Zlatiborsko selo Šljivovica je, pored svog zvučnog imena, poznato i po julskom Sajmu domaće rakije koji se od 2008. godine održava na proplanku ispred nove seoske crkve. Braća Miladin i Ljubodrag Kaljević se sa ovog festivala ne vraćaju bez velikih zlatnih medalja. A kad se s magistralnog puta koji vodi ka Višegradu, skrene desno, vijugavim putevima stiže se do gazdinstva Kaljevića. Znate li odakle su Kaljevići? Na južnoj padini Durmitora, naslonjeno na levu obalu reke Tare nalazi se selo Tepca. Iz iste porodice poreklo vodi i vojvoda Živojin Mišić, čiju sliku Miladin Kaljević drži u svojoj kući pored portreta roditelja, dede i babe. Iako se selo odakle vode poreklo nalazi na pitomih 600 metara nadmorske visine, Kaljevići danas proizvode rakiju na 750 metara zatalasanog pobrđa, gde šljive dozrevaju kasnije nego drugde i gde se rakija peče usred zime, a preostali plodovi stare požegače, prekriveni božićnim snegom, čekaju da budu pojedeni. Kažu da sve da ih tek tada uberete, imaće i dalje onaj pravi ukus rakijske šljive.
Ipak, nije požegača
(madžarka) sorta šljive po kojoj je ovaj kraj poznat. Kraljica ovog dela
Zapadne Srbije je šljiva trnovača, ili kako je ovde zovu jakljanka. Iako je u poslednje vreme ne ubrajaju među prve tri
sorte od kojih se može dobiti rakija vrhunskog kvaliteta, mi u Rakiji, uglavnom nikako ne želimo da
zanemarimo potencijal koji ova sorta ima. Aromatski kompleks šljive trnovače najbolje opisuje impresija koja se kreće od centra (u kom preovlađuje šljiva) ka korpi
zrelog žutog voća: od jabuka i krušaka, preko bresaka, sve do banana i ananasa.
Miladin Kaljević, inače mašinski inženjer, proizvodi šljivovu prepečenicu pod nazivom Vila koju krasi odlično grafički rešena etiketa. Rakija
koju smo degustirali sazreva u hrastovim buradima od 1995. godine. Jačina je
42% alkohola, a boja ima zanimljivu crvenkastu nijansu. Šljivovo drvo, pored ove
crvenkaste nijanse, daje ovoj rakiji i specifičnu aromu: prvi miris
podseća na nar, četinare, a tu je i trunčica dima. Podrazumeva se i ukus nezaboravne trnovače, prijatno
gorak i pomalo kiselkast, dok čitava impresija najviše podseća na američki
(burbon) viski, čak i na mlađe, kvalitetne tekile. Lično bih voleo da je ova
rakija ostavljena na 45%; sa ovoliko godina, imala bi još puniji ukus i
dugotrajniju završnicu (aftertaste).
Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova
Kod Kaljevića sve šljive za
rakiju prolaze isključivo kroz drvene sudove pre nego što odu na destilaciju.
Kasnije se mlada rakija opet vraća drvetu, i hrastovom i šljivovom. Ono što posebno prijatno
iznenađuje je to da braća Kaljevići ne peku rakiju svake godine. Dakle, sve
zavisi od rodnosti i kvaliteta ploda šljive. Poslednju turu ispekli su 2013.
godine i upravo iz te godine je uzorak koji probamo dirketno iz bureta. Najmlađa rakija u
domaćinstvu Ljubodraga Kaljevića, a skoro pa pet godina stara, od kojih je oko
godinu dana provela u šljivovom buretu. Visokokvalitetna rakija s neverovatnim
potencijalom za starenje: cvetni miomiris, planinsko bilje, medno saće. S druge
strane, ova rakija iz 2013. još uvek je „beba“, pa se, kroz degustiranje manjih
uzoraka, prati njen napredak. Čeka je bar još deset godina starenja. Jer da bi
„od oca ostanulo sinu“, treba da prođe ozbiljno vreme. A ne zaboravimo: samo
vreme daje vrhunski kvalitet.
