Траварице манастира Крка

Између Книна и Шибеника, три километра источно од Кистања, у кањону Крке, смештен је манастир назван по реци која протиче поред њега. Од свог оснивања 1350. године својим духовним радом и просветитељском мисијом изборио се да буде седиште Срба Далмације, па га локално српско ствановништво зове „далматински Хиландар“. Манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена Немањић, сестра цара Душана, удата за кнеза Младена II Шубића. Посвећен је Светом арханђелу Михаилу, а по предању, прво братство основала је група монаха приспелих из Свете Земље. Манастир је подигнут на месту које је било свето од самог почетка ширења хришћанске вере. На овом месту проповедао је апостол Павле на свом путовању по приморским крајевима, а многобројне катакомбе, пећине и гробови сведоче да су се људи на месту где је сада српска светиња молили Богу и у време прогона хришћана у Римском царству. Данашњи изглед манастир је добио у ХVIII веку. Светиња чува и многа културна блага од велике важности за Србе у својој ризници. У њој се налазе бројне драгоцености из разних делова света као што су Јерусалим, Света Гора, Венеција, царска Русија. Поседује преко 2000 експоната и предмета из XV i XVI века. Међу драгоценостима посебно се издваја епитрахиљ Светог Саве. Драгоцености манастира Крке убрајале су се у највредније ризничке целине Српске православне цркве, одмах после ризница манастира Хиландар, Дечана и Цетињског манастира. У оквиру манастира ради и Богословска школа отворена још давне 1615. године а позната је као прва школа за свештена лица у српском народу. Богословија је у августу 2015. године прославила је 400 година постојања током којих је затварана, забрањивана, поново отварана, премештана и све тако. И манастри и Богословија делили су трагичну судбину српског народа у Далмацији кроз све ове векове.

 

Оно што је нас мотивисало да се посветимо истраживању ове светиње је, између осталог, и јако занимљива економија коју манастир поседује, винарија и дестилерија. Данас ћемо представити две ракије из овог манастира, обе траварице, а траварица је, као што знамо, омиљена ракија народа Далмације. И стварно, кад човек замисли свакодневницу наших људи у давна времена у Далмацији, посебно кад је у питању одмор и дружење, замисли их како „балоте играју крај пута“ пију траварицу и причају о давним временима ускока и хајдука. Сећање на такве ракије и такав ужитак, чини нам се, носе и ове манастирске траварице. Почетак озбиљне производње ракије датира од пре петнаест година када манастир набавља свој први модерни казан од 300 литара. Године 2019. креће се у озбиљан пројекат дестилерије за коју се гради потребна инфрастктура. Благословом тадашњег епископа далматинског Никодима креће се са изградњом објекта модерне дестилерије. Манастир Крка има своје имање недалеко од самог манастира у месту Ваћани које је познатом по маслинама, наставак је плодног Скрадинског поља где су мештани вековима обрађивали земљу у бавили се маслинарством и виноградарством. Манастирско имање је у комаду величине 6 хектара, од којих је 2 хектара под маслинама којих има око 500 стабала од којих су неке старе преко 100 година. Око два хектара је под виноградима на којима се гаје домаће и стране сорте винове лозе: дебит, гренаш и плавина. Од наведених сорти долази сировина за ракију. Па да кренемо са дегустацијом.

 

Прва ракија коју смо пробали носи назив лоза Медитеранеа. Она је настала тако што су монаси сакупљали свеже лековите траве са планине Динаре, мацерирали их и спојили са лозом од сорте гренаш (Grenache). Ово је црна сорта грожђа, карактеристична за Медитеран, сади се од Сицилије до Шпаније. Ова позната сорта грожђа важи за ароматичну и миришљаву, за њу су карактеристични укуси јагоде, малина, као и ноте белог бибера, тимијана и рузмарина. Показала се као веома добра за производњу ракије.

Боја: светлобраон са зеленкастим одсјајем. Бистра ракија.

Мирис: благ и умирен, без оштих тонова како алкохола тако и биљака. Разни чајеви, камилица, дивља мента, биљка чај. Јако свеж мирис, скоро па хладан. Препоручујемо да се мирише барем неколико минута пре пробања. На крају мирис лимете.

Укус је нешто жустрији, благо алкохолан на самом наступу. На почетку ноте коренастих плодова, линцура на пример. Касније се појављују импресије ваниле и цитруса. Завршница средње дуга, како време пролази постаје слаткаста, појављује се кандирана наранџа, ђумбир и мед.

Закључак: пријатна и лепа траварица за лето. Свежина којом плени подсећа конзумента на море, медитеранско воће, свежину јутарње шетње обалом. Нема ону карактеристичну „лековитост“ коју би човек очекивао када чује да је пред њим ракија с травама. Нама се овај производ свидео.

 

Што се тиче друге траварице, она је традиционалнија ракија са травама, прави се када се формира мацерат од сувих трава у коме су 24 различите врсте биља. После се мацерат сједињује са ракијом по посебној манастирској рецептури. Биље је локално, бере се у близини манастира, лоза је од грожђа из сопствених винограда. Да видимо шта се дешава када се сипа у чашу.

Боја: тамнија од своје сестре медитеранке, боја старог злата. Такође, постоји једна зеленкаста нијанса која се лепо уклопила са основном бојом ракије.

Мирис: изузетно биљан, на пријатан начин скоро па мрачан. Благи додир дувана се пробија кроз мирисе биља, тамјан и сандалово дрво, такође.

Укус: благо горак почетак. Разазнају се поједине биљке из сложене рецептуре за мацерат. Жалфија, коморач, пелин. Леп зачински укус, мускатни орах, бергамот, Fisherman's friend бомбоне. На крају поново ликераста горчина.

Закључак: обе ракије су јако поштене, како би рекао наш народ. Све је ручни рад, није се много експериментисало, није се покушавало да се допадне свима. Ракије су нам се свиделе, прави манастирски производи, одушу чистоћом, добром вољом и здрављем. Надамо се скором дружењу са братијом која је задужена за производњу ових траварица, верујемо да су ове ракије још боље када се пију тамо где су настајале, негде између далматинског крша, врлетних планина и мора.

 

Оцена за обе ракије – злато – 90 од 100 бодова