Da nije potrebno da se bude bogat, moćan i tehnološki visoko razvijen da bi se sačuvale stare sorte voća, a samim tim i vrhunski kvalitet nacionalnog pića, primer su Jermenija i Gruzija. Ove relativno siromašne zemlje uspele su da, zahvaljujući svesti o neophodnosti očuvanja kvaliteta, sačuvaju svoje stare sorte grožđa od nestajanja. Naša zemlja bi trebalo da se ugleda na ove dve bivše sovjetske republike.
Naime,
ukus, miris i aroma poznatih konjaka iz kavkaske regije dolaze od
specifične klime koju svaka od ovih zemalja ima ali i od njihovih sorti grožđa
koje su Gruzija i
Jermenija sačuvale čak i
od velike pošasti vinove loze – filoksere. Jermenija je poznata po sortama kaket
(kakhet), hagtanak
(Haghtanak), kangun (kangun), voskehat (voskehat), garan
dmak (garan dmak). Od poslednje četiri pravi se najčuveniji brend
jermenskog konjaka - Ararat.
Legenda o jermenskom i gruzijskom konjaku počela je da se širi posle Krimske mirovne konferencije na Jalti 1945. godine, kada je Josif Staljin rešio da počasti učesnike konferencije pićem nalik na francuski konjak. Ovo piće naročito se svidelo britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, inače velikom ljubitelju jakih pića. Kad je probao sovjetske verzije konjaka Čerčil se oduševio kvalitetom i aromom, i od tog trenutka rođena je velika ljubav između poznatog državnika i kavkaskog brendija. Još danas traju rasprave između Jermena i Gruzina čije je piće tačno pio Vinston Čerčil na Jalti. Jedni tvrde da je to jermenski konjak Dvin, dok druga strana tvrdi da je u pitanju bio 17 godina star gruzijski konjak Eniseli. U svakom slučaju, britanski premijer je i posle rata dobijao kartone gruzijskog i jermenskog konjaka, a čitava Evropa je saznala kakav se kvalitet proizvodi u ovim republikama SSSR-a.
Kada je u pitanju gruzijski konjak, on se
proizvodi, kao i jermenski, od autohtonih sorti belog grožđa. U većinu
gruzijskih konjaka idu nadaleko čuvene sorte rkaciteli (rkaciteli), zicka
(tsitska) i solikori (tsolikouri), poznate po svojoj visokoj
kiselosit, niskom nivou šećera i preovlađujućim neutralnim i floralnim notama
ukusa i mirisa, što ih čini idealnim za proizvodnju konjaka.
Istorija gruzijskog konjaka vezuje se za sredinu XIX veka i za ime Davita Sarajishvilija koji prvi pokreće destileriju jakih alkohola u
selu Digomi pored Tbilisija. Ovaj filantrop i vizionar počinje da brendira i
unapređuje piće koje se pre njega proizvodilo u malim vinarijama, isključivo za
kućne potrebe, a svi u Gruziji su ga zvali domaći konjak. Shvativši kakav
kvalitet može da se stvori od domaćeg brendija, Sarajishvili uvozi tehnologiju,
burad i stručnjake iz Francuske i pokreće proizvodnju koja se ni po čemu nije
razlikovala od one u regionu Šarant, poznatom po gradu Konjak.
Kvalitet se godinama povećavao, količine su rasle, počeo je da se stvara svojevrsni mit o konjaku iz Gruzije. Prvo komercijalno pakovanje koje se prodavalo izvan Tbilisija i okoline bio je Sarajishvili konjak koji se pojavio sa ćiriličnom oznakom OC (od ruskog: oчень старый) što je značilo - izuzetno stari konjak. Kvalitet je odmah prepoznat pa je ovaj konjak postao 1903. godine zvanično jako piće na dvoru ruske carske porodice Romanov, a destilerija Sarajishvili zvanični carski snabdevač konjakom.
Od početka XX veka kompanija nije više koristila hrast iz Francuske za
svoju burad već isključivo iz Gruzije što je ovaj proizvod učinilo potpuno
domaćim i originalnim. Posle Oktobarske revolucije kompanija biva
nacionalizovana a njeno upravljanje preuzima glavni tehnolog Vaktan Cicišvili
koji je i tvorac brenda Eniseli, sa početka ove priče, konjaka koji se
pio na konferenciji na Jalti. Posle procesa restitucije 90-tih godina XX veka
kompanija je opet privatna, a konjak izlazi pod brendom Sarajishvili. Mi smo na poklon dobili konjak star 4 godine koji predstavlja jednu
od osnovnih verzija ovog pića. Poslednjih nekoliko godina kompanija je
usaglasila svoje oznake sa francuskim, pa sada pored konjaka 5 imaju i VS, VSO,
VSOP i brendi Extra. Kao i sve zemlje koje proizvode piće ovog tipa za izvoz se
ne sme koristiti reč konjak zbog zaštite imena od strane Francuske već se
koristi termin brendi.
Boja: zlatno žuta
Miris: jako svež ali moćan. Dominiraju biljni tonovi i tonovi svežeg
voća. Tipičan miris za mlađe brendije koji se još nisu potpuno uobličili u jednu
kompaktnu celinu.
Ukus: Ukus takođe biljni i voćni. Dominantan i postojan. Osećaju se
suptilne note koje podsećaju na citruse, kajsije, sveže smokve. Impresija je
donekle slična grčkim muskatnim vinima koja obogaćuju grčki tip brendija. Jako
prijatan brendi, izuzetan kvalitet za ovako malo godina u hrastu.
Svaka preporuka za ovaj mladi konjak, posebno za one koji žele da
degustiraju delić ove egzotične konjak tradicije, a da pri tom ne potroše mnogo
novca. Rakija, uglavnom će sigurno nastojati da u budućnosti degustira i
približi čitaocima bloga i starije verzije konjaka Davit
Sarajishvili.
Нема коментара:
Постави коментар