo i bezbrižno leto. To su ona popodneva obasjana suncem koje tada više ne prži toliko, pa se komotno za nekoliko časova može obići jedno seosko gazdinstvo. Čeda Đurđević s ponosom živi u svom selu na tri kilometra od centra Valjeva, Rađevom Selu. Nekada se ovo selo prostiralo do centra grada, a to što se poslednjih decenija Valjevo širi na račun Rađevog Sela, za to – kaže nam Čeda,  nije on kriv. Đurđevići ovde žive i peku rakiju od kraja XVIII veka, a pisani dokazi postoje još iz 1832. kada je, prema turskim poreskim knjigama, Marija Đurđević plaćala porez na rakijski kazan. 

Pčele na jednu, ovce na drugu stranu, a u kancelariji miris dobre rakije. A, tek da vidite kakva je to kancelarija u objektu iz XIX veka, okružena buradima punim kvalitetne rakije.

S Čedom smo, kao već stari znanci, o mnogo čemu razgovarali, uglavnom o rakijskim temama: npr. u čemu je tajna dobre klekovače? Ili: Može li se održati organska proizvodnja šljiva, pa tako i rakije? Nekoliko čašica razgovora, jedna za drugom.

Uživanje smo započeli popivši po čašu specijalne rakije od jabuke s dodatkom lipovog meda i cveta lipe. Jedva čekamo zimu, pa da u toplini sobe „popravimo“ omiljeni čaj ovom miomirisnom kapljicom. Originalno piće, nema šta.

Točili smo i rakiju od požegače direktno iz bureta, degustirali, upoređivali uzorke i potvrdili da, kad imate s čim da radite, rakijske kupaže uvek budu raskošnije od monodestilata. Takav jedan proizvod je Čedina rakija od organske šljive, o kojoj možete da se obavestite u posebnom tekstu. Ipak, najveći i najprijatniji šok za čula usledio je kad smo probali klekovaču koja je u odnosu na flaširanu (inače odličnu verziju) starila duže za oko godinu dana. Kakva šetnja kroz lepezu aroma od soja-sosa do tople vanile! Došli smo do zaključka da bi Srbija kao originalan rakijski proizvod pre trebalo da ponudi klekovaču nego dunjevaču. Da se malo našalimo: Bolje šljiva + kleka, nego dunja + šećer! Birajte piće, probajte Čedine rakije.