Ако бисмо се везали само за податке са етикете – годину производње (2008), процентуалну јачину од 45%, технолошки поступак и старење – могли бисмо закључити да је ово иста она ракија о којој смо већ писали. Јутра, само у другом паковању. Али овде нас ракија поново учи лекцију – иста година, иста кућа, исто име, а ипак, другачија прича. Коцка није копија, већ варијација. А варијације, кад су урађене с укусом и осећајем, умеју да донесу много више од очекиваног.
Мирис: У првом сусрету, Коцка отвара врата цветним аромама које нас подсећају на ружу и лаванду, нежна, киселкаста свежина као да смо закорачили у башту у рано пролеће. Ни трага од агресивних додатака, нема никакве шминке, никаквог „филовања“ – само чиста снага природе и воља времена. Старење у храстовим бурадима дало је дубину, али није угушило воће. Овде се пожегача већ осећа као домаћин: топла, питка и пријатељска, али с довољно карактера да нас држи на дистанци.
Укус: Како се чаша греје у руци, ракија се шири, расте, открива нове слојеве. Пчелињи восак, трава, зрела клека – а онда и ораси, штрудла с лешницима, кантарион и сува смоква. Ароме нису агресивне, већ фине, слојевите и, што је најважније, природне. Ту су и оне високе ноте које подсећају на ментол, анис, мало брескве и босиљка. Коцка није за свакога. Облик боце је занимљив, отуда и наш надимак, али није то ракија која мами поглед етикетом, ни која се подилажљиво баца у загрљај. За њу треба имати време, као и вољу да се слуша. Тело ракије није тешко, зна да угризе кад треба, то је онај кик, али има и афтер - продужено трајање на самом крају. И баш у том продуженом утиску долази та слика: као да сте спустили главу над стари бунар оивичен влажним камењем које је временом потамнело.
Закључак: У поређењу са својом „црном сестром“, можда делује нешто светлије, млађе. Та ракија коју смо назвали премијум прошла је мало дужи пут кроз храст, добила је нешто дубље боре. Али и Коцка има своје лице – не мање лепо, само другачије. Нијансе су те које одлучују када ћете коју изабрати. Али и једна и друга сведоче о томе шта шљивовица може бити кад се не иде пречицом. Ово је ракија која не прати моду – она је својеврсни отпор времену. Нема ту додворавања – све је искрено, аутентично, и баш зато вредно. Може да се попије у подне, поподне и пред вечеру – кад год пожелите. Јутра ће променити све.
Оцена – злато – 91 од 100 бодова
