Идеја за ову јединствену збирку јавила се још почетком 2020. године, у само предвечерје короне и можемо рећи да су нам, на срећу, ти туробни дани остали обележени једним оваквим креативним процесом. Након неколико месеци проведених на Авали, повремено заливаних ракијом Бојковчанком, као непресушном инспирацијом, и накнадним дотеривањем, коначно смо добили производ. Производ је каталог у ком смо преточили уметничку инспирацију у текст, кондензујући мотиве и необична дела дванаесторице уметника у обичне речи. Рад на овом каталогу може се назвати тројним: први ниво била су сама бурад као аутентична уметничка дела; други ниво били су разговори Зорана Радомана и Илије Маловића са ауторима који су били јако инспиративни, поготову када је требало разумети како је код сваког уметника текао процес „решавања уметничког проблема“ или задатка; а трећи ниво био је сам амбијент дестилерије Кубурић и јединственог музеја шљивовице на Авали. Наравно, да би тренуци у таквом амбијенту остали забележени и да би чинили овај каталог који је пред вама садржајнијим, побринуо се талентовани фотограф Стефан Ђаковић. Он је овековечио не само осликану бурад коју можете да видите, већ и портрете уметника у једном заиста софтицираном ракијском амбијенту - подруму с бурадима у којима сазрева ракија, а ту су драгоцени и стари предмети из музеја шљивовице.
Добијање спрске ракије одувек је била уметност, а сама бурад за старење ракије - уметничка дела. Пинтерски занат, врло специфичан, подразумевао је дуготрајан ручни рад, уз коришћење посебног алата, где је умеће било пресудно. Пожељно је да храст намењен за ракијско буре буде стар и до 100 година, па још кад ракија проведе неко време у њему, буре престаје да буде само обичан комад дрвета. Стари храст је посечен, затим буре почиње да живи свој живот и оплемењује ракију, а на концу, то исто, ислужено буре, уместо да иде у пензију, наставља да живи и можда ће нас све надживети. Бурад, сада већ старија од једног века, добијају нов, можемо рећи, узвишенији живот. Пинтерски производи нису били само бурад за ракију. Пинтери, бачвари или качари производили су и дрвене каце за туршију и со, качице за сир и кајмак. Користили су различите врсте дрвета, багрем, дуд и храст. Али током векова, испоставило се да су само храстова бурад посебна по томе што ракију оплемењују и преображавају је у старо, племенито пиће. Након деценија служења ракији, оваква бурад долазе са села у варош.
Осликана бурад пред нама пример су сусрета занатства и сликарства. Умешности и уметности. На први поглед то су само храстове дуге и метални обруч око њих. У њима је некада сазревала ракија, а сада се споља налази уметничка слика, створена да траје вековима. Технички посматрано, пред нама су декорисане дрвене површине, али то нису само преуређена бурад, или тек нашарани комади старих дрвених предмета. И ма колико мотиви на бурадима били различити, сви се сусрећу у једном значењу, а то је вечност. Осликану бурад не можете сагледати одједном, из једног јединог угла. Можете их окретати, заправо морате их окретати да бисте све видели. Буре није равно платно, већ је форма која се може посматрати са свих страна, па и одозго. Оно је по својој природи тродимензионално и то га чини уједно и сликом и скулптуром. Буре је, на први поглед, само суд. Судови мере, судови ограничавају, имају по 200 литара, 500 литара запремине... Оплемењена на овај начин, бурад дванаесторице уметника запремају много више и надилазе сва могућа почетна значења. Из разговора са дванаесторицом уметника, чије ћете дестиловане речи имати прилике да прочитате у каталогу Ракијаарт, видећете да су сви, иако различитих животних и уметничких стилова, тренутно и готово органски одреаговали на уметнички задатак. Угледаћете речнике симбола и ризнице старих мудрости, живописне рељефе, светлуцаве површине али и бескрајне дубине...
Слободаново буре оковано златним
обручима као прави ковчег с благом, претворено је у скулптуру, пре него у
уметничку слику. Унутар ракијског бурета увек је нека добро чувана тајна;
Јовица Панић сугерише нам да постајемо оно што
јесмо тек пошто нас океан живота безброј пута изврти и уобличи као особу. Свуда
видимо покрет, у сваком тренутку примећујемо нешто ново и ништа не мирује. Зато
је и тешко уочити тај тренутак кад ракија постаје онај крајњи производ спреман
да нас дочека у боци;
Bravo!
ОдговориИзбриши