03.01.2017.

Кратко слово о кафани



Да ли сте знали да постоје социолози који темељно проучавају кафану, место у коме се сусрећу животне приче и, уз куцкање чашица о столове прекривене прогорелим карираним столњацима, наздравља за увек боље сутра? Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије на Универзитету у Нишу творац је тезе да је кафана, као врло важна друштвена институција, заправо својеврсна социолошка лабораторија. Промовисао је термин кафанологија у јавности и академским круговима, аутор је књига Казуј крчмо Џеримо (2011), Кафанологија (2013)  и Кафанолошки астал (2014). Част нам је да вам пренесемо кратак есеј професора Ђорђевића, писан за књигу под називом Култура кафане у огледалу штампе (2016):


Идентитет. Народносни идентитет се разноврсно одређује и око тога нема сагласности. Као његове саставнице, чешће од других, наводе се језик, вера, традиција и културна баштина. Зато није тек тако што се у нашој, не једино стручној, јавности води груба полемика око а) протежирања латинице науштрб ћирилице, б) ширења протестантских секти и прооријенталних култова на рачун православља, в) замирања тзв. српске вертикале[1] у корист постмодерне друштвености и вредности, и г) небриге о споменичкој заоставштини а, примерице, фаворизовања апстрактне и уметности перформанса.[2] Када малкице упростимо спорење поводом народних особина – ако је такво нешто дозвољено кафанологији – онда испада да, колико звучало стереотипно, на упит како препознати правог Србина одговор гласи: „Нема га без кафане, испијања ракије и слушања народњака.“[3] Оно јес', на ту карактеризацију свела се домаћа туристичка пропаганда, даје резултате и успева да привуче госте, али бољитка нам нема уколико не „прокултуришемо свето тројство“, не обогатимо културне садржаје механе, не подигнемо културу пића и не очистимо народну музику од натруха „Цецерлуша“[4]. У супротном нам се лоше пише и на миљеницу (крчму) оправдано удариће глобалисти и Европејци. Сетимо се како је Јован Скерлић грмео почетком минулог века: „По Скерлићу, демократија је немогућа без подизања народне писмености. Земља у којој има 1.500 школа и 25.000 кафана не може далеко да догура, поготово ако учитељи примају плату колику има један обичан служитељ у Београду (Владимир Димитријевић).“ Било ли је од њега поголемог Европејца међу Србима; и бејаше у праву.



[1] Исус Христос на небу, помазани краљ, тј монархија у држави, домаћин у кући.
[2] Прочитати реферате са научне конференције „Идентитет српског језика и културе“, одржане у Српској књижевној задрузи, 8. маја 2014, и објављене у јагодинском часопису Узданица (год. XII, бр. 1, 2015). Скрећемо пажњу на прилоге Зорана М. Аврамовића „Борба за идентитет српског језика“, Мира Л. Ломпара „Маргиналије о српској културној политици“ и Тиодора Р. Росића „Глобализација и национални статус српске књижевности“.             
[3] Социолози Илија Маловић и Зоран Радоман проучавају друштвене, поткултурне и идентитетске аспекте конзумирања ракије у Србаља. Гледати блог Ракија, углавном.
[4] Александра Мандића кованица од скраћеног имена Светлане Ражнатовић и презимена Јелене Карлеуше.

Нема коментара:

Постави коментар