Проковача

 

 

Проковача ракија од шљиве, нова је на тржишту регистрованих произвођача. И већ на самом почетку, све похвале за такву одлуку за коју знамо да није лака. Јован Младеновић, млади економиста није се дуго двоумио да након деде Михаила и оца Драгана Младеновића - Проке настави производњу ракије у Барајеву, правом шумадијском насељу Београда. И заиста, ради се о правој породичној производњи: нема запослених радника сем уже породице, свака шљива прошла је кроз њихове руке, од џакова преко казана, па све до бурета и боце. И кад смо код боце, све похвале за облик и етикету која је упечатљива и препознатљива. Коришћена су оба писма, а на логотипу је стриповски стилизовани портрет харизматичног газда Проке.

 

Ракија нема изражених мана, дестилација је обављена перфектно, коштице се одвајају, а коначан производ сведен је на ефектну јачину од 43% алкохола. Сорте коришћење за овај лот биле су 30% маџарка и 70% чачанска родна. Ова ракија конкретно добијена је на класичном бакарном казану од  120 литара уз коришћење малог дефлегматора с преливним системом. Меке ракије од обе сорте помешане су и остављене неколико недеља да се стабилизују. Ипак, током друге дестилације фракције су строго одвајане, тако да је срце ракије јачине од 65%, након пар месеци стабилизације у иноксу, изливено у храстову бурад од 150 литара. Баш оваква, релативно мала бурад дала су завршни акорд укусу ове ракије – у питању је средње тостиран храст китњак. Данас Младеновићи имају казан од 350 литара, а преради се око 50 тона шљиве годишње.

Леп мирис, благо надимљен, баш како треба (подсетимо се буради од храста китњака, средње нагорелости). Тренд нагоревања буради даје добре резултате у ракијском свету, може се рећи да овакав ароматски профил проналази пут до све шире публике, а Проковача је једна од таквих ракија. Све похвале! Цветни профил, разигране воћне киселине, ненаметљива слаткоћа карамела и ваниле, као и пријатна горчина храста. Већ дуже време на блогу Ракија, углавном призивамо ракију од шљиве која би покрила непопуњен простор између младих и премијум ракија, а да притом не упадне у замку тзв. непотребних, конфекцијских ракија. Пред нама је добар пример ракије која припада овом сегменту, ракија за "средњу полицу". То никако не значи да она није квалитетна, напротив. Проковача је стара три године, тако да не можемо да очекујемо сложеније нијансе ароме, али треба сачекати старије дестилате из ове дестилерије којима предвиђамо лепе резултате.

 

Оцена - Велика сребрна - 89 од 100 бодова

Дружење са америчким новинарима – (проблеми и недостаци)

 

 

 

Бројни су проблеми и препреке бољој презентацији српске ракије у свету. О многима смо писали и објашњавали их, али у овом тексту нећемо наводити своја запажања већ ћемо пренети утиске америчких новинара и маркетинг стручњака који су провели недељу дана у Србији посећујући подруме и дестилерије. Ови предлози и сугестије нису неке конкретне замерке колико правци ка којима треба да крене српска ракија да би се више извозила, да би амерички капитал био у њу улаган, да би инострани туристи постали заинтересовани за наше ракијске путеве. 

 

Најважнија ствар што се тиче извоза у Америку и Енглеску је да се ракија призна као посебна категорија. Тренутно постоје два начина како се категорише наша ракија и оба су лоша и не представљају суштину нашег пића. Један предлог је термин бренди, по коме је наша ракија српски бренди што звучи као лоша и јефтина копија оригиналног француског пића. Друга могућност је категорија која је исто пренесена из француског а гласи: Eau de vie. Овај термин представља безбојне воћне дестилате добијене двостуком дестилацијом без старења у дрвеним судовима. Јасно је да је и ова категорија неодговарајућа. Поред проблема погрешног означавања, постоји и проблем неконкурентног положаја на тржишту. Наиме, ако се изборимо за посебну категорију сви трговински ланци и велики бизниси у области алкохола ће почети да обраћају пажњу на ново признато пиће. Велики ланци ће почети да га набављају, појавиће се на полицама, купци познати као „рани усвајачи“ почеће да га купују, конзумирају и шире причу о њему. Слично је кренуо и мексички мескал, истина уз већу подршку државе. На крају све признате категорије брзо привуку пажњу највећих играча на тржишту. Ове мега компаније, а овде се пре свега мисли на Sazerac Company и Suntory Holdings Limited не желе да игноришу новог признатог актера на алкохолној сцени. Тада се улази у озбиљну игру, игра се лига шампиона, тада можемо да кажемо да је ракија светско пиће. Али, до тада има још доста рада и улагања. Ми са блога Ракија, углавном знамо да приватна иницијатива и приватни капитал ракијских ентузијаста настоји да покрене питање категоризације са мртве тачке. Бил Гулд у Америци настоји да промени однос према ракији као категорији, а економиста Младен Јовашевић покреће причу у Енглеској. Раде ли нешто по том питању они који би то највише требало, људи из државне администрације, није нам познато. 

 

Друга битна ствар је непостојање појединих занимања у ланцу настанка ракије и њихова невидљивост када се презентује производ. Овде се пре свега мисли на едукованог бренд менаџера који стоји својом појавом и искуством иза бренда. Ово могу да буду ракијски новинари, презентери, блогери, али и глумци, књижевници или неко трећи. Само је битно да је то особа која је током своје каријере јавно сведочила љубав према ракији и да је препозната као конзумент. Наравно, овако нешто могу да приуште само велики произвођачи, али је време да наше дестилерије почну више да улажу у презентацију и маркетинг. Купци неће сами доћи, нису ни кад је у питању бурбон, текила или мескал. Друго занимање које је интересовало новинаре је нешто што се на енглеском зове master distiller и master blender. Иако су ово занимања типична за виски и бурбон индустрију, она би одговарала нашем технологу и подрумару. У сваком случају, конзументи желе да виде ко је конкретно произвео одређену ракију, да виде његове руке, лице, да упознају оног ко је смислио „рецепт“. Све их мање занимају власници бренда, финансијери, конобари, сомелијери. Они желе људе који су се идентификовали са одређеним пићем, желе да упознају оне који су своју каријеру везали за одређени производ, оног ко се може назвати мистер Ракија. 

Тим Ракија, углавном од самог почетка инсистира на овом приступу. Кроз свој рад упознали смо људе који својим рукама праве сјајне ракије, који купажирају, пробају, експериментишу. Сви ти људи су изузетне личности које имају шта да кажу. Сви они морају из сенке на светло, из анонимности у јавност. Публика жели ракијско лице, ракијски покрет, ракијску интеракцију. Испричаћу једну занимљивост са једне дегустације у Шумадији. Наиме, пробали смо ракије у једном од подрума, упаривали их са храном, а новинарима се највише свидела оригинална туршија од киселог грожђа и љуте папричице. Упорно су тражили рецепт и да им се објасни ко је то правио. Особље које је било задужено за наш дочек рекло је да је туршију правила бака и да она живи у кући поред. Сви су инсистирали да се бака доведе да је упознају. Када је дошла старица је добила огроман аплауз који је трајао минутима, а после су сви са пажњом слушали рецепт и савете за прављење. То је био најзначајнији тренутак конкретне посете. 

 

О трећој замерци нећу пуно да пишем, о њој смо доста писали и говорили. Како су еуфемистично рекли амерички гости: морате да нађете начина да обесхрабрите независну производњу. Са тржиштем на коме је већином присутан нелегални алкохол, нема напретка. Ево интересантне приче која ово илуструје. Наиме, разговарао сам дуго са Лајзом Вајстак уредницом Виски магазина (https://www.whiskymag.com/) о српској ракији и њеном квалитету. Лајза је, иначе, сјајна и добронамерна особа која ће много помоћи нашој ракији у будућности. У једном тренутку ми је упутила комплимент колико знам о ракији и упитала ме: Илија, правиш ли ти неку своју ракију? Био сам помало повређене сујете па сам узвратио контра питањем: Лајза, правиш ли неки свој бурбон? Наравно, добио сам одговор да је Америка уређена земља, да је то забрањено и да се за такве ствари иде на дугогодишњу робију. Једноставан пример какав је однос према производњи нелегалног алкохола на два тржишта. Наравно, једно је тржиште најразвијеније земље света а друго земље у транзицији са милион пречих проблема од кријумчарења ракије. Али, на крају, услови ће бити исти за све и тржиште ће тражити строгу регулацију. Како ће се она спровести није на нама да причамо и предлажемо, блог Ракија, углавном није ни полиција ни инспекција, немамо полуге силе и никог не угрожавамо. То изгледа не схватају неки наши шверцери алкохола који ових месеци активно блате овај блог и његове ауторе због нашег залагања за права легалних произвођача. Американци би рекли: Don't shoot the messenger!

 

Дружење са америчким новинарима – (добре стране ракијске сцене)

 

 

 

Крајем септембра, пред сам почетак јесени, Илија Маловић и Зоран Радоман, уредници и аутори блога Ракија, углавном били су организатори ракијске туре по Београду и Шумадији за пет гостију из Америке, међу којима су били новинари специјализовани за туризам, храну и пиће, маркетинг стручњаци, као и стручњаци за односе с јавношћу. Такође, били су ту и људи укључени у промоцију и продају ракије на северноамеричком тржишту. Зоран и Илија представили су ракију у најбољем могућем светлу, организовали радионице и дегустације где се на енглеском језику описивао концепт ракијске производње, начин конзумације и потенцијал за укључивање ракије у модерно и развијено тржиште алкохола. Медији о којима је овде реч су све сами медијски гиганти: NY Times, Washington Post, Whisky Magazine, Handcrafted PR агенција. 

 

Прво вече били смо гости Огњена бара који држе браћа Томашевић из Пријепоља. У том одличном ракијском кутку пробали смо дивљу крушку, виљамовку, дуњу, шљивовицу и стару барик јабуку. Овде је нагласак био на презентовању једног типичног ракијског подрума у Србији где су се спојили концепти производње и угоститељства. Мало је рећи да је екипа новинара била одушевљена. Добили су потпуно нова искуства и на матерњем језику добили довољно информација и објашњења да могу да наставе са потрагом за оригиналном српском ракијом. Други дан главни ракијски догађај организован је у Урбаној дестилерији у власништву Бранка Нешића. Бранко је одлично осмислио представљање свог изванредног ракијског концепта. На сјајном енглеском водио је прави ракијски мастерклас. Давао је објашњења, одговарао на сва питања. Већ после неколико сати од краја наше посете Урбаној Дестилерији слике и утисци са овог ракијског часа почели су да круже интернетом, специјализованим порталима, инстаграмом и другим друштвеним мрежама. После овог организовали смо ручак и упаривање ракије и традиционалне српске хране у познатом београдском ресторану Амбар. А на крају вечери тим Ракија, углавном је са особљем Ридл (Riddle) бара презентовао потенцијал који ракија има у миксологији. Тржиште коктела једно је од најразвијенијих и најбрже растућих тржишта алкохола на свету. Укључивање ракије у њега значио би потпуни успех за наше пиће. 

 

 

Трећи дан смо сви заједно кренули пут главних шумадијских дестилерија дајући доприност да заживи одлично смишљена Шумадијска ракијска тура. Овде су нам од велике помоћи били Емина Драмлић из Туристичке организације града Крагујевца и Ненад Поповић из Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Лепо су организовани и вредно се ради на промоцији Крагујевца и Шумадије. Винско ракијски хаб је на све оставио позитиван утисак. Дефинитивно домаћи задатак за друге регионе Србије. Подруми које смо посетили су Стари Храст из Жировнице, подрум Певац из Цветојевца и дестилерија Завет у селу Чумић. Сви домаћини потрудили су се да у најлепшем светлу представе Србију, Шумадију и своје подруме. Свуда је било организовано упаривање ракије и хране, на сваком месту се на солидном енглеском причало о ракији. Тамо где је било неопходно Зоран и Илија су преводили и у детаљима објашњавали специфичности сваке од дестилерија, географских предела и воћних врста. Шумадија се показала као дорасла задатку, ракијски путеви кроз њу више нису богазе већ прометне цесте где се на извору може осетити шта наша земља може да понуди и колико се све што се тиче српске ракије убрзано мења и напредује. Овде су, што је било и за очекивати, највише биле запажене ракије шљивовице и крушковаче. 

 

 

Као резултат ове посете коју је финансирао и иницирао Бил Гулд, власник бренда Yebiga можемо очекивати низ чланака, интервјуа и колумни које ће бити директна промоција наше земље и нашег националног пића. Новинари су остали задивљени квалитетом наших ракија које су на истом нивоу са вискијима са којима су се до тада сретали. Чак смо од појединих чули да је од сада ракија њихово „drink of choice“ (омиљено пиће) и кад би живели у Србији били би сарадници блога Ракија, углавном. Њихови утисци ће бити највећа препорука читаоцима широм света да обрате пажњу на Србију и њену ракију. Можемо у будућности очекивати већу заинтересованост странаца за наше најпопуларније пиће, повећање инвестиција, извоза и обима прихода од ракијског туризма. Међутим, за ово ће бити потребно урадити неколико битних корака. Да будемо отворени, поред сјајних утисака, гости су имали и пар препорука и замерки. О њима у следећем тексту.