Стара клековача из 2010 - прашњавац са полице

 

 

 

У свету јаких алкохола није јасно одређено шта тачно дефинише једну боцу као стару, ретку, колекционарску, али је енглеска реч дaсти (dusty) увелико ушла у вокабулар љубитеља и ентузијаста. Термин прашњавац (dusty) односи се на боцу пића познате марке која је неким чудом остала занемарена на полици неког маркета и тако дочекала дубоку старост. То су обично боце старије од десет година, а могу бити и примерци из прошлог века. Глад за старим „прашњавцима“ распирује и мишљење да су старе верзије неког пића биле боље од садашњих. Ово подједнако важи за виски, бурбон, коњак, али и за нашу шљивовицу. Романтична потрага за добрим старим временима почела је отприлике кад су сва јака пића постала неприступачна за један део популације, када је цена за боцу доброг бурбона, старог рума или одлежале шљивовице досегла, а често и престигла троцифрену цену у еврима и доларима. Некада је све било јефтиније и боље, део људи мисли. И, стварно, пре три или четири деценије рудар из Источног Кентакија, гаравог лица од рада и прашњаве одеће, могао је да уђе у локалну продавницу и да за цену од 15 долара купи бурбон познате марке јачине 50.5 степени алкохола, одлежао осам година. Такође, и рудар у Србији је могао да за још мање пара купи брендирану ракију, произведену од стране школованих врхунских технолога, добијену потпуно од шљиве пожегаче. Ово можемо да видимо у старим филмовима, на пример. Ова времена су давно прошла, и даље постоје ти бурбони али су сада луксуз, и даље постоје ракије од пожегаче, али су сада благо. Данас представаљамо резултат нашег лова на старине у локалној продавници на Новом Београду. У питању је заборављена боца ракије клековаче од пре петнаест година коју је потписник ових редова нашао на полици у продавници Сунце на Лединама. Стајала је ту усамљена на полици окружена скупим страним алкохолним смећем, са малим оштећенем плуте којом је била запечаћена. Можда је то оштећење одвраћало купце од ње и омогућило тиму блога Ракија, углавном да ужива у ово изузетном пићу. Нашли смо ББ клековачу специјал из 2010. године са све плутом, старом етикетом и купажом пожегаче и трноваче у рецептури. 

 

Да видимо шта су њене одлике. Боја: старо злато, од боје вам се буди жеља да дегустирате садржај у боци. Боја природног и некоригованог старења. Мирис: пољско цвеће, суве смокве, благи мирис клеке, печен лешник. Мирис опојан и постојан, одаје утисак стабилности дестилата у чаши. Укус: урме и вишње, суве шљиве, додир дима и доста лепих и суптилних примеса храстовине. Уљаста сруктура вас мами да узмете још један гутљај и промуљате га по устима пре него што прогутате. Може да се пије и из мале чашице, што мања то боља, онда се добија утисак ракијске бахатости, пијете врхунску ракију из напрска у малим гутљајима. Има се - може се, осећај који понекад ракијски дегустатор себи може да дозволи. Накнадни део укуса (афтертејст) траје дуго и сав је у зрелој шљиви и пекмезу са маслацем на домаћем хлебу. После овог искуства размишљамо да одемо и исту продавницу и замолимо да претресемо магацин у потрази за још нечим. Такође, за овакве потраге добре су и продавнице сувомеснатих деликатеса и сирева, посебно оне које трају дуго. Ту још може да се нађе неко старије издање ракија из западне Србије. Ово је био срећан улов и одличан колекционарски примерак који би доста вредео за коју деценију. Једино што Ракија, углавном није блог колекционара, већ пробача и дегустатора, ми наше ракије отварамо и пијемо. После нас ће доћи млађи, паметнији, опрезнији и умеренији. Они ће бити колекционари. 

 

Оцена - Велика златна - 93 од 100 бодова