Bajina Bašta – rakijski putopis

Ukoliko bih morao da izdvojim jednu stvar koja je najuzbudljivija u pisanju bloga o rakiji – ako se izuzme opštepoznata činjenica da je sam proizvod o kome pišem uzbudljiv – onda bih zasigurno izdvojio putovanja po Srbiji. Osećaj traganja kada se krećete i osećaj prijatne nervoze kada vas priroda, ljudi i mirisi podsete da možda nije uvek isplativo, ali je vredno proučavati rakijsku geografiju.

Destinacija za rakijsku turu ovog puta je bila Bajina Bašta. Kriterijum za odabir destinacije bio je opet onaj stari, onaj koji do sada nije nijednom omašio vodeći nas na Homolje, Ljutovo, Gornju Trepču, a to je postojanje snažne rakijske kulture u određenom kraju, prisutnost autohtonih sorti voća od kojih se peče najviši kvalitet, kao i posvećenost domaćina i destilerije ovom proizvodu.

Gradić Bajina Bašta nalazi se na desnoj obali Drine, pripada Zlatiborskom okrugu, a u njemu živi oko 35.000 stanovnika. Iz Beograda se dolazi preko Valjeva, a kada se pređe preko prevoja Debelo brdo ulazi se u opštinu Bajina Bašta. Do pre dvadesetak godina grad je važio za pristojno razvijen gradić sa nekoliko fabrika, hotela, odmarališta, sa populacijom koja ima razvijenu radnu etiku. Treba li da pišem šta se desilo sa fabrikama, hotelima i ostalim? Verovatno ne, sećamo se šta se tada dešavalo, osećamo šta se dešava sada.

Međutim, da nije sve stalo na pukom čekanju svedoči i poznati rakijski brend iz ovog grada, skoro sinonim kada je rakija klekovača u pitanju. Ova destilerija verovatno je jedna od prvih stvari na koje pomislite kada čujete Bajina Bašta, a ako to još nije slučaj sa vama, onda je  BB kleka sigurno prva asocijacija vašem ocu ili dedi. 

  

Istorija BB kleke datira od 1905. godine kada su Bajinobaštani braća Babić otvorili svoju pecaru rakije u centru grada, baš na onom mestu gde će 1955. godine početi sa radom zemljoradnička zadruga koja je u okviru svoje proizvodnje imala i pecaru za proizvodnju rakije. Rakija je odmah po pojavljivanju na jugoslovenskom tržištu postala prepoznatljiva po kvalitetu, a rakija klekovača po dobroj izbalansiranosti vrhunske šljivovice i planinskih bobica kleke.

Naši domaćini bili su direktor Milomir Jovanović Tica i Aleksa Zloporubović, koji su se potrudili da otkrijemo i probamo deo rakijske istorije, ali i deo rakijske budućnosti Srbije.

                                                                                                         (nastaviće se...)

Srpski Moonshine (so fine)

Termin moonshine označava neoporezovano jako alkoholno piće koje nije odležavalo u drvenim buradima, a pravi se od kukuruza, raži ili ječma, ponekad i od voća. Pored reči moonshine koriste se još  white mule, white dog, white lightning, mountain dew, generalno reči belo i planinsko su najzastupljenije u opisu alkohola koji se proizvodi u kućnoj radinosti, daleko od očiju i ušiju vlasti.

Spravljanje ovog pića uvek je bilo obavijeno tajnom i za njega se vezivala buntovnička mitologija. Zanimljivo je da su upravo moonshineri izmislili automobilske trke, štelovanje kubikaže, te razne tehničke inovacije na automobilskim delovima pošto je jedan od neophodnih uslova za vođenje nelegalne destilerije bio i posedovanje brzog automobila kojim se beži od policije, vrši brza distribucija nelegalnog alkohola i brzo menja mesto destileriji.

O ovom biznisu napisane su mnoge knjige, ušao je u tekstove kantri pesama i postao tema mnoštva filmova. Naša preporuka je da pogledate Deliverance iz 1972. godine ili Lawless sa Tomom Hardijem iz 2012. godine. Takođe, preporučujemo i knjigu Toma Vilsona, Popcorn Sutton The Making and Marketing of a Hillbilly Hero.

Srbija ima dosta moonshinera, to je već opšte poznata stvar, neki su dobri, većina nisu. Tim bloga Rakija, uglavnom imao je priliku da proba rakije iz destilerije Moonshine so fine, rakije koje po svom kvalitetu zaslužuju da budu nelegalne samo u imenu, u svemu ostalom su lepa novina na rakijskoj sceni.

Pecaru Moonshine so fine vodi Luka Vladisavljević, destiler, voćar i umetnik sa Dorćola koji je rešio da se ozbiljnije pozabavi proizvodnjom rakije, preseli se u Alibunar, mesto na pola puta između Vršca i Pančeva i  svetu ponudi kvalitetne voćne destilate.

Mi smo odlučili da njega i sebe okušamo tako što ćemo degustirati destilat  kajsije, voća koje nije prvi izbor za dobru rakiju tima Rakija, uglavnom. Međutim, bili smo više nego prijatno iznenađeni.

Boja: bela i bistra rakija, nije eksperimentisano sa odležavanjem ili čipsovanjem. Ova praksa se izbegava kada je reč o rakiji od kajsije.

Miris: lep i suptilan miris prirodne kajsije, ništa napadno, ništa što podseća na žvake ili bombone.

Ukus: Ukus je, takođe, suptilan. Pored kajsije osetili smo solidan ali ipak prijatan ugriz alkohola što pokazuje da je ova rakija negde između 45 i 50 procenata jačine. Na naknadnom ukusu postoji zanimljiv  dodir dima. Ima i blagih citrusa i ukusa srca iz kajsijine koštice.

Zaključak: Jako dobra kajsija čak i za obožavaoce rakije od šljive. Pohvaljujemo i pakovanje napravljeno u starom stilu, podseća na vreme kad je termin flaša rakije značio litar rakije.

Fotografije: Boris Ševo, prijatelj bloga Rakija, uglavnom


                                         Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova 

Despotova Kruna

 "Ta zar da glavu moju tek onda kruna krasi,

  Kad naborano čelo okruže sede vlasi?"

Despotova kruna je malo poznata dramska trilogija Milutina Bojića napisana tokom piščevih gimnazijskih dana, davne 1907. godine. Despotova kruna je i rakija koju sam slučajno pronašao na internet oglasima, a proizvodi je destilerija Svilar - Teodorčević iz Smedereva.

Zanimljiva ambalaža, boca zapremine 0.75 litara, poprilično je originalna i pristaje uz nacionalni proizvod, ovako nazvan. Ukupnom utisku doprinosi drveno postolje koje se može položiti, ili (još bolje) okačiti na zid. Ovo je najverovatnije ekskluzivno poklon-izdanje.

Miris: U startu ima ružinih latica, hibiskusa i dosta cveća. Zatim nešto prirodno, šumsko, priroda koja truli, onako zeljasto i citrusno, miris koji podseća na Čačansku rodnu. Despotova kruna je neobična rakija, još neobičnijeg mirisa, arome koja pleše na uskom rubu dopadljivosti. Miris rakije, sa dodatkom nekoliko kapi vode, podseća i na šljivu Moravku. 

Ukus­­: ukus nadilazi miris i to višestruko. Impresija je šumska i herbalna, bršljan i šumsko voće, vlažna hrastova kora i, posle nekoliko minuta u čaši, Crvena ranka. Prvobitno blago paljenje nepca nestaje ( rakija ima 45% alkohola), a organoleptika cveta i prelazi u sada već sasvim zrelo voće. Posle malo razmišljanja, traganja i upoređivanja, u ovoj rakiji se može osetiti rakijska sorta šljive Kapavac, ili nešto što na nju mirisom podseća. U ovoj rakiji ima svega u mirisu, ali i ukusu: i karakteristika destilata i kvaliteta hrastovog bureta. Najlepši je taj naknadni deo ukusa koji ne traje dugo, ali sasvim dovoljno da vas pozove da popijete još jednu. Izgleda da u ovoj rakiji ima raznih sorti šljiva, od autohtonih do hibridnih, uz odstranjivanje koštica.
 

Najzad, da podvučem ono davno napisano na ovim stranicama - možda ne postoji najbolja rakija, ali je dobro dok postoje različite rakije, jer Despotova kruna jeste jedna od njih.

                                 Ocena - Velika srebrna - 88 od 100 bodova



Baroness - Mtns.(The Crown & Anchor)

                      

Baljevac na Ibru – neotkriveni rakijski biser Srbije

Baljevac na Ibru u opštini Raška - čuli ste možda za ovu varošicu? Možda ste i čuli za rudnik kamenog uglja koji se tamo nalazi, a možda ste ga nekad pobrkali sa mestom koje se zove Boljevac. Ja, lično, tačno znam gde se nalazi Baljevac, jer sam dobar deo detinjstva proveo tamo, kod babe, dede i ujaka. Ipak, ovo nije sastav o letnjim raspustima i prvomajskim urancima, ovo je kratka priča o baljevačkim rakijašima. Baljevac ima svoje Udruženje proizvođača rakije, čiji članovi na okolnim brdima vekovima gaje autohtone (ali i one druge) sorte šljiva i ostalog voća. Smešten maltene u podnožju Kopaonika, Baljevac garantuje skoro pa savršene prirodne uslove za gajenje rakijskih sorti šljiva. Ako tome dodamo i magični dodir tradicije i dobru hrastovu burad, pošteni domaćin ne može da omane u proizvodnji prepečenice. Kao i u većini krajeva naše zemlje, većina proizvođača su zanatlije, hobisti koji rakiju proizvode za sebe, rodbinu i prijatelje. Na svu sreću, nađe se poneki uzorak i na rakijskim takmičenjima i događanjima. 

Baljevac ima i svoju rakijadu koja se obično održava poslednjeg vikenda u novembru. Pristigle uzorke, a po našem saznanju svake godine ih bude sve više i to kvalitetnih, već godinama ocenjuje stručna komisija na čelu sa Brankom Popovićem iz Instituta za voćarstvo u Čačku. Inače, Branko Popović je, pored Ninoslava Nikićevića, još jedan od nekolikih „doktora za šljivovicu“ u Srbiji.  

Rakije koje smo mi probali, sve šljivove prepečenice, proizveli su troje proizvođača nagrađenih zlatnom medaljom na prošlogodišnjem Kupu Vrnjačke Banje u organizaciji etno centra Gegula iz Kraljeva. To su: Rade Vučković sa osvojenih 18.01 bodova, Jovan Kolović sa 18.05 i Radmila Dimić sa osvojenih 18.40 bodova. Reći ću samo to da su ove rakije jedne od najboljih rakija koje smo ikada probali, a da su proizvedene mahom od Čačanske rodne, nešto Crvene ranke, pa čak i od piskavca (Rade Vučković). Ovi proizvođači, a i drugi čije rakije nismo imali priliku da probamo, zabeležili su jako dobre rezultate i na drugim rakijskim smotrama (Šumadijska kraljica u Gornjoj Trepči), a najbolje ocenjenu rakiju proizvodi Radmila Dimić, koja je inače i predsednica baljevačkog Udruženja proizvođača rakije.

Svim ljubiteljima kvalitetne domaće rakije, savetujemo da u budućnosti posete ovo nepretenciozno i autentično rakijsko okupljanje, jer mi sigurno hoćemo.  

(fotografije: Fejsbuk stranica Baljevac na Ibru )