17.10.2016.

Srpska rakija kao voćarska deponija



U tekstu Kako je srpska kafana pojela sopstveni mit naveo sam prvi i najvažniji problem zbog čega naša visokokvalitetna šljivovica nije na davno zasluženom mestu. Pored opisanog problema, druga velika prepreka na putu razvijanja i prepoznavanja kvaliteta su veliki voćari i intenzivno voćarstvo.



Naime, kao što postoje stone sorte voća, namenjene konzumaciji i industrijskoj preradi, tako postoje i proizvođači stonih sorti, ljudi koji proizvode na veliko ono što se iznosi na pijacu ili prodaje konditorskoj industriji. To voće se proizvodi primenom najmodernijih tehnoloških dostignuća s namerom da se dobije što veći plod i prinos po hektaru obradive površine. Kriterijumi za uspešnost su rodnost, količina, gramaža, sve elementi koji nemaju nikakve veze sa kvalitetom, aromama i ukusom rakije.
 


Čak naprotiv, još su naši stari govorili: što manja šljiva – to bolja rakija. Iako sve ovo znaju, srpski voćari ne haju za kriterijume rakijskog kvaliteta, oni krče voćnjake sa starim sortama, pravdajući se njihovom, navodnom, nerentabilnošću, selektivnim rađanjem i veličinom ploda. Namesto njih sade voće koje je pre svega namenjeno izvozu. To, naravno, nije problem, ukoliko se pošteno kaže da se voćar opredelio za izvoz, tržište i konzumne sorte, da želi da mu se novac brzo vrati i da ga rakija ne interesuje. Međutim, takvog odnosa nema, već žele da sebi ostave rezervnu varijantu i prostor da, kada ne uspeju da prodaju američku i italijansku šljivu, od nje naprave srpsku rakiju.
Ako želimo da imamo proizvod koji će biti identitet naše turističke i gastronomske ponude, a u isto vreme i dokaz kulturnog trajanja, ne smemo da dozvolimo da on postane, kako je napisao Zoran Radoman: „piće koje predstavlja iznuđeni i sporedni proizvod nastao iz straha da prezrelo voće ne propadne“. Naša rakija ne sme da bude voćna deponija za ljude koji su uradili lošu ekonomsku kalkulaciju ili im je propao dogovor s Rusima.




Ukoliko definitivno nestane Požegače, što zbog šarke, što zbog nemara, i ukoliko ista sudbina zadesi Crvenu i Belu Ranku, Turgulju, Trnovaču, Kapavac, Metlaš, naša zemlja nestaje sa mape jakih alkoholnih pića. Istina, nismo na toj mapi ni sada kada je u pitanju marketing, izvoz, rakijski turizam, ali jesmo kada je u pitanju kvalitet.
Zbog svega toga, siguran sam da će se u budućnosti isplatiti ulaganje u stare sorte, da će se cena koja se plaća za čekanje i malo manji rod vratiti kroz cenu šljive i kroz cenu njenog proizvoda. Sve više se traže rakije od autohtonih šljiva, džemovi, pekmezi, slatka. Postoji veliki prostor na tržištu za onog ko je spreman na početni finansijski rizik i ko veruje u svoj proizvod. Jednostavna je logika: ako nameravate da pravite rakiju, sadite rakijske sorte šljiva.



2 коментара:

  1. Jeste rizik veliki sto se tice sljive generalno kao voca,a tek je veliki sa rakijskim sortama.Gde danas naci kvalitetne (sertifikovane sigurno nigde) sadnice starih sorti
    sljiva?Veliki je udeo krivice pored vocara i na institutima i rasadnicima koji su potpuno zapostavili i zanemarili stare sorte.
    Citao sam skoro da su malinari odneli uzorke sorte villamet u Holandiju da bi se proizvele na tom institutu bezvirusne sadnice i ponovo (tako garantovano zdrave) uvezle u Srbiju.Zasto to ne probati i sa Pozegacom?

    ОдговориИзбриши
  2. Sve počinje od svesti. Ako proizvođač nije dobro potkovan znanjem, ne može biti svestan posledica odumiranja autohtonih sorti, domaćeg proizvoda i koristi koje može da ima njegovo domaćinstvo.
    “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.” Dositej Obradović.

    ОдговориИзбриши