Проковача - Газда

 

 

 

Данас је пред нама један од бисера београдске ракијске понуде и једна од обавезних станица на будућој туристичкој ракијској стази нашег главног града. Говорићемо о ракији Газда из дестилерије Проковача, релативно новом производу који је за кратко време скренуо пажњу на себе. Ова урбана микро дестилерија налази се у београдском насељу Барајево, о њеном ракијском прототипу смо већ писали, прорекли смо му светлу будућност, и ево, она је почела да се остварује. У тренутку где је наша ракијска сцена суочена са све више проблема, лепо је истаћи један светао пример успеха, упорности, квалитета и напретка. Такође, не дешава се често да нас запљусне талас оптимизма када је будућност ракије као бренда у питању, али кад се то деси онда ваља искомуницирати такав феномен и поделити га са заинтересованом публиком. Оно што на самом почетку треба истаћи је да је Београд постао право ракијско срце Србије, нешто што је Луивил за Кентаки и за целу бурбон сцену Сједињених држава. Велики град и административни и економски центар наше земље изборио се за своје место под ракијским сунцем. Како би рекао велики Његош "из грмена великога лафу изаћ трудно није“. А логичан наставак стиха могао би да буде: у великим градовима успеху се гнездо вије. Београд има Музеј шљивовице на Авали, неколико успешних регистрованих дестилерија, има квалитетну понуду ракијских барова, ресторана с квалитетним ракијским картама. Годишње га посети око милион и по странаца, многи од њих су заинтересовани за ракију као симбол наше земље. Овако нешто ваља искористити. Уколико већ нема наде да ће се скоро формирати озбиљна мрежа ракијских путева по целој земљи, нека се Београд одважи и валоризује овај туристички потенцијал. 

 

Проковача је одличан пример да се на само пола сата од центра града може пробати врхунски производ српског ракијског умећа. Микро дестилерија Проковача избацила је неколико производа у последњих пола године, заокружила је своју понуду што се тиче шљивовица, па сада имају три верзије ракије од овог воћа. Назвали су их симпатично: Директор, Газда и Домаћин. Ради се о ракијама различитих купажа шљива и различитог броја година у храстовом бурету. Свака би требала да представља по једног члана породице Младеновић и да опише њихову позицију у производном процесу. Јован Младеновић, млади економиста води дестилерију, отац Драган – Прока газдује домаћинством, а иза свега је домаћинска рука деде Михајла. И заиста, ради се о правој породичној производњи: нема запослених радника сем уже породице, свака шљива прошла је кроз њихове руке, од џакова преко казана, па све до бурета и боце. 

 

 

Иако су све три верзије сјајне на свој начин, нама је за око запала верзија Газда и са том ракијом ћемо се данас дружити. Дестилација ове ракије обављена је перфектно, коштице се одвајају, а коначан производ сведен је на ефектну јачину од 42% алкохола. Сорте коришћене за овај лот биле су 20% црвена ранка и 80% чачанска родна. Ова ракија конкретно добијена је на класичном бакарном казану од 120 литара уз коришћење малог дефлегматора с преливним системом. Меке ракије од обе сорте помешане су и остављене неколико недеља да се стабилизују. Ипак, током друге дестилације фракције су строго одвајане, тако да је срце ракије јачине од 65%, након пар месеци стабилизације у иноксу, изливено у храстову бурад од 350 литара где стари 7 година. Баш оваква, релативно мала бурад дала су завршни акорд укусу ове ракије – у питању је средње тостиран храст китњак пореклом из Шумадије. 

 

 

 

Боја: смеђа боја ћилибара 

Мирис: леп мирис, благо надимљен, баш како треба. Ракија је из малих буради где је површина благо нагорела током процеса производње. Цветни профил у загрљају ароме која подсећа на суво воће на столу на Бадњи дан. Разигране воћне киселине, ненаметљива слаткоћа карамела и ваниле, као и пријатна горчина храста. 

Укус: мушмуле, црни шумски мед, суво месо. У наставку чипс од банане, јаворов сируп преко палачинки. Квалитетна, питка, сложена и инспиришућа, а у исто време препознатљива, наша шљивовица. 

Закључак: уживали смо у овој ракији. Све је укомпоновано како треба, боца је лепа, на њој је комбинација ћириличног и латиничног писма, упечатљив Прокин потрет који својим стилом подсећа на стрипове које смо читали као омладинци. Можете да отворите ову ракију и пред захтевним гостима који се разумеју у наше пиће, али и пред странцима који су само начули да се у Србији прави јако пиће од шљиве и да се мора пробати. Све је избалансирано, све је с мером и у границама, а опет изазовно и узбудљиво. 

 

Оцена -  Злато - 91 од 100 бодова

The Balvenie Caribbean cask

 

 

На почетку беше виски. Не, не говорим о почетку времена, нити дестилације, већ о почетку онога што ће касније прерасти из идеје у заједницу коју зовемо Ракија, углавном. Да не буде забуне, страна пића представљају и други домаћи портали, тако на пример можете погледати садржаје на порталу Дестилиста (пројекат који је подржала Привредна комора Србије) на ком можете пронаћи и погледати рецензије које се крећу од популарних страних јаких алкохолних пића, преко аустријске ракије, па све до савета како купити ракијски казан за хоби-производњу. У продавницама ракија и вина одавно можете пронаћи страна вина и алкохолна пића, а о саврменим интернет продавницама да и не говоримо. Хајде да се, без даљег правдања, вратимо на причу о вискију.

За мене је асоцијација на виски – шкотски сингл малт виски. Једноставно, ово пиће не престаје да изненађује моја чула. Зашто још на почетку беше виски? Због тога што ово пиће готово увек пијем због уживања у укусу, мирису, целокупном доживљају. Зато што је и на сличан начин, применивши ова искуства и сазнања, започело истраживање света српске ракије.

Пред нама је Балвени (The Balvenie), шкотски сингл-малт виски који је старио најмање 14 година у храстовим бурадима, уз такозвано финиширање у бурадима у којима је сазревао карипски рум. Не пише на етикети, али боја не делује превише дорађивано, и вероватно није рађена хладна стабилизација, што обећава више ароме. 

 

Мирис: први мирис сладак, шећер у праху, мед, рум, ананас. Агруми су заштитни знак ове дестилерије, aли, ваља сачекати. Мешавина бибера, ананас је сада грилован, лимун, шербет. Ово ће се (де)густирати најамање пола часа, можда и више. Дефиниција јечменог слада, што малт заправо и значи. Балвени је једна од ретких виски-кућа где јечам клија разастрт на поду, преврће се ручно лопатама четири пута дневно, седам дана у недељи и суши тресетним димом. А то пуно кошта, казали би. Рум овде није у првом плану. Видећемо какав ће бити мирис с додатком мало воде, јер јачина од 43%, тек мало већа од законског минимума, може лако да се „удави“ у води:

Кад се дода неколико капи воде, мирис се мења. Лимун се преображава у мандарину, наранџи се придружују бурбон-ванила и путерасти карамел. Нота сувог воћа, пре свега кајсије и шљиве, али и свежа слатка бресква и тамна чоколада. У позадини - утицај висококвалитетних бачви у којима је сазревао рум. Празна чаша мирише на рум, какао и цвет липе.

Укус: Јечмени слад, савршен баланс између слатког и киселог. Поред киселог, слатког, ту је и сланкасто-горка нијанса, попут чаја од ђумбира уз комадић медењака. Раскошна лепеза арома од којих ниједна заиста не одскаче. Лагана вожња композиције воза који иде равном пругом, али кроз пределе пуне детаља. Код оваквих пића нема великих очекивања, овде одмах добијате лепоту хармоније укуса и мириса. Пар капи воде и мало времена у чаши, и све се мења:

Кожа, стари парфем, дуван, нешто што подсећа ковчег с благом, али и оријенталне баклаве, ружину водицу, кандиране цитрусе, лењу питу с вишњама. Укуси се лаганo смењују, од слатког до киселог. Прворазредна бурад, безкомпромисно купажирање. Отмено, смирено, заокружено. И да не заборавим, за мене је ово једна од најлепших боца и етикета на тржишту вискија.

И тако је виски отворио врата ракији. 

 

Оцена -  Злато - 92 од 100 бодова 

Бојковчанка - 40 година традиције и иновације

 

 

 

Четрдесет година дуг пут једне ракије тешко је сажети у неколико реченица. Ипак, ако постоји бренд који својим постојањем сведочи о историји, култури и будућности српске ракије, онда је то Бојковчанка. Од 1985. године, када је постала прва регистрована приватна дестилерија у Србији, до данашњег модерног ракијског центра на Авали, Бојковчанка је оставила неизбрисив траг и постала синоним за квалитет, аутентичност и уметнички приступ прављењу шљивовице. Почетак револуције Година 1985. била је преломна – укинут је државни монопол, а Бојковчанка је прва закорачила у свет приватне производње. У малом селу Попадић, подно брда Бојковац, визионар Зоран Симић Симке покренуо је дестилерију са идејом да шљивовицу врати на пиједестал који заслужује. Његова филозофија била је јасна – ракија мора бити више од пића. Она је део идентитета, традиције и културе, те је свака боца Бојковчанке носила и поруку о очувању српског наслеђа. У тим првим годинама, уметници, историчари и писци инспирисали су облик и дух Бојковчанке. Флаше су биле посебне – дизајниране према узорима из средњовековних фресака, а етикете красиле рукописне реплике старих списа. И сам начин затварања боце, клипом кукуруза премазаним воском, био је симбол аутентичности и мистичне везе између пића и традиције. 

 

 

Кроз деценије, Бојковчанка је остала верна старим сортама воћа – црвеној ранки, брезјанки, метлашу, црношљиви – јер управо у њима лежи оно што Французи називају теруар. Свака кап ракије била је спој земље, сунца и времена. Посебност дестилерије била је и у храбрим експериментима са одлежавањем – дуд, багрем и бели јасен постали су поново део ракијског идентитета, дајући ароматски спектар који мало која ракија у свету може да понуди. Симића су звали „шљивин адвокат“. Он је неуморно промовисао ракију, слао боце државницима и уметницима, организовао дегустације и скупљао старе предмете за будући музеј. Његова визија остварила се – Бојковчанка је постала амбасадор српске шљивовице, стигла до Кремља, краљевских колекција и међународних признања. 

 

Један од највреднијих доприноса Бојковчанке српској култури јесте Музеј шљивовице. Ту су сакупљени стари казани, бурад, алатке, фотографије и уникатне флаше – својеврсна хроника народног живота и умећа. У поставци су и Гинисови рекорди, попут огромних боца поклањаних светским лидерима, али и осликана бурад – јединствени спој уметности и занатства. Данас је музеј незаобилазна станица у оквиру ракијског туризма Србије. Ново доба – Авала и ребрендинг Друга велика прекретница десила се 2009. године, када дестилерију преузима Мирослав Кубурић. Као млади инжењер унео је нову енергију, модернизовао производњу и преселио погон на Авалу. Ту је настао модеран комплекс са дестилеријом, дегустационим салама, подрумима и галеријама, достојан светских стандарда. Кубурићев тим урадио је потпуни ребрендинг – од редизајна боца и етикета до савременог маркетиншког наступа. Ракија је добила нову публику, а Бојковчанка је постала пионир у сарадњи са HoReCa сектором, учећи младе угоститеље како да ракију правилно презентују и служе. Тиме је срушена стигма „пића ниже класе“, а шљивовица је поново постала понос Србије. Оно што никада није мењано јесте квалитет. Бојковчанка и даље инсистира на одлежавању од пет до десет година, без журбе и без вештачких додатака. Стрпљење је део филозофије – јер ракија мора да сазри у дудовом, храстовом или багремовом бурету да би показала пуну раскош. Тако настају ракије које освајају медаље на међународним такмичењима и налазе своје место на светским полицама. 

Бојковчанка данас није само дестилерија – она је и културно-туристички центар. Хиљаде посетилаца из целог света обилазе музеј, дегустирају ракије, уче о старим сортама и процесима. Посебан утисак оставља чињеница да дестилерија користи соларну енергију, пионирски повезујући традицију и еколошку свест. Бренд улаже и у уметност и музику – пројекти попут „Осликаних буради“ или подршка младој фрулашици Неди Николић показују да Бојковчанка остаје верна својој уметничкој димензији. На исти начин као што чува старе сорте воћа, она чува и културно наслеђе Србије. 

 

Поводом 40 година постојања, Бојковчанка је у београдском хотелу Хилтон представила по много чему посебно издање шљивове препеченице. То је симбол свих деценија стрпљења, посвећености и визије. Нова боца, дизајнирана тако да споји српски идентитет и модерни израз, носи у себи најфинију шљивовицу која је дуго старила у пажљиво бираним бурадима. Ова ракија у себи носи све симболе овог славља: 40 година постојања дестилерије, 40% алкохолне јачине, а израђена је у ограниченом тиражу од само 400 примерака. Свака боца произведена је у Италији, у Ветроелиту, посебно фарбана према захтеву дестилерије, затворена оригиналним чепом дизајнираним и позлаћеним 24-каратним златом. У свакој кутији налази се јединствено нумерисана боца, књижица о историји дестилерије, део дуге оригиналног бурета у којем је ракија сазревала – такође нумерисан – као и картица за персонализацију на сајту Бојковчанке. У кутији можете наћи и брошуру посвећену овом јубилеју коју су написали Илија Маловић и Зоран Радоман, уредници и аутори блога Ракија, углавном. Ракија у овим боцама произведена је посебно за ову прилику, а број акцизне маркице потпуно се поклапа са бројем боце. То заиста није само пиће – то је колекционарски драгуљ, омаж нашој ракијској историји и порука будућим генерацијама.

 

 

 

Четрдесет година је прошло, а чини се да Бојковчанка тек улази у своју зрелу фазу. Визија је јасна – очување аутохтоних сорти, улагање у науку и технологију, развој ракијског туризма и стално подизање свести о култури конзумације ракије. Оно што је почело као храбра идеја једне групе ентузијаста данас је бренд са међународним угледом, али и чувар српског идентитета. Бојковчанка је више од ракије. Она је историја и будућност у исто време, боца у којој су садржани и народна песма и уметнички каталог, и дедина традиција и инжењерска прецизност. Четрдесет година касније, остаје порука – стрпљење рађа квалитет, а Бојковчанка рађа понос Србије.