Kako je srpska kafana pojela sopstveni mit

 

 

Kada pokušam da objasnim način na koji se bavim rakijom kao fenomenom, kulturnom i hedonističkom pojavom, ljudi pokušavaju ili da relativizuju moj napor kroz rečenicu: „Hoćeš da kažeš da voliš da piješ“, ili racionalizuju uz tvrdnju: „Ti sigurno dosta visiš u kafani“. Prvi primer je odavno prestao da me emotivno dotiče, izgubio sam receptore koji bi me motivisali da objasnim kako je traganje za aromama, prepoznavanje procesa nastajanja jednog proizvodima čulima, sve samo ne alkoholizam.

Međutim, ovaj drugi pogled na moje bavljenje rakijom je posebno iritantan. Kafana i njen mit su nešto potpuno precenjeno i najslabija su karika naše vinsko-rakijske scene. Ili da pojednostavim: ništa nećete naučiti i doživeti kada je u pitanju srpska rakija odlaženjem u srpske kafane. Tamo nema ništa što bi vas impresioniralo, ništa što bi vas motivisalo da rakiju shvatite drugačije nego kao sredstvo za jeftino opijanje.

 

 

Kafanski život u Srbiji je direktno odgovoran za deo stereotipa koji postoje o rakiji. Rakije koje se služe u 90 procenata lokala su tekućine posle kojih, stranci na primer, na poznatim turističkim portalima preporučuju da se rakija obavezno izbegne pri degustacijama i zabavama, da je to piće od koga ćete se lečiti nedeljama, koje će vam upropastiti odmor. Ovi podaci, jasno je, ne zanimaju vlasnike i radnike u ugostiteljstvu.

Evo jednog događaja od pre par dana koji će ilustrovati deo kafanske prakse u Srbiji. Posle jednog zanimljivog predavanja o istoriji Beograda, potpisnik ovih redova rešio je da ispoštuje unutrašnji osećaj koji je vapio za delićem istorije koji se može osetiti i čulom ukusa, pa je rešio da ode do neke od starijih beogradskih kafana. Svestan sam bio da su one najstarije odavno nestale, da su i nešto mlađe skoro sve ugašene, da je ostalo još nekoliko restorana koji nastoje da sačuvaju tradiciju. U pratnji supruge završio sam u kafani Stara Hercegovina, mislio sam to je mesto sa reputacijom i dobrim imenom. Međutim, i tu sam upao u pakao kafanskih prevara, gde je rakija najugroženiji proizvod.

Naručio sam rakiju poznatog proizvođača koju često pijem, a dobio nešto što nije za ljudsku upotrebu. Ukratko, tutti frutti rakija sa dodatkom velike količine šećera, veštački obojenu u bolesnu boju čaja od kamilice. Miris acetona i kiselina koje možemo osetiti kod proizvoda na čijim deklaracijama piše Držati van domašaja dece i ne prosipati u prirodu. Ukus se može opisati kao bljutav i otužan. Bez ikakvog preterivanja, mislim da bih imao trajne posledice da sam popio to što je stajalo ispred mene. Skandalozno je to koliko pojedini menadžeri kafana ne cene svoje goste i koliko potcenjuju njihovo rakijsko znanje.

Naravno, pogađate šta se dalje dešava, konobar tvrdi da je to upravo ono što sam naručio, pravi se nevešt, izbegava razgovor. Dolazi šef, donosi bocu koja je originalna - ali sadržaj u njoj nije, nastavlja se neprijatnost, prepirka, sve dok nisam insistirao da se donese originalna neotvorena boca. Kada sam dokazao prevaru očekivao sam izvinjenje, međutim, ništa od toga se nije desilo, bez stida i zabrinutosti nastavili su da se ponašaju kao da se nije ništa desilo. Po principu ovog puta nije prošlo, čekamo sledećeg koji verovatno neće biti urednik rakijskog portala.

 

Toliko o srpskoj kafani. Možete da zamislite koji su rakijski standardi u manje poznatim lokalima, u mestima koje drže bivši fudbaleri ili šverceri nikotina. Ukoliko se ovako nastavi, čini mi se da slična sudbina očekuje i srpsku rakiju koja će se prilagođavati kriterijumim koje nameću ovakvi ugostiteljski objekti i njihove gazde.

Na kraju, ohrabrujem svakog da ne pristane da bude prevaren, tražite ono što šta ste naručili, pitajte za rakije koje imaju brend iza sebe, čije recenzije možete da pročitate na ovom blogu, pišite žalbe. Svaki ovakav gest je jedna mala pobeda za prepoznavanje napora koji ulažu rakijski proizvođači da očuvaju kvalitet i dobro ime naše rakije.