Угодно и корисно

Док се европски континент са просветитељским покретом припремао за велику револуцију која ће све променити, британски филозофи су (по обичају) имали нешто другачије идеје. Уместо револуције они су били пре за реформу постојећих институција. Промене су требале да захвате читаво друштво а не само један привилеговани (аристократски) слој. Иако овакав универзалистички приступ подсећа на жељу пуританаца да се сви покоравају њиховим замислима, нови филозофски покрет је религију задржао на пристојној удаљености. Друштвене институције треба да буду по мери човека. Стога, промене су имале смисла само уколико споје угодно и корисно. Управо корисност је кључна реч те нове етичке доктрине – утилитаризма, чије се основне тезе могу једноставно изложити: 1) о исправности или неисправности наших поступака мора се судити искључиво на основу њихових последица; 2) при процењивању последица једино је важна количина среће или несреће коју изазивају; 3) при одређењу количине среће ничија срећа није важнија од среће осталих којих се последице поступка тичу[1][1].

Класични утилитаризам може се најбоље упознати у делима зачетника правца Џеремија Бентама (1748-1832) и његовог ученика Џона Стјуарта Мила (1806-1873). Бентам своје дело „Начела морала и законодавства“[2][2] почиње добро познатом тезом о врховним господарима људске природе: задовољству и болу. Критеријум исправног и неисправног везан је за њихов престо (I/1). Пажљиви читалац ће се овде присетити претходног чланка, у коме је тема била учење француских просветитеља. Приметан је утицај Хелвецијуса; уосталом, Бентам признаје да је појам корисности преузео од њега. Тај појам ће поставити као главно начело свог учења: његова примена подразумева оцену последица једног поступка по увећавање или умањење среће оних (појединца или заједнице) ка којима је усмерен. Искључиво од тога зависи одобравање/неодобравање тог поступка (I/3)[3][3]. Уколико се ради о заједници, треба имати у виду да је ту реч о једном замишљеном телу кога чине појединци као његови чланови (I/5). Интерес заједнице јесте сума интереса њених чланова а када је реч о вредновању тих интереса треба се руководити  славним Бентамовим диктумом: „Свакога треба рачунати као једног и никога више од једног“[4][4].  Наспрам начела корисности стоје још само два могућа етичка фундамента: а) аскетски и б) симпатија/антипатија (II/2). Бентам је убеђен да ниједно друштво не може опстати на овим принципима. Док први, као антипод утилитаризму, сматра бол позитивним а задовољство негативним полом па је стога ирационалан, други је безнадежно релативистичан и не може бити поуздан критеријум. Према томе, морални делатник или законодавац-реформатор треба да циља задовољство а избегава бол. Како се одлучити за неко задовољство? Да ли постоје неки фактори који ће олакшати одабир? Бентам је не само сигуран у потврдан одговор већ говори о својеврсном етичком (или прецизније- хедонистичком) рачуну. Ово су параметри: а) јачина, б) трајање, в) извесност , г) блискост, д) плодност, ђ) чистоћа и е) обим (IV/7). За Бентама је количина кључна категорија за одређење задовољства, зато што се она, будући једнака по пореклу, не могу разликовати према врсти.У том смислу, играње кликера једнако је добро као и читање поезије. Ако тако стоје ствари, онда је први параметар и најважнији: у обавези смо да увек одаберемо јаче задовољство.  Остали параметри додатно обезбеђују добар избор. Међутим, када поставимо питање коме је та количина намењена, упркос укључивању социјалне димензије (седми параметар), одговор не може заобићи егоистички хедонизам. Да би осигурао његово превладавање, Бентам уводи четири типа санкција: физичке, политичке, моралне и религијске (III/2). Главна дилема која остаје иза квантитативног хедонизма може се овако изложити:„ Да ли преференције оних који су способни само за простија (али безопасна) задовољства треба да имају исти значај као преференције њихових префињених савременика? Можемо ли да оправдамо додељивање новчаних средстава за опере и телевизијске програме намењене образованој мањини, која би се могла умањити како би се увећао буџет за масовну забаву?“[5][5]

Џон Стјуарт Мил иступа са другачијом интерпретацијом утилитаризма која се оснива на квалитативном хедонизму. Количина није врховно мерило задовољства; постоје вредна и мање вредна задовољства. Квалитет (вредност) није мање битан критеријум од количине. Штавише, квалитет одређује пожељнија задовољства[6][6]. Чини се да главни правац бентамизма није могуће одржати без недопустивог поједностављивања па и унижавања људске природе. Заиста, уколико се вредносна компонента остави по страни,  задовољна животиња или задовољни преварант су у бољем положају од незадовољног Сократа. За Мила такав закључак није прихватљив: „Боље је бити незадовољно људско биће него задовољна свиња; боље је бити незадовољни Сократ него задовољна будала. И ако будала или свиња имају другачије мишљење, то је због тога што они то питање познају искључиво са своје стране. Други члан поређења зна обе стране“.[7][7] Приликом бирања између два задовољства морамо да се ослонимо на искуство које ће нас обавестити шта је боље. А квалитетније задовољство увек упошљава више споспобности. Ако неслагања Бентама и Мила око критеријума оставимо по страни, основну поруку класичног утилитаризма сажето можемо да изразимо у бондовском маниру: уживај и пусти друге да уживају.

Петар Христовски,

филозоф

---

---

[1][1] James Rachels – „The Elements of Moral Philosophy“ p.102

[2][2] Јeremy Bentham - „An Introduction to the Principles of Morals and Legislation“ – текст је доступан на интернет страници www.econlib.org. Наводи су означени римским (поглавље) и арапским (пасус) цифрама. Занимљивост: књига је први пут објављена управо револуционарне 1789 године.

[3][3] Упореди са Миловим формулацијама у „Утилитаризам“, превео:Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 9. и стр. 14.

[4][4] Џон Стјуарт Мил – „Утилитаризам“, превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 68.

[5][5] Ричард Мервин Хер – „Морално мишљење“, превео: Александар Добријевић, ЗУНС Београд 2005, стр. 161.

[6][6] Џон Стјуарт Мил  - „Утилитаризам“ , превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 11.

[7][7] Џон Стјуарт Мил – „Утилитаризам“, превео: др Никола Поповић, Култура 1960 Београд, стр. 12.