Смирај
хеленистичко-римског раздобља античке филозофије обележен је религијом, било да
је реч о обновљеном интересу за њене паганске варијанте или за ново и све јаче хришћанство. Иако хришћанство не пориче телесност као
једну од суштинских компоненти човека – што је карактеристичан став за
новоплатонизам али и платонизам уопште, оно свакако поставља свој највиши
интерес с ону страну чулности. Једини сигуран пут ка спасењу води кроз «уска
врата», кроз која само аскета може проћи.
Неколико векова касније, ова парадигма ће се променити - ренесансу
најављује општа опијеност животом и природом. За аскетизам ту више неће бити
места[1].
Лоренцо Медичи (1449-1492) овако пише: „Како је лепа младост, која ипак
пролази! Ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности...Жене и
млади љубавници, живео Бах и живела љубав! Нека свако свира, игра и пева, нека
срце пламти од страсти!Не требају муке, не треба бол! Што има да буде нека
буде, ко хоће да буде весео нека буде: за сутра нема извесности. Како је лепа
младост која ипак пролази![2]“
У средишту је човек – индивидуа, активан појединац. Наспрам средњовековне studia divina сада је у првом плану ѕtudia humana. Уз хришћанство, ново раздобље у своје темеље
полаже још један камен – паганизам.
Лоренцо Вала (1407-1457)
у свом делу „О уживању“ спаја хришћанство са епикурејском филозофијом. Да би
успео у томе, он прво оспорава везу хришћанства и стоицизма, која је тада била
општеприхваћена. Вала овако размишља[3]:
четири кардиналне врлине (мудрост, правичност, храброст и умереност) треба
свести на храброст а онда изједначити храброст са милосрђем и љубављу. За Валу
храброст је суштинска врлина, јер је она та која се супротставља непожељној
емоцији и усмерава делатника да добро делује. Деловање у складу са врлином мучан је задатак, зачињен трудовима и
тешкоћама. Због тога тешко можемо да се сложимо са стоицима да је врлина добро
по себи. Оно што људе усмерава јесте задовољство или уживање и то у овом животу
(земаљско) и у оном који ће уследити (небеско). Задовољство или уживање Вала повезује
са љубављу. То је највише добро, добро по себи, коме не тежимо због постизања
неког другог циља, већ је управо то наш главни циљ или сврха. Нема ничега што
се воли због себе самог или нечег другог као циља до љубави; сама љубав је
добро по себи. Ова теза је веома смела: до тада се сматрало да се искључиво Бог
воли због њега самог. Вала мења смер: највиши циљ је задовољство-љубав а Бога
волимо зато што је средство за постизање тог циља.
Валин млађи савременик
Марсилио Фичино (1433 - 1499) преводилац Платона и Плотина и заступник
новоплатонизма, пише „Књигу о уживању“. Лепота и љубав су његове омиљене теме. Сврха
љубави је уживање у лепоти. Сама лепота је „мамац“ или „удица“ – она разликује
праву од лажне љубави. Права љубав почиње „болом очију“; од ловца постајемо
плен у рукама љубљене. Свако бива привучен сопственим задовољством[4].
Међутим, права природа лепоте није у телесности већ у духовности. Љубав не
тражи чулни већ духовни додир са вечном лепотом.
Међу бројним стегоношама епохе
издвојићемо још Еразма Ротердамског (1466
- 1536) и његову „Похвалу лудости“. Лудост је кћи Плутона и нимфе Неоте: она
није плод „досадне брачне дужности“, већ је зачета након забаве где је отац
попио коју чашицу више. Њени пратиоци су Самољубивост, Ласкање, Заборавност,
Наслада, Лакомисленост, Разузданост и два мушка божанства Гозба и Тврд сан. Живот
не почиње другачије него под окриљем лудости – и мудрац је мора призвати да би
постао отац. Лудост није само извор живота већ и више од тога. Нема животне
пријатности без ње: „...који то дан живота не би био жалостан, брижан, досадан,
будаласт, тежак ако га људи не би засладили уживањем, тј. зачином Лудости?“[5].
Лудост подразумева подавање самовољи страсти, она стоји насупрот разуму и јача
је од њега. Њеном противнику остаје само да „до промуклости“ дели моралне
пацке. Удаљавање од лудости једнако је удаљавању од живота. Без ње нема ни
пријатељства али ни брака.
Завршићемо
онако како и Еразмо завршава своју похвалу: „Стога остајте здраво, славни
поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!“[6]
Петар Христовски, филозоф
[1] «Не веруј, о мој Пелегрине, да
бежати од света, уклањати поглед од привлачних ствари, затворити се у манастир
или се издвојити у испосницу представља пут савршенства» - Колучо Салутати (1331-1406),
цитирано према „Хуманизам
и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево 1960., стр.32.
Критички став спрам аскетизма налазимо и код Лоренца Вале.
[2] „Хуманизам и ренесанса“ – приредио Мирослав Пантић, Свјетлост Сарајево
1960., стр.36
[3] Приказ Валине и Фичинове филозофије
према Stanford Encyclopedia of Philosophy
[4] Еуђенио Гарен, Италијански
хуманизам, превео Перо Мужијевић, Књижевна заједница Новог Сада 1988, стр 121.
[5] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 45.
[6] Еразмо, Ротердамски, „Похвала лудости“, стр. 137.
Нема коментара:
Постави коментар