25.11.2014.

О хедонизму





За старогрчке филозофе задовољство/уживање/наслада (hedone) и срећа (eudaimonia) нису исто. Док се прво односи на телесност или чулност друго подразумева делатан живот вођен у складу са разумом.




 Антички филозоф код кога проналазимо јасну приврженост задовољству као главном циљу моралног живота је Аристип (око 435 – 355 пне). Иако се овај мислилац, као припадник киренске школе, сматра бар номинално Сократовим следбеником, између њихових одређења задовољства може се поставити јасна разлика. Сократов став по овом питању уочљив је у Платоновом дијалогу „Филеб“. Испитујући однос уживања/насладе и разборитости, Сократ тражи од свог саговорника Протарха да их оштро раздвоји. Овакав приступ је неопходан уколико се тврди да је уживање или разборитост добро коме треба тежити. Такво добро не треба допуну или довршење изван себе. Тај тест чисто уживање не може проћи, јер без разума, памћења, знања, уживалац није ни свестан свог уживања или неуживања, па он наликује „мекушцу или оним морским животињама са телом у шкољци“[1]. Аристип види уживање као добро коме треба тежити. Оно се осећа сада, управо у овом тренутку – јер нам реално само он припада. Прошлост и будућност немамо, тако да нам не припадају ни постигнуто, а још мање планирано задовољство. Вешт човек препознаје и граби задовољство у тренутку. Из овога следи да може бити говора само о чулном или телесном задовољству (отуд: сензуалистички хедонизам) као правом добру: „Од душевних задовољстава много су пријатнија телесна, као што су телесни болови тежи него душевни; због овога последњега кривци се кажњавају телесним казнама, јер је теже бол подносити, док је уживање нашој природи својственије. Зато су они (киренски етичари) овом последњем и већу бригу посвећивали“ (Диоген Лаертије II 90). „Аристип, као да немамо духа, узима у обзир само тело“[2]. Међутим, уз јасно постављено темељно начело да треба тежити  јаком чулном уживању овде и сада, Аристип уводи сократовску разборитост као неку врсту, ако не противтеже, оно свакако нишана за одстрел подесног задовољства. Уз помоћ разборитости човек је изнад задовољства, јер уколико постане његов роб и сам бива са њим у наредном тренутку превладан, изгубљен за једино живу садашњост. 



 Мислилац, чије се дело у толикој мери поистовећује са суштином хедонизма, да је временом постало синоним за то становиште, свакако је Аристотелов савременик - Епикур (341-270 пре н.е.). Тежиште његовог учења није постављено на уживању као таквом (онако како га је Аристип схватао), већ на безболном миру. То стање је главни циљ моралног живота и назива се атараксија (непомућеност душе). Дакле, задовољству или уживању тежимо зато што оно односи бол. Док се Кирењани предвођени Аристипом залажу за „хватање тренутка“, те саветују да се наискап испије чаша доступног уживања, јер постоји само сада, без јуче и сутра, Епикур страхује од ситуације у којој човек ипак дочекује сутра са болним последицама брзоплетог посезања за уживањем. Чулна задовољства су таква да веома лако могу оставити пустош за собом, бацајући човека у дубок вир бола из кога се не може ишчупати.
 „Кад, дакле, кажемо да је задовољство сврха живота, не мислимо тиме на задовољства облапорника и на она која се састоје у самом уживању, као што многи мисле који то не знају и који се с нама не слажу или који нас наопако схватају, него мислимо на стање у којем је тело без болова а душа без узнемирења. Ни теревенке и буран живот, ни уживање с лепим дечацима и женама, ни уживање риба и свега оног што пружа богато снабдевена софра, - све то не чини живот пријатним, него трезвено размишљање које испитује разлоге за свако одабирање и избегавање и растура мишљења из којих највише настаје узнемирење у души“[3]
Према томе, уместо брзопотезног испијања, Епикур саветује одмерени гутљај. Сам однос између задовољства и бола је занимљив: иако је бол зло, а уживање добро, то не значи да треба избегавати сваки бол и тежити сваком задовољству. Док је ово последње јасно из претходних редова, за ово прво довољно је да се каже да је понекад бол нужан предуслов будућег добра (у том случају може се посматрати као инструментално добро). 


Задовољства се могу разврстати премa томе што се нека од њих одликују покретом (чулна) а друга мировањем (духовна). Слобода од бриге или телесног бола представљали би задовољства другог типа, док би радост или разузданост одговарали првом. Епикур сматра да мудрац треба да духовна задовољства претпостави чулним због тога што су она потпуно везана за њега. Материјално добро никада у потпуности не зависи од онога ко наивно верује да га поседује. Оно зависи од здравља, иметка, од дарова који нас лако могу и заобићи. С друге стране, мудрост, уметност, лепота, заједница драгих пријатеља који се одликују врлинама, најзад духовни мир који све то доноси не зависе од онога што нам је случај донео. Када се спомињу врлине, треба рећи да је Епикур највише ценио увиђавност/разборитост, самосавлађивање, храброст и правичност. Пут до блаженства нема пречице: „Не треба младић да се слави као блажен, него старац који је лепо живео; јер случај младића често баца овамо и онамо, те он мисли час на ово час на оно; али старац је ушао у старост као у пристаниште, и у себи држи затворене вредности којима се раније једва могао надати, а сада са захвалношћу која се не може потрести“[4]. Ово место открива и искуство као важног сапутника мудраца. Не само садашњост, већ и прошлост испуњена пријатним епизодама изузетно доприноси постизању атараксије. Описујући своје тешко здравствено стање једном пријатељу, Епикур закључује: „али свему томе одолева осећање радости мога срца кад се сетим разговора који смо водили“[5]. Највеће задовољство је самодовољност. Стога је и пожељан „скривени“ живот.

                                                                                                     Петар Христовски, филозоф
                                                                 
                                                              (крај првог дела)




[1] Платон, Теетет/Филеб, Напријед, Загреб 1979, стр126.
[2] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 308.
[3] Епикур, Посланица Менекеју, Београд 1959, страна 28.
[4] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 450.
[5] Исто




1 коментар: