У нашој претходној рецензији поменули смо да се надамо да ћемо бити у прилици да посетимо манастир Буково и Крајину у скорије време, али нисмо се баш надали да ће се то десити за само неколико дана по објављивању приче о лози из овог манастира. Наиме, пријатељи блога Ракија, углавном позвали су нас на ракијашку и винску авантуру по Тимочкој крајини с посетом винском фестивалу Wine Jam на Рајачким пивницама.
Пријатељи блога познати су познаваоци ракије, редовни пратиоци блога Ракија, углавном и људи из бизниса с ракијом и винима. Наша дружина састављена од четири члана личила је на екипу жигосаних из познатог филма, било нас је разних професија, говорили су се разни језици и дискутовало се на разне теме. Кренули смо дунавском магистралом уз посете Голупцу, Доњем Милановцу, кафанама поред Дунава и винаријама на брежуљцима око Неготина.
Посетили смо винарију Матаљ, пили њихово сјајно вино, свратили до винарије Фрунза и пробали ракије које ова кућа производи, јабука се показала као најбоља и најпостојанија. На крају првог дана дошли смо у Рајачке пимнице и укључили се у велику винску журку где људи играју, певају, пробају ракије и вина, слушају добру музику. Сам фестивал управо се зове у складу с понашањем посетилаца - Дани вина и лепог расположења које организује удружење Млади са Рајачких пивница у сарадњи с Wine Jam. Све похвале за Кику и Аћима, њихова прича је пуна живота и даље мотивише и плени.
Наша екипа се у неко доба упутила даље, преспавали смо у винарији на самој граници са Бугарском и та сјајна винарија је једно од најбоље чуваних тајни срспког винаства. Ујутру смо пробали њихове ракије и вина и одушевили се. Винарија се зове Радуловић, води је старији брачни пар повратника из Норвешке, имају велике винограде црних и белих сорти грожђа, праве одличан вињак и лозу. Све је на бази грожђа, али све је и сами квалитет. Иако није било шљивовице, није нам пуно недостајала.
После подне, другог дана, имали смо невероватну
дегустацију у манастиру Буково. Овај манастир права је оаза духовног живота,
рада, посвећености и вере, поред развијеног духовног живота о коме говоре
хиљаде посетилаца и ходочасника. Кроз винарију и дестилерију провео нас је,
сада већ легендарни, монах Платон. Млад монах али наоружан знањем и вољом која
се ретко среће. Наравно, ту су таленат и љубав. Без тога не иде. Од ракија
пробали смо тек испечену шљивовицу од ранке и пожегаче која је толико
квалитетна, сјајно урађена и укусна, да већ може у боцу. За људе који не воле
„жуте“ ракије. После смо пили основну верзију шљивовице која се многоструко
побољшала у односу на њене основне верзије од пре десетак година. Сада је то
врхунска ракија којој ћемо се посветити у будућности.
Највише су нам се допале премијум верзије. Што је негде и нормално, али опет подсећам да су премијум верзије ракија, из сваке дестилерије, пре свега за искуне познаваоце и дегустаторе. Морамо да препоручумо основну верзију шљивовце старе три године и лозу од црне тамјанике за оне који тек крећу са давањем шансе ракији. Увек треба кренути од основног производа ка комплекснијим и захтевнијим.
Пили смо шљивовицу из 2013. године и о њој ћемо писати у будућности. Комплексна, а опет питка, карактерна, а ипак блага и доброћудна. Право ремек-дело на ракијској сцени. Права манастирска, носи квалитете људи који је праве. Ракија без гордости, претеране амбиције и претенциозности. А заслужује сваку похвалу.
Поред ње, пили смо вињак Бук стар седам година. Овде је битно напоменути да је читава задња страна манастирског имања обложена бурадима где на отвореном старе шљивовица, вињак и калвадос овог манастрира. Сва бурад су од 225 литара, изложена су свим атмосферским приликама сем директне кише и деле климатску судбину целог краја у коме одлежавају. Кад је монасима вруће и ракији је вруће, кад је хладно, хладно је, кад је влажно, тако је - како је. Вињак није управо то што пише, нема додавања бонификатора, заслађивања, претварања нашег вињака у француски коњак. Подсетићу поново да све велике коњачке марке и брендови имају свој јединствен бонифкатор који на крају додају свом пићу градећи му јединствен карактер Овде код нас тога нема, ракија од вина лежала је седам година у храсту. И сад је пред нама.
Права посластица била је сачувана за крај, манастирски калвадос прављен од манастирских јабука које доносе и поклањају верници. Наиме, у овом крају обичај је да се манастир дарује, па се деси да верници поклањају јабуке у великим количинама. Када се накупило јабука, монах Платон оцедио је сок, испекао ракију и ставио је да одлежава у храстовини. Резулатат је магичан. Уз овакву ракију од јабуковог сока покрећу се сјајне приче, дух полети као игуману Стефану у Горском вијенцу када каже:
„Млади синко, лијепи Владико
само собом ноћас је весело,
а душу сам натопио капљом
па се стара игра поврх вина
ка блиједи пламен по ракији.
То ми каткад старцу буди кости,
спомене их на младе године.“
Наша екипа није била састављена од старих људи, младе године су још ту, али ћемо ову посету и овај викенд памтити и препричавати и у поменутом позном животном добу. Ово је нешто што се не заборавља. Нека Бог поживи овај сјајни крај Србије и овај свети манастир и његову верну братију, од срца жели блог Ракија, углавном с пријатељима.
