O razlozima za pisanje o jakim alkoholnim pićima koja nisu voćne rakije, pogledati uvodni tekst o američkim burbonima. Burbon je tek
1964. godine priznat kao američko nacionalno piće. Da ne nabrajamo sve zakonske
odrednice, naglasićemo da tek redestilisani, mladi burbon ne sme ići na starenje u
hrastovu burad na jačini preko 62,5% alkohola. Međutim, kod Wild Turkey 101,
destilat se izliva u burad na nešto manjoj jačini. Zapravo, ovo je jedan od
nesvakidašnjih poteza u industriji jakih pića namenjenih starenju. Ideja je da se, nakon sazrevanja, a pre flaširanja doda manja količina vode nego obično, što bi onda uticalo na manji gubitak arome i boje konačnog proizvoda.
Po pravilu
struke i nauke, u hrastovinu idu što jači redestilati voćnih rakija, ali znamo
za nekoliko slučajeva kada se od ovog pravila odstupalo, a da su krajnji
rezultati bili visokog kvaliteta (npr. rakije braće Kaljević). Ono što bih
naglasio je da je 40% kod burbona, pa i škotskih viskija, zapravo zakonom utvrđena
minimalna, nikako optimalna jačina. U ovom slučaju jačina je, na prvi pogled,
previsokih 50,5%. Zato nam se ovo izdanje posebno i svidelo, a o tome nešto
kasnije.
Kao i kod većine sličnih jakih pića, starost se
računa prema udelu najmlađeg destilata, ma koliki taj udeo bio. Wild Turkey 101
je mešavina burbona starosti od šest do osam godina, što je već prednost jer da
bi se neko piće zvalo burbon mora da ima bar dve godine starosti (da ne govorim
da se o pristojnom kvalitetu radi tek od četvrte godine starosti). S obzirom na to da u žitni sastav sirovine koja
ide na alkoholno vrenje mora biti 51% kukuruza, a ostalo čine ostala žita i
zrnevlje, ponekad i ječmeni slad, na ovom planu, Wild Turkey 101 se dobro
drži: 75% kukuruz, 13% raž, 12% ječmeni slad.
Pored tipične tamne boje, čak do 70 procenata svog jedinstvenog i prepoznatljivog aromatskog
kompleksa burboni dobijaju zahvaljujući hrastovim buradima. Videćemo još koliko
udeo raži i kukuruza igra ulogu u toj kompoziciji mirisa i ukusa.
Boja: Zavodljiva nijansa tamnog mahagonija s
crvenkastim auburn prelivom. Nova burad znaju da daju ovakvu boju, a za dobijanje
burbona to uvek moraju biti nekorišćena burad od američkog belog hrasta. Wild Turkey 101 stari u buradima #4 stepena nagorelosti, poznatog po nazivu aligator jer nakon nagorevanja unutrašnjost bureta liči na grubu ali sjajnu kožu aligatora. Na ovaj način se povećava i kontaktna površina bureta koja će tokom godina oplemeniti ovo piće.
Miris: Prvo nastupa čuveni američki beli hrast sa
svojim taninima, zatim vanila, tamni šećer, tostirani orah i đumbir. Kvalitetni krem brule. Inače kod alkoholnih pića s
velikim udelom kukuruza u sirovini za dobijanje, ako obratite pažnju, na mirisu
se mogu osetiti sveže iskokane kokice.
Ukus: Iako bi mnogi na startu očekivali, alkoholni
udar uopšte nije jak niti smeta. Rum, karamel, ponovo vanila, ali i cimet,
karanfilić. Nešto veći udeo raži u recepturi (13%) ovde dolazi do izražaja u vidu začinsko-biberaste ljutine, a s
dodatkom malo vode i prijatna nagorelost hrastovog bureta. Tamni šećer prelazi
u karamel. Završnica ne traje dugo, ali prija, nije slatka kao kod mnogih burbona, podseća na viski, pistaće i
najviše kokos. (Aroma kokosa je tu zbog prisustva laktona, jedinjenja iz lične
karte burbona koje možemo osetiti i u nekim starim rakijama, ali čiji udeo
postaje znatno veći s nagorevanjem hrastovog bureta.)
Zaključak: Izvanredan balans, što se na stranicama našeg bloga prilično ceni. Gorko, mineralno, herbalno, pa tek onda slatkasto-drvenasta završnica. Prazna čaša takođe miriše na kokos. Dodati
nešto vode u burbon ove jačine nipošto nije greška, ali sasvim je u redu uživati lagano i u malim gutljajima originalne jačine. Vredi se poigrati i naći dozu vode koja vam odgovara, naravno ne zbog toga (kao što neki misle) da biste dobili veću količinu burbona nižeg procenta alkohola. Na kraju, glavni adut ovog burbona je odnos cene i kvaliteta.
Veći je poduhvat naći ovo piće u našoj zemlji.
Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova
Hteo sam samo da primetim da jačina od 50,5%, za jedan cask strength destilaat, nije uopšte puno. Idu oni i do 60%, pa i preko toga. Da, aliu kako razumem iz teksta, ovde nije reč o pravom cask strength, a ni o razređenom, nego nešto polovično - na originalnu jačinu, posle zrenja, dodano je nešto vode. U uslovima zrenja whiskija gde je relativna vlažnost preko 80 %, može se očekivati godišnji pad koncentracije alkohola u piću od 1%. Više od toga teško da će se dogoditi. To znači za 6 godina 6%, najviše do 8% (pod uslovom, ponavljam, da su uslovi čuvanja prilično vlažni, inače puno manje, čak i 0%, ili da čak i poraste kod suvog držanja!) Ovo pak znači da je ovaj burbon, najverovatnije, bio negde 55 do 56% na kraju zrenja i da je, dakle, na 50,5% spušten vodom.
ОдговориИзбришиInače, cask strength whisky, i daleko veće koncentracije alkohola nego što je ovaj, treba da bude harmoničan i da nikad na prvo mirisanje i probu ne dođe do alkoholnog udara na naša čula mirisa i okusa. Poslednji whisky koji sam flaširao bio je 63% (znači flaširan bez kapi vode) i mnogi neiskusni whiskz kušači ne mogu da poveruju da ima upravu tu procentuažu alkohola.