18.09.2019.

Задовољство и моћ



Ако смо до сада испијали историјске туре хедонизма за столом, данас силазимо у подрум, међу најбољу бурад – ону бурад која опијају мирисом и пре него што се отворе. Пред нама је дело Фридриха Ничеа (1844-1900), филозофа који је имао мало претходника, још мање следбеника и ниједног савременика. Када један човек нападне своју епоху и преко ње све оне које су јој претходиле али и све оне које ће уследити, онда у њему мора бити некакве супстанце која није у његовој власти, која га чини већим него што јесте, која се преко њега и кроз њега „одаје“;  стога се вољно предајемо искушењу да ту супстанцу упоредимо са снагом пробијајућег мириса неотвореног бурета са најбољом ракијом. Добар мирис наводи њух расположеног ракијаша у мраку подрумских просторија: нешто слично се дешава и са филозофом када у густој тмини савремености разазнаје смисао записаних „несавремених“ мисли. У оба примера ће неупућени тек бледо назирати а изузетни ће јасно видети. Овај други мора да „филозофира чекићем“ по лажним вредносним кулисама свог времена. Моћ која куља у том аристократи хераклитовског типа, која хоће да се покаже и која хоће да потпирује није тек животни титрај већ воља за моћ (вољу за живот имају и слаби и јаки).  Обичан, просечан човек премали је за њу. Према њему она може да осећа само „подсмех или болан стид“. Њој треба – натчовек  а натчовеку - нико. Натчовек не жели маску усмерености на себи - спознаја, наука, вера, било каква „полица“ те врсте је премала да би се на њу неким случајем „одложио“. Такав захват би био дубоко супротан вечном самообнављању немирног натчовека – не заборавимо, у њему „ври“ оно најснажније чиме живот располаже. Ти снажни дамари нису рационалне категорије. Све је у њима прозирно и „ту“ – инстинкти су главни играчи, било какво рационалисање је непотребно (чак морално зло!) маскирање живота. 




Овде и сада имам све што ми треба и слободан сам да то узмем. Када се каже да сам слободан да то узмем то значи и да морам то да узмем. Ту није реч о бирању, о слободној вољи – код Ничеа такве воље нема. Постоји само јака и слаба воља. „Сваки човек може да се разматра у зависности од тога да ли представља узлазну или силазну линију живота“[1]. Јака  - попут Вагнеровог Зигфрида пробада својим мачем оно што јој се не свиђа[2]. Слаба негира живот зато што жуди за границама, за мером, она умирује. Плаши се снаге зато што је нема, па од немања прави врлину. Потајно баца поглед на горе, завиди. Њен морал је прикривена исквареност. Узалуд је жудети за оним што ниси и не можеш бити. Пошто робови не могу бити господари а љубоморни су на њих, онда они врлине господара приказују као порок. То је њихова освета. Немоћ их води у ресантиман (ressentiment) а он порађа ропски морал, или да то појаснимо – морал неусуђивања. Љубав према ближњем је фарса за Ничеа – он заступа љубав према најдаљем – тежњу ка натчовеку. Оно горе не осврће се на оно што је доле – оно хоће да се успне још више: „Живот је врело уживања; али где и олош пије с осталима, сви су кладенци затровани“ (...) „Овде на највишој висини извире ми врело уживања! И ту је живот који никакав олош не испија са мном!“[3].  Ипак, ужитак као такав може да забашури вољу за моћ. Зашто? Зато што се може јавити и код слабог. У чему је разлика? Док јаки ужива у моћи да поседује, слаби ужива у самом поседу. Јаки разуме и види како је посед запоседнут док слаби фантазирањем заклања своју немоћ и потпуно се губи и нестаје у свом поседу чиме аминује властиту неважност. Јакоме је његов посед огледало његове живе моћи, ту уживање није ствар срећно ухваћеног тренутка, већ показивање снаге „на готовс“. 



Од свих духовних делатности које су на располагању човеку, једино уметност може да захвати живот а да га у исто време непотребним рационалисањем не уништи. Она није лишена разумног али му није ни препуштена на милост и немилост. У њој је виталност снажнији и носећи елемент. Тај сукоб неограниченог, разузданог и немирног са уравнотеженим и смиреним, Ниче врло лепо разматра на плану трагедије као разлику између дионисијског и аполонијског: у „...нужности преступа која се намеће титански устремљеној јединци...“ јасно се открива његова „неаполонска суштина“[4]. Уметност није ту да забавља већ да осоколи[5] генија да преступи сам себе. У том преступу, у тој смелости најјаче делује његова опијеност собом а од ње (опијености) имају корист и други, и зато је Ниче назива дарујућом врлином.  Тај појединац, чији је „вишак“ ослобођена, неисцрпна овоземаљска животна сила може упркос свему весело да узвикне: „Ученик сам филозофа Диониса и пре бих још волео да будем сатир него светац!“[6]

Христовски Петар,
филозоф



[1] „Сумрак идола“ – превео: Драгомир Перовић, Модерна, Београд 1991., стр.74.
[2] „Случај Вагнер“- превела: Мирјана Аврамовић, Графос, Београд, 1988., стр 14.
[3] „Тако је говорио Заратустра“ – превео: Бранимир Живојиновић, БИГЗ, Београд 1992., стр.143/4.
[4] „Рођење трагедије“ – превела: Вера Стојић, БИГЗ, Београд 1983., стр.75. Неаполонску суштину сјајно дефинише Шекспиров Хамлет: „Тако свест страшљивце прави од свих нас; И тако природној боји одлуке/Бледило мисли да болешљив лик, /Те предузећа велика и смела /отуда окрену криво свој ток/И губе име дела“ – Трећи чин, прва сцена, превели: Живојин Симић и Сима Пандуровић, Култура, Београд 1963.
[5]  „Свака уметност делује као окрепљење: она повећава снагу, пали задовољство (то јест осећање снаге), она изазива све финије успомене на пијанство...“ - „Воља за моћ“ – превео: Душан Стојановић, фрг.794, стр. 469,Дерета, Београд 1991.
[6]Ecce homo“ – превео: Јовица Аћин, Графос, Београд 1988., стр.5.

Нема коментара:

Постави коментар