Šljivovica Šurlan

Postoje dva pristupa uređivanju bloga Rakija, uglavnom između kojih smo se dugo dvoumili. Jedan pristup bio bi da rakije koje nemaju kvalitet jednostavno ignorišemo, da vremenom postane jasno da se naš blog bavi isključivo rakijama koje su, u najmanju ruku, standard na tržištu Srbije.

Drugi pristup bio bi da progovorimo o svim problemima rakijske scene uključujući i pisanje recenzija loših rakija, a da to shvatimo, kako bi jedan prijatelj naše stranice rekao, kao moralnu obavezu bloga Rakija, uglavnom.

Danas je pred nama šljivovica destilerije Šurlan. Dobili smo je na degustaciju od vlasnika destilerije, inače, jako ljubaznog čoveka sa kojim smo se fino ispričali. Kaže da su on i njegova firma ozbiljni voćari, da imaju plantaže šljiva i drugog voća na nekoliko desetina hektara, da izvoze u Rusiju i u druge zemlje. Jako lepo, želimo im puno sreće sa voćarstvom. Takođe, dobili smo i informaciju da oni proizvode rakiju za nekoliko poznatih brendova koju posle ovi prodaju kao svoj originalni proizvod. Neki od pomenutih brendova nalaze se i na stranicama bloga Rakija, uglavnom. Nemamo problem ni sa tim i sve verujemo. Međutim, ono što nas ovde zanima je kvalitet rakije Šurlan Žuta šljiva. Pa da vidimo kakvu impresiju nosi.

Boja: boja ove rakije je žuta, ali rekao bih isprano žuta, ide ka sivoj.

Miris: pomalo hemijski, miris limuna, ali ne svežeg, već onih hemijskih proizvoda za čišćenje na bazi limuna. Miris meda, acetona, veštačkog cveća.

Ukus: prejak, alkohol kidiše na nepca, grlo i ždrelo. Peckanje nikako da prođe. Ukus je plastičan, seća li se neko onih pucketavih bombona?

Zaključak: Ova rakija je u našem baru skoro dve godine, davali smo joj šansu u različitim raspoloženjima i različitom dobu dana, ali ona, nažalost, nije uspela da pokaže drugo lice od ovog koga sada opisujem. 

 

 

Ovde napominjem da je tim Rakija, uglavnom ovaj proizvod degustirao isključivo čulima, kao i sve ostale rakije na blogu. Mi nemamo aparaturu koja bi naučno dokazala štetnost ili veštačko poreklo ove rakije.

Ocena - nema dovoljno bodova za medalju - manje od 70 bodova

Serbia - the land of Rakia and Wine

Talking about Serbian rakija always brings to my mind the list of Top Ten Books People Lie About Reading. The top ranked books in this list are J.D. Salinger’s “The Catcher In The Rye”, L.Tolstoy’s “War and Peace”, G.Orwell’s “1984″. It goes without saying that we all know these books, that we have adopted their messages of wisdom and that we are fully aware why they represent masterpieces of world literature. This could also apply almost entirely to our rakija. All of us claim that we have tasted on numerous occasion something called rakija.

A bottle of rakija can always be found in everybody’s pantry next to all bottles of home-made fruit juice and home-made tomato sauce. All of us claim that our grandfather who lives in the village produces the best rakija ever, but in reality, most of us never had relevant experience with this Serbian spirits.This becomes obvious when we’re presenting rakija to foreigners, as we never mention its aromas and flavours. Instead, our experience of rakija consumption is reduced to mere effects of alcohol, and let’s be frank, vodka is unrivalled in that aspect. One can easily recognize an average consumer’s prejudice against rakija: it is argued that it is a drink for the peasants, losers, bullies, turbo-folk fans. It is important to understand that no spirits can rise to world fame and create buzz until they earn respect and esteemed position in the country of origin. Rakija is worth the efforts.
 

Believe it or not, rakija’s aromatic profile equals French cognac and Scotch single malt whiskey, it is possible to identify hundreds of flavors. Rakija aged shortly in oak and mulberry barrels has light fruity aromas, often accompanied with notes of medicinal herbs and tea. It exudes freshness of the grass in the sun and mountain air. You can drink them pure or mixed with tea, lemonade, homemade fruit syrups.

Prolonged ageing in oak barrels adds thicker, creamy texture to rakija, whilst flavours of bourbon vanilla, caramel, banana, coconut and chocolate come to the fore. A decade of aging adds spicy notes, cumin, cinnamon, clove, mint. Such rakijas resemble well-known quality drinks, such as Caribbean rum, cognac or single malt whisky. For top quality rakijas, those made with care and aged in top quality barrels, exploration of aromas and flavours is a genuine adventure for the senses.

The most complex rakijas, those deemed to have the most exciting aromatic complex and kept as family jewelry, are produced from indigenous fruit varieties. Indigenous plums, for example, have thrived in this region for centuries and developed a specific relationship with local soil and climate, a phenomenon that the French call “terroir”. Similar to wine tasting, the pleasure of exploring rakija flavours requires adequate glasses, which do not differ substantially from wine glasses, some patience until aromas get released, your open-mindedness and willingness to learn more and make progress with each sip. Over time, as you accumulate experience and knowledge, rakija tasting will become a pleasure rather than alcohol hazard, but it will also make you more proud of culture and traditions that you may have previously ignored.

(translated into English by Tomislav Ivanović, originally published on: vinopedia.rs)

Promont distillery - rakija Premier

Odavno nismo išli na sever. Zapravo, kad smo prelistali sve postove unazad, videli smo da pored Festivala mlade rakije u Ljutovu i posete Novom Slankamenu, nema nekih prikaza vojvođanskih rakija, niti rakijskih putopisa.  S druge strane, već dugo merkamo vlasnicu priznanja „najbolje iz Vojvodine“ – destileriju Promont koja proizvodi mnogostruko nagrađivane rakije Premier.  Listom bezbojne, voćne rakije ove kompanije gde god da se pojave, kući se vraćaju ovenčane visokim priznanjima. Kao dokazani ljubitelji šljivovih prepečenica, odlučili smo se da na ovaj izlet krenemo baš s namerom da izletimo iz dosadašnje zone komfora i svoja čula usmerimo ka ostalim voćnim rakijama. Na ovaj izlet krenuli smo u pojačanom sastavu, što se vidi po fotografijama našeg prijatelja Dragana Bosnića. Da bismo svoje iskustvo još više obogatili, isplanirali smo da nakon ove destinacije posetimo i jedan vinsko-rakijski podrum u Sremskim Karlovcima.  O tome detaljnije u posebnom postu na našem blogu. 

Proizvodnju rakije u Srbiji grubo možemo da podelimo na zanatsku i industrijsku. U okviru ove dve grupe možemo da napravimo još dosta podela, ali ako se zadržimo samo na dve, videćemo da i nema baš puno ovih industrijskih. Promont distillery spada u najsavremenije destilerije rakije u zemlji, a sigurno je najsavremenija od onih koje smo mi do sada posetili. Iako zanimljiv i informativan, obilazak proizvodnog pogona ne bi bio potpun da nismo polagano degustirali čitavu lepezu rakija koje ova destilerija nudi. Ova degustacija bila je zanačajna, pre svega, kao dokaz da se na modernim destilacionim aparatima mogu proizvesti voćne rakije vrhunskog kvaliteta, bez gubitka primarnih sortnih aroma.  

Rakije smo poređali ovako: kajsija, dunja, šljiva, vilijamovka, loza. Svaka rakija zaslužuje poseban tekst, ali ako bismo sada morali da kažemo po nekoliko reči, onda neka to bude ovako:

• Kajsija – jedna od najlepših kajsijevača koje smo probali
• Dunja – ko je probao pravu dunjevaču, zna da je ova filigranski proizvedena
• Šljiva – bezbojna rakija od šljive Požegače, prava retkost na tržištu
• Vilijamovka – tipičnost sortne arome za udžbenike
• Loza – aromatična lozovača proizvedena od sorte Muskat Hamburg

Na ovogodišnjem Sajmu šljiva u Osečini, ova kajsijevača i šljivovica osvojile su zlatne, dok su dunjevača i vilijamovka osvojile velike zlatne medalje. I kao da ovo sve nije dovoljno, probali smo još neke nove, neobjavljene uzorke, stoga iz Promont destilerije uskoro očekujte nove rakijske hitove!

Rakijski svet Ratka Aleksića

                               

Početkom jula domaćin ekipi bloga Rakija, uglavnom bio je Ratko Aleksić, proizvođač iz Novog Slankamena. Na našem putovanju po rakijskim bogazama ova rakijarnica bila je logična stanica pošto smo probali neke od rakija i bili upoznati sa dostignućima koje stoje iza rada ove svojevrsne laboratorije rakije.

Atmosfera koja je karakteriše prava je moonshinerska, sve odiše organizovanim haosom sa naglaskom na reč organizovano. Ovo je laboratorija rakije u kojoj se sluša Laboratorija zvuka, Roling Stones i Pro Arte, tako otprilike izgleda atmosfera, stara rock ekipa peče rakiju, proba i komentariše rezultate destilacije. Odmah na početku druženja i degustacije bili smo svesni da je iskrenost ono što karakteriše ovu rakijarnicu. Takođe, i jedan svojevrsni romantični pristup proizvodnji srpske vatrene vode.

Mozak operacije je Ratko, rakijaš, šahista, boem koji ne pije. Ne pravi ni kompromise, i ponosan je na svoj proizvod. Evo i malog saveta za ljude koji tragaju za dobrom rakijom, kada vidite da je proizvođač po malo fanatik kada je njegov proizvod u pitanju, kako bi rekli mladi, kada se loži na to što radi, to vam je pokazatelj da ste na pravom mestu. Viceadmiral je Mile, kolekcionar rok ploča i ljubitelj kapljice. Radi treću smenu, loži, meša, nadgleda kazan.  Ni njemu fanatizma ne fali.

Kad su u pitanju rakije koje smo probali to su bile sve mlađe rakije ispečene ove jeseni, sa izuzetkom šljive koja je tri godine stara i dunje koja je pečena 2010. godine. Sve je kod njih odrađeno po pravilima službe, Ratko je pitomac kursa profesora Nikićevića, pa odatle ta beskompromisnost. Probali smo jabukovaču, lozovaču, kajsiju, dunju, krušku i šljivovicu i možemo zaključiti veoma visok kvalitet degustiranih rakija. Sve su imale jako lepo izražene sortne note, potpuno stabilne i izbalansirane rakije, jako svežeg, rekao bih jabučastog ukusa. Idealne rakije za leto. Pored šljivovice o kojoj smo već pisali, naročito nam se svidela starija dunja i kruška koja je kombinacija Vilijamovke i domaće autohtone kruške.

Kako je srpska kafana pojela sopstveni mit

 

 

Kada pokušam da objasnim način na koji se bavim rakijom kao fenomenom, kulturnom i hedonističkom pojavom, ljudi pokušavaju ili da relativizuju moj napor kroz rečenicu: „Hoćeš da kažeš da voliš da piješ“, ili racionalizuju uz tvrdnju: „Ti sigurno dosta visiš u kafani“. Prvi primer je odavno prestao da me emotivno dotiče, izgubio sam receptore koji bi me motivisali da objasnim kako je traganje za aromama, prepoznavanje procesa nastajanja jednog proizvodima čulima, sve samo ne alkoholizam.

Međutim, ovaj drugi pogled na moje bavljenje rakijom je posebno iritantan. Kafana i njen mit su nešto potpuno precenjeno i najslabija su karika naše vinsko-rakijske scene. Ili da pojednostavim: ništa nećete naučiti i doživeti kada je u pitanju srpska rakija odlaženjem u srpske kafane. Tamo nema ništa što bi vas impresioniralo, ništa što bi vas motivisalo da rakiju shvatite drugačije nego kao sredstvo za jeftino opijanje.

 

 

Kafanski život u Srbiji je direktno odgovoran za deo stereotipa koji postoje o rakiji. Rakije koje se služe u 90 procenata lokala su tekućine posle kojih, stranci na primer, na poznatim turističkim portalima preporučuju da se rakija obavezno izbegne pri degustacijama i zabavama, da je to piće od koga ćete se lečiti nedeljama, koje će vam upropastiti odmor. Ovi podaci, jasno je, ne zanimaju vlasnike i radnike u ugostiteljstvu.

Evo jednog događaja od pre par dana koji će ilustrovati deo kafanske prakse u Srbiji. Posle jednog zanimljivog predavanja o istoriji Beograda, potpisnik ovih redova rešio je da ispoštuje unutrašnji osećaj koji je vapio za delićem istorije koji se može osetiti i čulom ukusa, pa je rešio da ode do neke od starijih beogradskih kafana. Svestan sam bio da su one najstarije odavno nestale, da su i nešto mlađe skoro sve ugašene, da je ostalo još nekoliko restorana koji nastoje da sačuvaju tradiciju. U pratnji supruge završio sam u kafani Stara Hercegovina, mislio sam to je mesto sa reputacijom i dobrim imenom. Međutim, i tu sam upao u pakao kafanskih prevara, gde je rakija najugroženiji proizvod.

Naručio sam rakiju poznatog proizvođača koju često pijem, a dobio nešto što nije za ljudsku upotrebu. Ukratko, tutti frutti rakija sa dodatkom velike količine šećera, veštački obojenu u bolesnu boju čaja od kamilice. Miris acetona i kiselina koje možemo osetiti kod proizvoda na čijim deklaracijama piše Držati van domašaja dece i ne prosipati u prirodu. Ukus se može opisati kao bljutav i otužan. Bez ikakvog preterivanja, mislim da bih imao trajne posledice da sam popio to što je stajalo ispred mene. Skandalozno je to koliko pojedini menadžeri kafana ne cene svoje goste i koliko potcenjuju njihovo rakijsko znanje.

Naravno, pogađate šta se dalje dešava, konobar tvrdi da je to upravo ono što sam naručio, pravi se nevešt, izbegava razgovor. Dolazi šef, donosi bocu koja je originalna - ali sadržaj u njoj nije, nastavlja se neprijatnost, prepirka, sve dok nisam insistirao da se donese originalna neotvorena boca. Kada sam dokazao prevaru očekivao sam izvinjenje, međutim, ništa od toga se nije desilo, bez stida i zabrinutosti nastavili su da se ponašaju kao da se nije ništa desilo. Po principu ovog puta nije prošlo, čekamo sledećeg koji verovatno neće biti urednik rakijskog portala.

 

Toliko o srpskoj kafani. Možete da zamislite koji su rakijski standardi u manje poznatim lokalima, u mestima koje drže bivši fudbaleri ili šverceri nikotina. Ukoliko se ovako nastavi, čini mi se da slična sudbina očekuje i srpsku rakiju koja će se prilagođavati kriterijumim koje nameću ovakvi ugostiteljski objekti i njihove gazde.

Na kraju, ohrabrujem svakog da ne pristane da bude prevaren, tražite ono što šta ste naručili, pitajte za rakije koje imaju brend iza sebe, čije recenzije možete da pročitate na ovom blogu, pišite žalbe. Svaki ovakav gest je jedna mala pobeda za prepoznavanje napora koji ulažu rakijski proizvođači da očuvaju kvalitet i dobro ime naše rakije.