Да ли сте знали да постоје социолози који темељно
проучавају кафану, место у коме се сусрећу животне приче и, уз куцкање чашица
о столове прекривене прогорелим карираним столњацима, наздравља за увек боље сутра?
Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије на Универзитету у Нишу творац је тезе
да је кафана, као врло важна друштвена институција, заправо својеврсна социолошка
лабораторија. Промовисао је термин кафанологија у јавности и академским
круговима, аутор је књига Казуј крчмо Џеримо (2011), Кафанологија
(2013) и Кафанолошки астал (2014). Част нам је да вам пренесемо
кратак есеј професора Ђорђевића, писан за књигу под називом Култура кафане у
огледалу штампе (2016):
Идентитет. Народносни идентитет се разноврсно одређује
и око тога нема сагласности. Као његове саставнице, чешће од других, наводе се
језик, вера, традиција и културна баштина. Зато није тек тако што се у нашој,
не једино стручној, јавности води груба полемика око а) протежирања латинице
науштрб ћирилице, б) ширења протестантских секти и прооријенталних култова на
рачун православља, в) замирања тзв. српске вертикале[1] у
корист постмодерне друштвености и вредности, и г) небриге о споменичкој
заоставштини а, примерице, фаворизовања апстрактне и уметности перформанса.[2] Када малкице упростимо спорење поводом народних особина – ако је такво нешто
дозвољено кафанологији – онда испада да, колико звучало стереотипно, на упит
како препознати правог Србина одговор гласи: „Нема га без кафане, испијања
ракије и слушања народњака.“[3]
Оно јес', на ту карактеризацију свела се домаћа туристичка пропаганда, даје
резултате и успева да привуче госте, али бољитка нам нема уколико не
„прокултуришемо свето тројство“, не
обогатимо културне садржаје механе, не подигнемо културу пића и не очистимо
народну музику од натруха „Цецерлуша“[4]. У
супротном нам се лоше пише и на миљеницу (крчму) оправдано удариће глобалисти и
Европејци. Сетимо се како је Јован Скерлић грмео почетком минулог века: „По
Скерлићу, демократија је немогућа без подизања народне писмености. Земља у
којој има 1.500 школа и 25.000 кафана не може далеко да догура, поготово ако
учитељи примају плату колику има један обичан служитељ у Београду (Владимир Димитријевић).“
Било ли је од њега поголемог Европејца међу Србима; и бејаше у праву.
[1] Исус Христос на небу, помазани краљ, тј монархија у држави, домаћин у
кући.
[2] Прочитати реферате са научне конференције „Идентитет српског језика и
културе“, одржане у Српској књижевној задрузи, 8. маја 2014, и објављене у
јагодинском часопису Узданица (год.
XII, бр. 1, 2015). Скрећемо пажњу на прилоге Зорана М. Аврамовића „Борба за
идентитет српског језика“, Мира Л. Ломпара „Маргиналије о српској културној
политици“ и Тиодора Р. Росића „Глобализација и национални статус српске
књижевности“.
[3] Социолози Илија Маловић и
Зоран Радоман проучавају друштвене, поткултурне и
идентитетске аспекте конзумирања ракије у Србаља. Гледати блог Ракија, углавном.
[4] Александра Мандића кованица од скраћеног имена
Светлане Ражнатовић и презимена Јелене Карлеуше.
Нема коментара:
Постави коментар