Tajna manastirske rakije – Drača u Šumadiji

 

 

 

 

Tajna manastirske rakije je jugoslovenski film iz 80-tih godina sa Batom Živojinovićem, Darom Čalenić i Taškom Načićem. Tu je i nekoliko poluanonimnih američkih epizodnih glumaca. Film nije loš, sihronizacija na engleski je, istina, urađena malo amaterski pa ga mi koji smo ga gledali prvi put kao deca pamtimo kao horor. I to je, otprilike, to. U rakijskom smislu, ne postoji nešto što bismo nazvali „tajna manastirske rakije“. Srpski manastiri su posle Drugog svetskog rata osiromašili, monaške obitelji su razorene, ostali su bez voćnjaka i ostalih poseda, rakija je prestala da se proizvodi. Nemoguće je pričati o nekom kontinuitetu tradicije kada je u pitanju proizvodnja pića, kako vina tako i rakije. Kao i sve stvari u našoj crkvi, i manastiri su u fazi obnove, izgradnje, podizanja i revitalizacije. Sve je na nekom novom početku. Da bi se ponovo vaspostavila tradicija zahteva se napor čitavog naroda, ne samo sveštenika, monaha i monahinja. Deo zemlje je vraćen, ali je neophodno da mlađi ljudi, oni sa snagom i idejama, ulože godine rada i strpljenja da bi se došlo do kvalitetnih manastirskih proizvoda s dodirom drevnosti. Potrebno je puno istorije za samo malo upotrebljive tradicije.

 

 

 

Danas pričamo o našem druženju sa Onufrijem Hilandarcem, mladim ekonomom manastira Drača koji je za kratko vreme postigao značajan uspeh u proizvodnji rakije i vina, skrenuvši pažnju svima onima koji se interesuju za rakijsku priču na Draču i njenu skromnu ali ambicioznu destileriju. Kompleks manastira Drače nalazi se desetak kilometara zapadno od Kragujevca, u kotlini Dračke reke, na padinama brda Rujevica. Prema predanju, na mestu sadašnje crkve postojao je srednjovekovni hram podignut krajem 14. veka u kome je živeo, umro i sahranjen svetogorski monah i svetitelj, prepodobni Jov Sinait. Najstariji podatak o ovom manastiru sačuvan je u Vrdničkom pomeniku s kraja 16. veka. Tokom 18. i 19. veka manastir je značajan duhovni i kulturni centar ovog dela Srbije i više puta je postradao od Turaka. Današnju manastirsku crkvu podigao je lokalni velikaš Staniša Mlatišuma 1734. godine, a nove manastirske konake gradi vojvoda Toma Vučić Perišić. Od 1958. godine, kada upravu preuzima igumanija Jelena (Jokić), Drača je ženski manastir. Crkva je lepo freskopisana, freske su nastajale tokom ustanaka i ratova u kojima se srpski narod borio za slobodu od Turaka, mučeništva su bila česta, nasilje i patnja su bili na svakom koraku. Upravo zbog toga u ovom manastiru na freskama su novozavetne i starozavetne scene stradanja toliko slične realnosti tadašnje Srbije. Manastirska crkva je poznata i po retkoj ikoni Presvete Bogorodice Ahtirske. 

 

 

Što se tiče imanja sa koga dolazi sirovina za rakiju, ono je samo delimično vraćeno kroz proces restitucije. Na njemu je igumanija sa sestrinstvom manastira i еkonomom podigla vinograde i voćnjake. Sada, nekoliko godina po povraćaju, sve izgleda prelepo, sve je sređeno, o svemu se vodi računa. Od sorti grožđa u vinogradima preovlađuje francuska sorta merlo od koga se u manastiru pravi vrhunsko vino. Postoji veliki voćnjak pod kruškom kaluđerkom i dva šljivika pod čačanskom rodnom i čačanskom lepoticom. Sve voćke se redovno đubre, trava se šiša, a prskanje je samo osnovno. Manastirsko dobro impozantno izgleda kada se pogleda sa brda iznad kompleksa, posebno sada u proleće kad je sve u naponu prirodne snage, kada svako stablo obećava bogat rod. Ova priča nas dovodi do najvažnijeg pitanja: kakav je kvalitet rakija u manastiru Drača? Za one koji pažnjivo prate blog Rakija, uglavnom znaju da smo i pre pisali o manastirskim rakijama, da su nam se neke svidele, ali neke baš i ne. Iako poštujemo ulogu crkve u društvu i držimo do tradicije i vere, kad je u pitanju rakija, sud je objektivan bez obzira na poznato ime ili uvreženo mišljenje o kvalitetu pojedinih rakija koje se prave na gazdinstvima srpskih manastira. 

 

 

U podrumu manastira Drača degustirali smo čitavu lepezu proizvoda koji izlaze iz njega: kruškovaču, dunjevaču, šljivovicu, lozu, a probali smo i poluproizvode u različitim fazama nastanka. Barik dunja obećava kao i kruškovača iz hrastovog bureta u kome je prethodno bilo vino. Na početku degustacije probali smo vrhunsku bezbojnu rakiju od kruške kaluđerke. Smatramo je, uz barik lozu, favoritom ove manastirske rakijarnice. Suva i sveža, trpka i blago začinska, ova rakija je vrhunski izbor za degustiranje uz manastirske sireve. Pije se pre glavnog jela ili uz kafu tokom dana. Vrhunski destilisana, ništa joj nije oduzeto tokom destilacije, nije ostala neutralna i „votkasta“ kako ponekad umeju da je proizvedu rakijaši sa manje iskustva. Ova rakija je baš kako treba. Inače, zanimljivo je pomenuti da su dve vrhunske rakije od kruške kaluđerke, ova iz Drače i rakija našeg prijatelja Aleksandra Kolarevića, potpuno promenile pogled stručnih komisija o dometu koji ima kaluđerka kao sorta za proizvodnju najboljih rakija. Nekada se u stručnoj literaturi nalazilo da ova sorta daje neutralnu i bezukusnu rakiju, bez sortnih aroma i bez mogućnosti za vrhunske rezultate. Sada, stručne komisije sve češće daju zlatne i velike zlatne medalje upravo rakijama od sorte kaluđerka. Svaka čast za vrhunski rad dvojice šumadijskih rakijaša. 

 

 

Druga izvanredna rakija koju proizvodi otac Onufrije je barik loza. Pre opisa šta nam se svidelo kod ove loze da se osvrnemo na specifičan način starenja rakija u ovom podrumu. Naime, Drača nije bogat manastir, nema mogućnosti da kupuje kvalitetnu rakijsku burad velike litraže, već je sala za odležavanje i starenje formirana od donacija manastiru od strane vernika u rakijskoj i vinskoj opremi. Pre nekoliko godina jedna poznata vinarija poklonila je burad manastiru u kojima je pre toga bilo crveno vino sorte kaberne. Burad su reparirana, prvih nekoliko slojeva je odstranjeno i u njih se sipala rakija. E, sad, nekim rakijama je to prijalo, pa ih je bure oplemenilo i dalo izuzetnu kombinaciju aroma. To je, pre svega, slučaj s lozom. Ovo druženje sa isluženim vinskim buradima dalo je jednu od najboljih žutih loza koje smo probali. Blage note karamele, kvalitetne vanile, začina i citrusa. Uzbudljivo i slojevito. Ova rakija je naša preporuka, prognoziramo joj svetlu budućnost. Takođe, etikete na bocama su odlične, ćirilične, sa pečatom manastira, a konkretno barik loza ima na etiketi drečavu zelenožutu boju koja podseća na limun. Ne možete je zameniti sa nekom drugom rakijom. Sa druge strane, ovakvo, možemo slobodno reći, alternativno starenje, nekim rakijskim vrstama ne odgovara. Pogađate da se radi o šljivovici. Posebno se ne stvara dobar utisak za konzervativnu publiku koja očekuje tradicionalan i stabilan profil u kome dominiraju note karamele, suve šljive, hrasta, crnog čaja, kandiranih citrusa i svega onog što bi dalo rakijsko bure debelih hrastovih duga. A, da budem iskren, tradicionalnijih i konzervativnijih degustatora, kada je u pitanju stara srpska šljivovica, od nas teško da ima. 

 

 

 

Iskoristiću ovaj putopis da pozovem pratioce koji su u mogućnosti da ovom sjajnom manastiru pomognu da dođe do drvenih sudova za starenje šljivovice. Nekad su ljudi u Srbiji imali kulturu pomaganja i poklanjanja manastirima, posebno onim koji nisu imali veliko imanje, kao i onima koji nisu popularne turističke atrakcije, pa nisu mogli sami da se izdržavaju. Otac Onufrije uradio je sve što je do njega, radi odličan posao u voćnjaku, u prostoriji za fermentaciju, pored kazana. Ali za vrhunsku šljivovicu potrebni su dobri drveni sudovi koje manastir sebi ne može da priušti. Manastir Drača pored pomenutog proizvodi travaricu i liker od oraha, za koje je ženski deo tima Rakija, uglavnom rekao da su izvanredne rakije. Liker je jedan od najboljih na tržištu. U radnoj fazi razvoja je i vinjak, to čekamo da probamo za neku godinu. Imamo pozitivan predosećaj kad je on u pitanju. Kroz čitavu degustaciju jeli smo manastirske sireve koji se odlično slažu uz rakije, a probali smo i sušenu tunu. Na kraju, veoma smo srećni što smo pronašli ovaj divan manastir, upoznali sestrinstvo i podružili se sa ekonomom koji zrači kako duhovnom energijom tako i ambicijom kada je u pitanju proizvodnja rakije. Sjajno mesto za posetu, Šumadija u svom najboljem izdanju. Čitava atmosfera odiše optimizmom, gleda se u budućnost, ne žali se ni za čim, čekaju se bolji dani. Nadamo se skorom ponovnom viđenju.