Jesen stiže, šećerušo moja...

Znate li pesmu Jesen stiže, dunjo moja? Sigurni ste? Baš kao što ni ta narodna pesma nije poznatija od Balaševićeve Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja, tako ni prirodna voćna rakija od dunje nije poznatija svakolikom srpskom potrošačkom auditorijumu od one jeftine, žućkaste i slatkaste tekućine koja se nudi pod imenom dunjevača. 

- Od čega vam je ova rakija žuta?

- Pa, dunja je žuta!

U ovom zamišljenom dijalogu, čitaoče, pitao bih i Vas znate li kako Srbija stoji sa proizvodnjom dunja, jedinom pravom sirovinom za pomenutu rakiju? Recimo, u procentima? Dunja je u strukturi srpskog voćarstva zastupljena sa oko 0,8%, tako slobodno da možemo da kažemo da se radi o ekstenzivnom gajenju dunje. Gotovo da nema plantažnog gajenja na većim površinama (čuvena “Takovo“ plantaža dunja u Gornjem Milanovcu iznosi oko 20ha).

I nije problem samo količina, već i poteškoće u proizvodnji: problematične kamene ćelije, dosta suve materije, relativno nizak sadržaj šećera, a dosta pektina, dok je poželjno odvajanje semenki i semene lože. Ako neko želi da ubrza ovaj proces i dobije izdašnije količine pitke rakije, onda treba na spisak dodati enzime (za razbijanje pektina) i selekcionisane kvasce (za kontrolisanu fermentaciju).  Da ova nejednačina bude kompletna, pomenuću da s druge, potrošačke strane, postoji neverovatna tražnja za ovom rakijom, a u stvari za jakim pićem s ukusom koji podseća na dunju. Ova situacija podseća me i na tržište piva gde se sve više traži pivo, ali ako bi moglo da ne bude previše gorko, već slatko i alkoholno slabije. Znate o čemu pričam, o osvežavajućim napicima na bazi piva jačine 2,5%.

Tržište se razvija i to je sasvim u redu, ali poražavajuće je da u moru lažne dunjevače teško nailazimo na pravu, prirodnu. Rakija od dunje ne može i ne sme da miriše intenzivnije od dunje koju ste upravo rasekli i približili nosu i ustima. Rakija od dunje treba da bude bistra i bezbojna (sem ako nije starila u buretu), a na ukusu treba da osetite izvesnu „trpkost“ - prijatnu gorčinu i razigranu kiselost. Nažalost, već je postalo uobičajeno da se proizvođači, razmenjujući iskustva, gađaju procentima šećera koji su dodavali prilikom ukomljavanja, a potrošač se zadovoljava ako dobije rakiju od nekog drugog voća (najčešće jabuke) i to veštački aromatizovanu. 

- Namuči me, bre, ova dunja... Al', šta da se radi, kad narod voli.

- Bajo, mora da se doda šećer. Bar pet posto!

- Jeste, ja u moju dodam i malo jabuka. Tek da lakše krene vrenje...

Cena takođe može biti dobar indikator autentičnosti voćne rakije od dunje. Legalno plasirana rakija od dunje ne može da ima nisku, trocifrenu cenu. Kupljena u rinfuzu, na vratima podruma, bez akciza, marže i poreza, ona i može da dobaci do ove, niže cene. Ako zaista želite da popijete prirodnu dunjevaču, probajte rakiju koju proizvode: BB Klekovača, Stara Pesma, Radovača, ili Premier rakiju od dunje. Ako nemate dovoljno novca, nemojte kupovati dunjevaču, ali ne morate baš ni onu veštačku, od rafinisanog alkohola s konditorskom aromom zelene jabuke. Jer, nije sramota nemati para, sramota je praviti se da ih imate.