Čedina 12 - rakija od šljive

 

Kaže se da vino nastaje u vinogradu. Ako se misli na sorte voća, onda svakako i rakija nastaje u voćnjaku. I kao što se rakija neguje, tako i šljivu treba negovati. Gajenje požegače, plemenite sorte šljive za rakiju, zahteva i određene mere. Često čujemo kako je požegača nekada bolje uspevala i više se gajila i to je savim tačno. Razlog za to nije samo virus šarke šljive, već i zemljište koje je danas poprilično osiromašeno. Voćnjaci ispošćeni i neđubreni, a i kada se đubre, to nije kao nekad, stajskim đubrivom... Toliko o gajenju šljive. Da ne govorim o njenoj preradi za rakiju, vešto obavljenoj destilaciji, a onda višegodišnjem sazrevanju u pristojnim buradima. Nego, da vas pitam nešto...

 

Da li se sećate šta ste radili 2008. godine? Koliko ste godina imali? Te godine ispečena je ova rakija, a zatim je negovana 12 godina u hrastovim buradima. Burad nisu nova, pa pored relativno dugog sazrevanja, Čedina šljiva nije previše (čitaj: sumnjivo) tamna, na ukusu nije prešla u „dasku“, niti je nešto u nju dodato što bi trebalo da doprinese utisku da je ovo baš staro piće. Tržišno iskustvo svedoči da su potrošači slabi prema tamnim nijansama kad su jaka alkoholna pića u pitanju. Pogledajte samo ponudu blended viskija koji često izgledaju kao da su stari po više decenija, a potom upakovani na jačini zatečenoj u buretu. U stvarnosti oni imaju do tri godine starosti i jačinu 40% alkohola. Čedina dvanaestica ima jačinu od 42.5% alkohola i upakovana je u simpatičnu bocu zapremine pola litra uz neizbežnu ćiriličnu etiketu. Puni se još i u boce od 700 i 200 mililitara. Ova stara prepečenica zaista je proizvedena u porodičnom gazdinstvu Čedomira Đurđevića kao ograničena serija. Kupaža rakija od požegače (veći udeo) i crvene ranke obećava uzbudljivo iskustvo i pre same degustacije.

Miris je svež i razvijen, borova lučevina, hrasta ima taman koliko treba (burad od 500 litara) i dosta začina. Rakija nije izgubila tipičnost, tako da je pravo pitanje šta bi još mogla da dobije ili čak izgubi sa dužim starenjem.

Ukus: Kiselo-slatko-gorko, citrusno, a na kraju i slankasto: široka lepeza osnovnih ukusa zaokruženih u šljivi, zreloj i punoj slasti. Suva šljiva, biber i lovor. Jako dugačak after taste.  

U tekstu o Čedinoj organskoj šljivovici zabeležio sam da će s godinama ova rakija dobiti na začinskom karakteru i evo to smo i dobili. Još jedna rakija s prepoznatljivim tehnološkim pečatom. Pred nama je kolekcionarski primerak, ali ne samo to: Čedina dvanaestica je odlična rakija sa integritetom, a to treba ceniti. 

 

Ocena - Zlatna - 92 od 100 bodova 

Šljivovica Biser Toplice

Srpski hip hop muzičar i tekstopisac iz Kuršumlije Dušan Koprivica, poznatiji kao Ćače (stilizovano Cache), odrepovao je u svojoj legendarnoj pesmi Kakvu sam rakiju pek’o sledeći stih:

“Izdvojio sam Moravku, svaku lepu ko sliku,

nisam hteo da pečem stenlej i dženariku”. 

Ovim je naša autohtona šljiva moravka dobila potkulturni tribute iliti počasno pominjanje. I to ne bez razloga. Moravka nije ništa manje popularna od požegače i crvene ranke kada zađete u sela oko Prokuplja, Kuršumlije i Blaca. To je kraj koji još uvek nosi svoj srednjevekovni naziv Toplica. Ovaj region dobio je naziv po reci Toplici koja je najveća leva pritoka Južne Morave. Ovde je carstvo šljive moravke u kome seljaci ostale sorte šljiva zovu moderne sorte, čak i one koje su na tlu Srbije vekovima. Sve sem moravke je novotarija.

Sudeći po njenom izgledu i svojstvima, moravka je bliska rođaka požegače od čije prefinjenosti je izdvaja nešto ruralniji miris i ukus, koji je približava njenim divljim precima. Ime je dobila iz svoje prapostojbine, naime, nastala je na bregovima koji se izdižu istočno od Velike Morave, u okolini Petrovca na Mlavi. Odatle se širila dalje, rečnim koritom do Toplice. Ovde je dala najbolje aromatske rezultate. Stablo, list i plod liče na požegaču. Voli ista zemljišta kao i požegača i isto kao i ona na slabijem terenu ostaje kržljava. Plod je iste krupnoće, ali se koštica nešto slabije odvaja. U nečemu je čak i bolja od svoje rođake - pokazuje veću otpornost na bolesti, posebno na plamenjaču.

Za današnju priču i recenziju pred nama je šljivovica napravljena u putpunosti od ove šljive. Rakija Biser Toplice dolazi iz okoline Blaca, iz sela Kaševar, a pravi je mlad i perspektivan rakijaš Dušan Rakić.

Šljiva je brana u punoj tehnološkoj zrelosti, a podbirana je četiri puta. Ovo je bitno pošto kada se šljive beru odjednom u sirovinu ulaze i one koje nisu sasvim zrele što utiče na kvalitet destilata. Iz šljive su odstranjene koštice, a prepek je urađen na 68% stepeni. Destilat je ispečen 2018. godine, odležavao u novim hrastovim buradima. Sve je urađeno po propisu.

Boja: boja zlata, čista i prozirna

Miris: tipičan za sortu, sa blagim mirisom lipe, kamilice i meda. Prijatan i postojan. Miris hrasta je solidno prisutan pošto se radi o rakiji iz novog i neisluženog bureta.

Ukus: zaokružen i izbalansiran. Iako je rakija samo dve godine stara već je pokazala izuzetan potencijal. Na ukusu ćemo naći vanilu, bademe, note južnog voća, pre svega mandarine. Ono što se nama naročito svidelo je prisustvo četinarskih tonova koji dolaze iz činjenice da su šljivici iz kojih dolazi sirovina za ovu rakiju na velikoj nadmorskoj visini (čak 800 metara). Prijatan biberasti after koji traje nekoliko sekundi.

Zaključak: uželeli smo se dobrih mladih rakija, imamo utisak da ih je sve manje, pre svega zbog želje proizvođača da na brzinu zaokruže i finiširaju mladu rakiju da bi je izneli je na tržište. Ovo je rakija koja je napravljena da stoji, da sledeća tura bude još bolja, a ona posle nje da ima šampionske karakteristike. Čekamo je za 3 do 4 godine, onda će i ocena biti veća.

Ocena: Velika srebrna - 88 od 100 bodova

Les Réserves d'Arton Vieille Prune du Périgord

Prvi put na blogu Rakija, uglavnom jedna francuska rakija od šljive. Ne znamo puno o francuskoj tradiciji dobijanja šljivovice, niti o provinciji Perigord, ali nismo se ni trudili da saznamo. Važno je ono što je u boci, pa smo se time i pozabavili. Vieille prune prevedeno na srpski jezik znači stara šljiva. Prema boji i mirisu, a naročito ukusu, reklo bi se da ovde nema nekog značajnog starenja, možda do tri godine. Teško je, zaista, nakon godina provedenih degustirajući stare rakije iz Srbije, ovu rakiju staviti na istu policu. Kod nas bismo rekli da je jedva prošla pored bureta, a možda bi bilo bolje i da nije starila, jer bismo mogli da vidimo šta ima da ponudi bezbojna rakija od ovakve sorte/sorti. Da vidimo ostale pokazatelje.

Jačina je 42% i to je dobra stvar. Nije u tome problem. Ova rakija ima neki kvalitet, ali je on upitan. Najkraće rečeno – obična rakija od šljive, ništa više od toga. Takođe, pohvalio bih pakovanje (jednostavna drvena kutija obložena novinskim papirom) i etiketu svedenog dizajna. 

Miris kvasca, hleba, cveća, izraženo zeljastog profila na prvu loptu. Kiselkast miris sugeriše da je u čaši nesavršeno izdestilisana rakija, blago koštičava, podseća na starenje u bagremovom buretu, pa tek onda hrastovom. Hemijska jedinjenja koja ne bih da pogađam, ali im nije tu mesto. Da je ovo šumadijska rakija, a ima ih i odatle, naglašavao bih mane. Pošto u ovom slučaju, ne poznajem sortu, način i vreme fermentacije, aparat za destilaciju, niti burad, zadržaću se na impresijama.

Na ukusu ova rakija podseća čak na neke ovdašnje verzije neautohtonih sorti šljiva, nemarno ukomljenih bez strogog odvajanja koštice. U najboljem slučaju, kafanske rakije koje se piju iz čašica, pored kafe, cigarete i kisele vode. Sa dužim stajanjem na vazduhu, u čaši, ništa se ne dobija. Prazna čaša lepše miriše od pune.

Zaključak: kao da je neko francuskim tehnolozima rekao da tipičnost šljivove prepečnice mora da ima taj kiselkasti, koštičavi, pa i ton na aceton i lepak. Žao mi je ako je tako, a opet me i raduje činjenica da je Srbija još u nečemu ispred zapadnih zemalja.

Ocena - bronzana - 79 od 100 bodova