Који је смисао ракијских оцењивања?

 

 

 

 

„Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама.“ (Коринћанима 13.1-13)

Ракијска сцена у Србији никако да престане са детињаријама и коначно стаса. Ракија мора да иде ка својој стандардизацији, брендирању, регулацији и формирању групе конзумената и љубитеља, а сваки пројекат, напор и идеја, морају да буду усмерени ка том циљу. У нашој земљи, као печурке после кише, ничу ракијски фестивали, сабори и скупови. На њима се оцењује квалитет ракије, деле медаље, уручују дипломе, дају титуле. Земљу су преплавили ракијски шампиони, мајстори, кнезови и војводе. Ситуацију на ракијској сцени описао бих кроз три термина: инфантилност, странпутица, монопол.

Инфантилност. Већ годинама наш блог Ракија, углавном даје допринос да се ракијска прича развије, одрасте, пређе на неки виши ниво. На жалост, ракијска оцењивања, у форми у којој их сада препознајемо, показују нам да смо још увек у пеленама. Још увек се производња ракије доживљава као хоби, налик пецању или лову. Ово ни на који начин не доприноси побољшању продаје, извоза, брендирања. Описана ракијска догађања личе на концепт предвојничке обуке и територијалне одбране у тоталитарном друштву по којем је сваки становник државе морао да научи да пуца и баца бомбу. Стиче се утисак да постоји кампања да се сваки становник Србије научи да производи нелегални алкохол и излива га у хектолитрима на тржиште. Уместо да ствара, негује и едукује потрошача, промотера и ентузијасту, систем стално регрутује нове кријумчаре. Уместо да се сузбије пошаст шверца, створиле су се академије за производњу непотребних ракија. Још се за то добија и благослов струке. По истраживањима у Србији тренутно има око педесет хиљада казана, што нам говори да је печење ракије више игра за велике дечаке него озбиљна стратегија и бизнис. Као што професионална војска најбоље ратује, одржава дисциплину и постиже резулатате, тако и брендиране и легалне дестилерије треба да производе ракију, финансирају пројекте, комуницирају са тржиштем.

Странпутица. Не постоји конкретна корист за развој сцене легалних произвођача ракије од сталног оцењивања истих људи и истих ракија на различитим фестивалима. Ракијска сцена мора да крене даље, даље од пензионерске рекреације, средњокласног хобија и разоноде. Колико год ми ценили ракијске шампионе, волели њихове ракије и пратили њихов рад, после осам година постојања нашег блога, можемо да кажемо: то је то. Мајстори су ударили темеље, поставили стандарде, струка је то оценила и похвалила, наш блог то описао до детаља и то је максимум који може да се добије. Блог Ракија, углавном, одавно предлаже пројекат који би се звао Ракијска кућа славних. Овде би се овековечили сви ракијски мајстори, прави шампиони и легенде. Може да се изда и зборник, ракијски календар, брошура, могу и награде да се додељују, рецимо на најстаријем фестивалу шљивовице у Србији у Горњој Трепчи. Шумадијска краљица је институција и треба да служи управо овој сврси.

Монопол. Струка је много учинила на подизању квалитета ракије, ускладила је традицију са науком и створила сјајну основу за даље. То је и био њен задатак, технолозима, инжињерима, хемичарима је место у дестилационим салама, поред казана, поред ферментатора. Никако им није место на сеоским вашарима, путујући од села до села, од вароши до вароши, оцењујући и коментаришући дестилате настале под стрехом и у гаражама. То даје утисак неозбиљности и показује комплекс родитеља који никако не дозвољава да му се дете осамостали и одрасте. Уместо што производе ракију, људи треба да је купују, пробају, праве колекције, носе као поклон, а главни оцењивач треба да буде заинтересована и информисана публика. Јасно је да ово мора да се деси брзо јер ракију чекају тешке битке против увозних лобија страних пића, агресивних кампања, наметнутих трендова. 

Српска ракија мора озбиљније да уђе у угоститељство, медије, животне стилове, поткултуру, политику. Ширење базе конзумената, познавалаца и поштовалаца је главни циљ, а хиперпродукција награда и звања са разних ракијских смотри само збуњује и обесхрабрује ове категорије. На крају главно је питање: шта ми хоћемо са нашом ракијом? Имамо ли план, стратегију развоја? Због чега и за кога се ракија производи? Хоћемо ли само мало да се играмо са њом и напустимо је кад нам досади? Многи ће чекати да им држава да одговор на ово питање, да план изађе из мрачних ходника неке Привредне коморе, рецимо. Довољно смо искусни да знамо да са те стране нема брзе помоћи. Произвођачи, поштоваоци, стручњаци и конзументи морају да знају шта даље. Уколико је план да сваки Србин и становник Србије до неког одређеног датума постане ракијски шампион, онда смо на одличном путу. Имаћемо војску где су сви генерали, без иједног војника, официра, кувара, возача.