Зашто не печем, нити производим ракију?

 

Зашто не печем, нити производим ракију? Уместо одговора, испричаћу вам једну причу засновану на истинитом догађају. Заправо, све што ћу вам испричати заиста се и десило, једино ће имена актера бити промењена. Циљ приче није стављање у први план ракијаша, брендова, па ни саме ракије, већ је циљ да опишем само једно искуство, искуство анонимног грађанина којег ћемо ставити на место приповедача, јер лепше звучи. А и мени је тако лакше да пишем. 

 

 

Дакле, једног лепог сунчаног викенда у главном граду земље С., одржавао се догађај под називом „Сајам традиционалне хране и пића“. С обзиром на то да сам већ посећивао исти догађај ранијих година, а време је било лепо, одлучих да свратим и на овај. Знам сигурно: пробаћу неки сир и вино, срешћу неке познате људе, купићу нешто од хране и пића. Наградићу нечију производњу. Шетајући тако између штандова, пажњу ми привуче један ракијски штанд, а будући да волим добру ракију, додатно ме привуку два натписа. Један који сведочи да је домаћин Озрен Ковачевић за своју ракију од шљиве добио завидну оцену на једном оцењивању у П., а други да је истоимени мајстор још бољу оцену добио на престижном „Оцењивању свих оцењивања“ освојивши друго место! Будући да ову ракију до сада нисам пробао, одлучих да је пробам. Победничку капљицу дегустирао сам из пластичне чашице, и могу рећи – свидела ми се. Домаћин каже: десет година је стара, купажа две ракијске сорте маџарке и ранке, а ни цена, вели, није лоша: 2000 динара за литар. Захвалим се Озрену и наставим шетњу.

Убрзо се нађох покрај штанда познатог ми произвођача ракије где се, после краћег разговора, окрепих уз једну ракију клековачу и упитах Ђорђа, произвођача, како иде на овој импровизованој пијаци у граду, и продаје ли се шта? „Не, - вели, не продајем ја данас ништа. Немам фискалну касу, а не бих да се шалим с инспекцијом, јер ако се тако нешто деси, прети ми казна од најмање 300.000 динара, чини ми се. Лако је овим нерегистрованим, за њих је казна 5.000 динара, као да ниси везао појас у колима.“ Замишљен над овим речима, и направивиши још два-три круга, одлучим се да купим литар оне победничке ракије од Озрена. Одем тамо, лепо дам новац, домаћин ми даде боцу, има и етикету, а на етикети медаља и број телефона. Направим пар корака, видим боца ми нешто мала, личи на класичну боцу од 700 милилитара. Вратим се, љубазно замолим за литар, човек се извини, каже: „Побратиме, извини, погрешио сам“ и да ми другу, литарску, пуну ове племените тамнобраон течности, и ја одох својим путем. Ево, сад је пијем, добра је. Није најбоља коју сам пробао, али има висок квалитет. Нарочито за ту цену. Паде ми на памет шала: Произвођачи свих ракија, одрегиструјте се!

 

Зашто, онда не печем, нити производим ракију? Зато што немам новаца за опрему, просторије и свакојаке дажбине и намете, а опет, не могу лако ни да испечем овако добру, победничку, десет година стару шљивову препеченицу. Али зато могу да је купим и наградим поштеног домаћина, такозваног хобисту. Уздравље нам било!