28.09.2014.

Srpsko Zvono 12




Rakija koja je pred nama stari čitavih dvanaest godina u valjevskom selu Gornja Bukovica, a pravi je višestruko nagrađivani rakijski majstor Zoran Milinković. U njoj su utkani, sa jedne strane duga porodična tradicija, a sa druge praćenje tehnoloških saveta koje daje nauka. Po rečima proizvođača, a iskrenost je nešto što se jako ceni na našem Blogu, pravi se od šljiva koje mogu da se nađu na tržištu i koje su rodile te godine. Kada Požegača rodi i kada je ima za prodaju, ona je više zastupljena u destilatu, međutim, kada su godine kao ova, pa te autohtone sorte nema ni za lek, koriste se Čačanska rodna i Crvena ranka. Odmah po pojavljivanju na tržištu ova je rakija počela da sakuplja medalje, priznanja i pohvale.
Inače, Srpsko zvono spada u prvu trećinu najčešće konzumiranih rakija od strane potpisnika ove recenzije, a ovo kažem čisto da se nastavi sa praksom iskrenog pristupa rakijskoj sceni. Mogu da podelim iskustva sa čitaocima kada je u pitanju kvalitet i svojevrsna atmosferičnost koja ide uz Srpsko zvono. Najmanje dva leta prošla su uz muziku Kenny Garretta, Nicholasa Paytona i Roy Haynesa u kombinaciji sa nekoliko boca Dvanaestice. Nikada nisam pio rakiju, ne rakiju, već ni jedno drugo piće, koje tako dobro ide uz Blues in the Closet. Možete je piti dugo, možete je piti puno, ne pravi pitanje oko jedne čaše više, ili manje. Kako plovite dublje u noć ova rakija filtrira sećanja, pa ostaju samo ona radosna i ispunjavajuća. Ipak, te su boce Srpskog zvona, opet zaradi istine, imale donekle drugačije organoleptičke karakteristike od ove koja je pred nama. Lepa stvar kod konzumiranja određene rakije duže vremena je pre svega u tome što veoma lako primećujete sitne varijacije u ukusu koje se dešavaju od sezone do sezone. Takav je slučaj i sa Srpskim zvonom, ova rakija varira. Sve rakije na našem tržištu variraju, više ili manje. Zbog svega toga napisao bih par reči o ovom fenomenu. 

Naime, kada sam od prijatelja somelijera potražio mišljenje o Blogu, a ujedno i pomoć, dobio sam samo prekor da je svako pisanje o srpskim rakijama uzaludno, da nema jasnih standarda, da je svaka boca različita, da ono što danas opišemo već sutra ne važi, da je zakonska regulativa nedorečena, da rakije menjaju ukus sa sezonom. Međutim, da li su sitna pomeranja u ukusu i mirisu isto što i pad kvaliteta? Nikako. Mislim da je lepota rakijske scene u Srbiji između ostalog i u tome što nema tehnološkog nivoa koji bi garantovao isti ukus, miris i boju, svaki put kada otvorite flašu. Zahvaljujući svojoj nerazvijenosti, Srbija je postala sredina slična idealu za kojim tragaju i o kojem maštaju svi alkoholni entuzijasti sveta. U Srbiji se stvarno proizvodi ručni rad kada su kvalitetne rakije iz malih podruma u pitanju, stvarno postoji široka paleta ukusa i mirisa, stvarno ima za čim da se traga. Navešću jedan primer. U Americi je u poslednje dve godine na sceni prava najezda malih crafted destilerija koje tvrde za sebe da su porodične, da imaju recepte za burbon još iz doba prohibicije, da je u njihovoj boci zarobljen duh stare Amerike i tako dalje. Pre mesec dana je otkriveno da su sve te priče potpuna laž i da svi nabavljaju viski iz jedne velike fabrike alkohola u Indijani, da su ljudi, kupujući različite burbone, u stvari plaćali samo različite etikete. Čini nam se da upravo činjenica da ukusi variraju dokazuje da je tehnološka nesavršenost doprinela održavanju tradicije i lepote našeg nacionalnog pića.
Zbog  čega variraju vrhunske rakije kod nas? Pa, pre svega zbog tipa šljive, trenutno se nalazimo na prelazu sa tradicionalnih na nove sorte. O ovome fenomenu ima dosta teksta na Blogu. Dalje, u podrumima su često jako stara burad različitih zapremina, takođe, koriste se i burad od hrasta različitog kvaliteta i različite obrade. Naposletku, tu su kupaže, mešanja, dosipanja, dodavanje vode, nove rakije, i tako dalje. Međutim, moramo biti jako oprezni da ne pomešamo različitost, promenu u ukusu ili mirisu sa opadanjem u kvalitetu. Čini nam se, da se kada je u pitanju Srpsko zvono, može govoriti samo o vrhunskom kvalitetu sa različitim varijantama.

Boja: tamni mahagoni, skoro pa bordo.
Miris: muskatni orah, crni biber, tropsko voće, ruža. Ima u mirisu i oporosti ruma.
Ukus: jako prijatna rakija koja se savršeno ponaša u ustima. Avokado, crna čokolada, jabuka kožara, vanila. Godine su je lepo stabilizovale i zaokružile, nema peckanja, štipanja, ljutine, premda postoji izvesna šerbetna magla na finišu koju stvara Čačanska rodna.
Zaključak: Radi se o vrhunskoj rakiji na kojoj se vide otisci majstorskih ruku i iskustva. Pošto svaka boca ima ručno napisan datum pečenja i datum punjenja, preporuka je da se nabave boce pečene krajem devedesetih, u to vreme je dominirala Požegača, pa je rakija bila svežija i uzbudljivija. Odlična je da u njoj uživate sami uz neku dobru knjigu, ili muziku. Preporuka za muzički pravac postoji u recenziji.


Ocena – Velika srebrna - 89 od 100 bodova





Nicholas Payton - After You've Gone

Нема коментара:

Постави коментар